Svetla budućnost na klimavim temeljima

Foto Vesna Lalić

Izgleda da nije tačno da su vanredni parlamentarni izbori nepotrebno raspisani: čak i ako se posle 24. aprila formalno ništa nije promenilo jer vlast ostaje u rukama Aleksandra Vučića i njegovih naprednjaka, iznenadna postizborna kriza dala je dubinsku dijagnozu stanja u kome se ujedinjena, marljivo reformisana, evropeizovana Srbija zaista nalazi.

A ono je krajnje ozbiljno i preti daljim pogoršanjem: jer, ako je nesumnjivi izborni pobednik onako burno reagovao na pobedu koja nije tako blistava kao što je zacrtao, šta nas tek očekuje kada počne da ozbiljnije gubi većinsku podršku građana? Kakvo je stanje demokratije u zemlji ako su, u cilju odbrane izbornih rezultata o kojima imaju iste podatke, morali da se udruže dosadašnji najljući protivnici, modernistički nastrojeni zagovornici ulaska Srbije u NATO i proruski konzervativci?
I kakva je to država u kojoj, nakon duge priče o urušavanju institucija, dođemo do situacije u kojoj i vlast i opozicija ozbiljno sumnjaju u rezultate izbora, ali će na osnovu procesa bangavog od početka do kraja, ipak biti formiran budući parlament? Pri čemu mogućnost ponovljenog glasanja i pokušaja vraćanja političkog života u kakav-takav red nijednog trenutka nije ozbiljno uzeta u razmatranje?!

Dok su se, u vreme pripreme NIN-a, čekali rezultati ponovljenih izbora na kojima bi, prema preovlađujućim procenama, bio potreban još drastičniji inženjering od onog primenjenog za originalno glasanje da bi se iz budućeg parlamenta zaista izbacila (makar) koalicija DveriDSS, ređaju se novi razlozi za uverenje da srpski politički pejzaž više neće biti onako zacementiran kako je donedavno izgledao. Što može biti razlog za uverenje da je Srbija na putu uspostavljanja kontrole nad neograničenom moći, ali i ozbiljan povod za nove nervoze i neočekivane poteze sa potencijalnim opasnim posledicama.

U opozicionim redovima posebna pažnja posvećena je prvim vesnicima mogućih promena u odnosu Zapada prema svom omiljenom balkanskom partneru za koga su, na sve kritike zbog stanja demokratije u zemlji, do sada najradije odgovarali tvrdnjom da Vučić delievers (isporučuje, obavlja poslove). Najviše pominjanja na društvenim mrežama, pa čak i u stranačkim saopštenjima (pokret Dosta je bilo) izazvao je tekst uticajnog vašingtonskog časopisa Foreign Policy, u kome se, pod naslovom Zašto izbori u Srbiji nisu razlog za radovanje, upozorava da je vreme da se Evropa urazumi i shvati da oportunistički populista (Vučić) teško da može da povede građane Srbije u EU.

Nakon prvog manje-više unisonog evropskog medijskog oduševljenja pobedom proevopskih snaga na srpskim izborima, pojavili su se i kritički tonovi, pa je, recimo, švajcarski dnevnik Neue Zrcher Zeitung ocenio da najvažniji partner EU na Zapadnom Balkanu vlada sve autoritarnije i svako načinjanje vlasti svoje partijske države očigledno vidi kao esencijalnu pretnju protiv koje je spreman da upotrebi i nedemokratska sredstva. Nemački Sddeutsche Zeitung ocenjuje da Vučić propoveda jedinstvo Srba, ali po njemu to ne bi bilo ujedinjenje oko nekih posebnih ideja, nego najpre oko njegove ličnosti, dok evropsko izdanje internet-magazina Politico ocenjuje da rast moći premijera Srbije izaziva sve veća strahovanja od autoritarizma

Eventualno razočaranje namučenog opozicionara suočenog sa činjenicom da u tim čudnim razvijenim zemljama nije obavezno poklapanje stava štampe i zvanične državne politike, donekle bi moglo da ublaži saznanje da je, recimo, u diplomatskim krugovima u Beogradu došlo do solidnog uznemirenja kada su se, uoči izbora, pojavila istraživanja javnog mnjenja prema kojima je Demokratska stranka ostala ispod izbornog cenzusa. Upućeni su taj blagi šok objašnjavali tvrdnjom da oni znaju da Vučić nije partner za duži rok, ali nisu imali preciznije informacije koje se odnose na taj duži rok kada bi mogla biti analizirana cena onoga što Vučić delievers. A u tu cenu, osim ugrožavanja unutrašnjih sloboda - što priznaju svi međunarodni posmatrači, ali boli samo nas - počinje da se ubraja i mogući makedonski scenario sa sve promenom geostrateškog opredeljenja Srbije. Od čega bi bolna oblast mogla biti znatno proširena.

Ima čak i tumačenja prema kojima je prepoznata namera da se Šešelj još jednom angažuje u ulozi dirigovanog strašila kako bi, u očima Zapada, podigao vrednost akcija vlasti. A u tom svetlu Šešeljeve optužbe prema kojima Amerikanci pokušavaju na silu da prekrajaju izbornu volju građana tako što nastoje da u parlament uvedu desničare iz DSS-Dveri (?!) i koaliciju ČBČ, baš i ne olakšavaju međunarodnu poziciju vlasti.

Nejasna je, takođe, i cena budućeg ostvarivanja planova zvanično proevropskog premijera, s obzirom na, s aspekta njegovih potreba, bitno zakomplikovanu situaciju u parlamentu. A bez udarničkog rada tog zakonodavnog tela, bez obzira na potcenjivačko svođenje na skupštinski restoran, biće nemoguće ostvarivanje zadataka iz evropske agende. Samim tim i dalje zasluživanje onih pohvala s važnih svetskih adresa, tako zgodnih za mahanje pred domaćom javnošću.

Čak i ako nakon ponovljenog glasanja koalicija DSS-Dveri ne bude u parlamentu (pre srede, prema podacima RIK-a, do cenzusa joj je nedostajalo tri četvrtine jednog glasa), Vučićevim naprednjacima zajedno sa partnerima bi, sa povećanim brojem mandata zahvaljujući D`Ontovom sistemu, pripala nešto komotnija, ali i dalje nedovoljno blistava većina od 138 poslanika, od 250 ukupno. Ako, međutim, svih sedam lista ostane iznad cenzusa, Vučić u startu može da računa na 131 mandat, od kojih koalicionim partnerima pripada čak 33 i daje im solidan ucenjivački kapacitet.

Zato i nije čudno da se, i posle tvrdnje koalicionog partnera Dragana Markovića Palme o odlasku u opoziciju, Ivica Dačić i dalje nada da bi mogao dobiti poziv za novi boravak u Nemanjinoj 11. Lider SPS je svakako svestan da bi dalje mogla biti u opticaju mogućnost pravljenja ekspertske vlade pojačane manjinama a možda, čak, i Ligom socijaldemokrata Vojvodine, ozbiljno oslabljenom na matičnom terenu. Za svaki slučaj, teškim okolnostima ograničeni Dačić je Vučiću javno obećao da se neće koprcati čak i ako ne dobije željeni poziv, jer ne može da bude opozicija onome u čemu je učestvovao četiri godine - iako je 2012, odlučivši da promeni koalicionog partnera a time i sliku Srbije, uradio upravo to.

Aktuelna faza političke kombinatorike moraće da u obzir uzme i faktore iz budućnosti, to jest predsedničke, a možda i beogradske izbore koji slede za godinu dana. Vučić jeste demantovao spekulacije da razmišlja o ličnoj kandidaturi na predsedničkim izborima, ali je bezbroj puta tvrdio i da prevremenih parlamentarnih izbora neće biti, pa smo ipak dobili ceo ovaj cirkus sa neizvesnim posledicama. Zato raste važnost procena šansi kandidata među kojima bi, osim već najavljenog Dačića, mogao biti i Vuk Jeremić, a možda i neki novi adut opozicionih stranaka koje u parlamentu dobijaju šansu za povratak iz mrtvih.

Uceloj toj tuči najmanje šansi za oporavak imaju - politički principi. Jer, ako se cela opoziciona borba završi omogućavanjem ulaska DSS-Dveri u parlament i sprečavanjem Vučića da se proširi sa 131 na 138 mandata, to neće otkloniti brojne manjkavosti izbora o kojima smo obavešteni prvenstveno putem interneta i direktnog prenosa noćnih sednica RIK-a na kablovskoj televiziji. Koliko svetla može biti budućnost izgrađena na tako klimavim temeljima?