Slučaj Ivanov

Nisam glasao ni ovog puta. Tačnije, glasao sam samo jednom, davne 1991. kada sam i shvatio da je Služba osnovala opoziciju da bi Milošević imao nad kim da se iživljava na prvim višestranačkim izborima. Elem, tada sam još odlučio da ne budem glasač, to jest, da ne glumim budalu. Čuj, da meni, pred biračkim kutijama uzimaju otiske prstiju kao da sam kriminalac, a oni, bre, pokradoše celu Srbiju.

I ne pokušavajte da mi natovarite grižu savesti da je moj beli listić i ovog puta otišao Vučiću. A što i da glasam kada se i onako vraćamo u komunizam! Dobro, neće se baš tako zvati. Zvaće se, ako vam je lakše, divlji neoliberalizam sa neljudskim likom. Šta lupetam?! Polako, gospodo! Ajde, recite pošteno: postoji li još neka stranka sem SNS? Ne postoji! Zatim, kuda vodi Vučićeva reindustrijalizacija Srbije uz pomoć kineskog komunističkog kapitala sa čijih novčanica vam se smeši svetli lik - Mao Cedunga? Setite se Lenjinove definicije: industrijalizacija plus elektrifikacija jednako komunizam? Ne zaboravite da je Vučićeva mentorka Merkelova bila skojevka kod Honekera...

E, sad, ovi iz Smedereva, pa i Bora i Majdanpeka, šetaće po ulicama sa gas-maskama, ali tako je, bato, i u Pekingu. Pa, ipak, američka pa i srpska sirotinja, sve više, hrli u pečalbu za Kinu, a Obami su se, sigurno, tresle gaće kada je, prošle nedelje, posmatrao vojnu paradu u Pekingu. A Kinezima treba još čelika, za još tenkova. I tu je naša šansa; od Smedereva do Đerdapa treba izgraditi bar još desetak železara! Samo neka je nama još zadugo Vučića i Tome Nikolića! Tim koji dobija ne treba menjati.

Zato mene i muče, sasvim, druge muke. Eej, napuniću sedamdeset godina, a da sam, tek, pre dva meseca, čuo za Petra Denova, iz bugarskog Trnova. A bio je, kažu, najveći duhovni učitelj Evrope, ezoterista nad ezoteristima, kome su se klanjali i Rudolf Štajner i gospođa Blavacka, pa i Ajnštajn! Propovedao je, tu, u mom komšiluku, na planini Rili. Slušalo ga je i po četrdeset hiljada sledbenika! Umro je 1944.

I, `ajd, što nisam čuo za Petra Denova, nego nisam znao ni za njegovog najboljeg učenika Mihaila Ivanova. A on je, tek, slučaj za sebe! Iz Bugarske je pobegao, prvo u Francusku, pa za Indiju i stigao do budističkog manastira u Ladaku. Ivanov nije ni prvi ni poslednji Evropejac koji je tamo čitao spise o mladom Isi koji je došao sa jednim karavanom iz Palestine i da je tokom nekoliko godina sledio učenje bramana, ali im se na kraju usprotivio zamerajući im podelu na kaste, krutost, nedostatak ljubavi. Zato su ga besni bramani proterali, počeli su da ga progone te se Isa vratio u Palestinu. Ali, priča se tu ne završava: Isa, preživevši muke na raspeću, vratio se sa majkom i apostolom Tomom u Indiju i doživeo je u Kašmiru duboku starost.

Sve sam ovo pričao na promociji mog Leonarda na Dunavu u Skadarliji, u kući Đure Jakšića. A onda je jedna mačka ušetala u salu i skočila mi u krilo!? Bilja je sve to na mobilni snimila, dok je publika zanemela.
K. G. Jung, moj guru iz Švice, odmah se oglasio: Mačku je u tvoje krilo poslao ili Leonardo ili Mihail Ivanov. Jer, Leonardo je, po tebi, u Ohridu čuo da je mali Hrist otišao za Indiju, a Ivanov je rođen u jednom selu iznad Ohridskog jezera... Možda je u telu ove mačke duša Leonarda ili Ivanova...
Ali, tu je spreman odgovor imala i moja Crna: kada ćete vi, ljudi, da shvatite da i mi, mačke, imamo svoj internet i da sam ovu mačku iz Skadarlije zamolila da, umesto mene, dođe na tvoju promociju!? Bajdvej, nisam ni ja glasala. Jer, demokratija je samo cirkus i u Evropskoj uniji, a kamoli u Srbiji! Uostalom, ionako ćemo, uskoro, u komunizam!