Krimić od pre dve hiljade godina

Ne postoji knjiga koja je toliko puta bila fokus filmskih autora, kao što je to slučaj sa Biblijom. Gotovo bi bilo nemoguće pobrojati sve filmove, nastale kao adaptacija pojedinih poglavlja Svetog pisma ili one snimljene pod njegovim direktnim uticajem. Rano sholastičko učenje ukazivalo je na činjenicu da je religija oduvek imala tehnike sugerisanja sopstvene istine, kakve je kasnije imalo i pozorište, a potom i film pre svega tehniku predstavljanja alternativne realnosti kroz ritual i iskustvo kreiranja svesti bića, odnosno gledaoca u slučaju dramskih umetnosti. Ali, i nakon toliko decenija filma, jedinstveni idiom za ostvarenja nastala po biblijskim temama ne postoji, pre svega zbog toga što njih, u osnovi, odvaja najpre žanr, a potom i sam pristup temi.

Biblijske filmske priče kreću se od istorijskih spektakala, što u suštini one i jesu, pa do filmskih parodija, čime se ostavlja širok prostor samostalnoj autorskoj interpretaciji. Tako, postoje dva pristupa biblijskim temama na filmu. Prvi podrazumeva direktno obraćanje vernicima, i tim filmovima se ni po čemu ne narušavaju njihove usvojene dogme. Vrlo često, takva ostvarenja su predmet rasprave teoretičara filma oko autorskog pristupa zadatom materijalu, gde se postavlja pitanje da li adaptacija biblijskih priča u startu podrazumeva i verujućeg reditelja. Rani radovi Sesila de Mila, te studijski spektakli pedesetih i šezdesetih godina, bili su najbliži toj ideji i predstavljali su svoje autore kao osobene sveštenike sedme umetnosti, čije su radove crkve i koristile najviše u edukativne svrhe, pogotovo kod nepismenog stanovništva. Drugi pristup odnosi se na sekularni način shvatanja sveta, gde se biblijski motivi prikazuju kao istorijski događaji i doživljaji, koji kao takvi nemaju direktne veze sa savremenim načinom življenja. Takvo tumačenje češće se nalazi u filmovima inspirisanim Novim zavetom, čime posebno doprinosi prihvatanje dvojne prirode Isusa Hrista, koji je za verujući svet Sin Božiji, Hristos vere, koji je vaskrsao u treći dan i koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima i njegovom carstvu neće biti kraja, dok je za druge samo istorijska ličnost, kroz čiju se figuru nameću brojne kontroverze po pitanju njegovog uticaja na stvaranje nove religije, zbog čega je i stradao i ostao u sećanju kao sekularna ikona. Najnoviji filmovi, koji su upravo ove godine aktuelni, i dalje potvrđuju tu tezu.

Poslednjih godina, trend filmskih producenata okrenut je ka dijalogu sa najkontroverznijim filmom na biblijske teme ikada snimljenim. Naravno, reč je o Stradanju Isusovom Mela Gibsona, koje je zahvaljujući dobro promišljenom marketingu, uspelo da zaseni prethodna ostvarenja koja su izazivala polemike i kod verujućeg i kod neverujućeg sveta, kao što su Jevanđelje po Mateju Pjera Paola Pazolinija, Isus Hrist superstar Normana DŽuisona ili Poslednje Hristovo iskušenje Martina Skorsezea. Tako, kada se pojavio početkom godine, film Risen (Uskrsnuće) Kevina Rejnoldsa, poznatog po saradnji sa Kevinom Kostnerom početkom devedesetih na filmovima Robin Hud i Vodeni svet, odmah je proglašen osobenim nastavkom Gibsonove filmske sage. Film prati rimskog legionara (u tumačenju DŽozefa Fajnsa), koji je u službi svog imperatora, zadužen kako za Hristovo raspeće tako i za čuvanje tela nakon smrti, zbog mogućeg uskrsnuća, kojeg su se vojskovođe ipak pribojavale i verovale u njegovu mogućnost. Ispričan iz ugla nevernika, film je visokobudžetni spektakl, sa svim vizuelnim i narativnim elementima, koji čine jedan komercijalni film. U centru pažnje je gotovo kriminalistički zaplet legionari dobijaju zadatak da istraže šta se dogodilo sa telom, nestalim iz zapečaćene grobnice. Sem toga, naloženo im je da usput i opovrgnu glasine koje se užurbano šire da je Hrist uskrsnuo, što se brzinski širi narodom. Kroz istragu, legionar počinje da sumnja u svoje racionalne principe i počinje da veruje da je telo i zaista uskrsnulo Priča je ciljana za hrišćansku publiku i podeljena na dva dela. U prvom delu vidimo grubog čoveka, koji je spreman da položi ruku za državu i vlast, a u drugom vidimo transformaciju ka čoveku koji se povinuje zakonima nebeskog carstva. I što je najvažnije, iako potpuno fiktivna pa čak i žanrovski postavljena, priča filma zapravo je uverljiva u svom narativu, jer je veoma lako poverovati da su upravo tih dana, nakon uskrsnuća, lomovi u ljudima koji su verovali i onih koji nisu, bili izraženi i snažni. Zato, film Risen može vrlo lako postati klasik kod vernika, baš kao što je bio slučaj i sa filmom Stradanje Isusovo.

S druge strane, baš pred katolički Uskrs, u bioskope je stigla i adaptacija romana Christ the Lord: Out of Egypt En Rajs, poznate autorke Vampirskih hronika pre svega (sećamo se još filma Intervju sa vampirom iz 1994. godine sa Tomom Kruzom i Bredom Pitom, ekranizacije prve knjige iz potonjeg serijala), koja ovoga puta donosi priču o malom Hristu. En Rajs se, naime, još pre nekoliko godina, zasićena valjda temama fantastike, okrenula istraživanju Isusovog života, odnosno onih delova koji u Jevanđeljima nedostaju. Tako, najnoviji film Mali Mesija (The Little Mesiah) Sajrusa Nauresta, inspirisan delovima romana, priča priču o Isusu Hristu kao sedmogodišnjaku i njegovoj porodici koja se, nakon progonstva u Egipat, vraća kući u Nazaret. I Rajsova i Naurest biraju perspektivu deteta, kako bi prikazali izrastanje mladog Isusa i kreiranje njegovog religijskog identiteta. Kao sedmogodišnjak, Isus Bar-Jozef živi sa svojom porodicom u Aleksandriji u Egiptu, gde su se preselili kako bi izbegli masakr dece, koji je u Izraelu počinjen po nalogu kralja Heroda. Isus zna da njegovi roditelji Jozef i Marija kriju neku tajnu od njega, tajnu o njegovom rođenju i o njegovim osobinama koje ga čine drukčijim od drugih dečaka njegovog uzrasta. Roditelji, međutim, veruju da je on isuviše mlad da bi shvatio istinu o svom čudnovatom rođenju i svrsi. Čuvši da je ubica Irod mrtav, porodica odlučuje da se vrati u Nazaret, nesvesni činjenice da je Irodov istoimeni sin, baš poput oca, rešen da istraje dok dečak Isus ne bude ubijen Sem nekih vizuelno impresivnih delova, film Mali Mesija je patetičan i okrenut isključivo vernicima. Rajsova se nakon vampira, veštica, vilenjaka i anđela i dalje interesuje za onostrano, ali u novoj fazi učenje crkve je očito izvršilo snažan uticaj na nju, da je odustala od radikalnih zahvata kada su u pitanju likovi i radnje njenih romana. Već se priča da će i nastavak romana Christ the Lord: Road to Cana već za koju godinu doživeti adaptaciju, gde se priča o malom Hristu, pre nego što je postao Mesija, nastavlja.



I konačno intriga! Film o kome se prošle godine mnogo pričalo iako se sam film malo gledao. Kažu da je razloga za to više, ali jedan osnovni jeste taj što film nije imao podršku velikog filmskog studija u distribuciji. Reč je o filmu Rodriga Garsije Poslednji dani u pustinji (Last Days in the Desert) u kome Juan Mekgregor glumi i Hrista i đavola! U pitanju je potpuno iskonstruisano, nikad nenapisano poglavlje o četrdesetodnevnom iskušavanju Isusa, njegovom postu i molitvi u pustinji. Na put se Hrist odlučuje kako bi bio istrajniji i snažniji u veri, te se odlučuje na borbu sa samim đavolom, stavljajući samog sebe na veliki test. Za razliku od prethodna dva filma, ovo ostvarenje nije za publiku u veri, pre svega jer je u pitanju arthaus film, koji eksploatiše nikad neispričan narativ na dosta radikalan način. Pre svega, tu je originalni fokus na odnos oca i sina, a potom i na dijaloge između Hrista i đavola, koje izgovara isti glumac na gotovo isti način, izjednačavajući tako dva subjekta u pustinji, postavljajući konstantnu dilemu ko je s koje strane same priče.

I tako, iz godine u godinu, koliko god se činilo da su novozavetne drame ispričane nebrojano mnogo puta, one se uvek otvaraju i uvek izazivaju sličnu reakciju s jedne strane osećaj zadovoljstva i s druge osećaj potpune iritantnosti. Između ostalog, i u osnovi su tako pisane, a i zato predstavljaju najveće priče do kraja nikada neispričane.