Tražim ravnotežu sreće i tuge

Foto Srđan Doroški

Od Los Anđelesa preko Beograda do jadranskog otoka Prvić, Miroslav Tadić (1959), majstor klasične i električne gitare, zvukom već decenijama prati Sunce. Muzički magazin Guitar Player uvrstio ga je u trideset najoriginalnijih, ali i najradikalnijih gitarista na svetu, a Acoustic Guitar je njegov solo album Window Mirror preporučio među deset CD-ova koje bi neizostavno trebalo poneti na pusto ostrvo.

Da je Muzička akademija u Beogradu tih sedamdesetih godina imala odsek gitara, vaša umetnička karijera bi umnogome bila drugačija. Ali ona je od početka meandrirana, kao izazov. Mislite li da su se sudbina, zaveti i glasovi predaka, želje i usudi zaista poigrali i izazvali vas na životni dvoboj, a čiji je ishod nekoliko adresa na kojima boravite, stvarate, i na kojima se osećate svoj na svom, uklopljeni u pamćenje mesta?

Mogu da vidim kako moje školovanje i umetnički put mogu nekome da izgledaju kao veliki izazov i složena igra sudbine i niza nepredvidljivih okolnosti. Međutim, meni je to sve teklo prirodno, možda ne uvek lako, ali prirodno. Od svoje šesnaeste godine bio sam vođen željom da budem muzičar i da moj instrument bude gitara, i to je sve. I nalazio sam i birao rešenja koja su mi u tom trenutku izgledala najjednostavnija i koja su mi se sama otvarala. Nikada nisam razmišljao ili planirao previše unapred, a to je i danas slučaj. Svaki potez koji napravimo rađa sledeći potez, i tako redom. I tako se moj život slaže u jednu lepu i neobičnu priču za koju svakodnevno osećam veliku zahvalnost. Ne znam tačno kome ili čemu, možda sudbini, glasovima predaka? Ne razmišljam puno o tome, jednostavno: zahvalnost.

Za vas je Amerika opravdala uvreženu sintagmu zemlja snova. Još kao petnaestogodišnjak s razmenom đaka boravili ste godinu dana u toj zemlji, da biste 1979. uz stipendiju američke vlade, studirali, magistrirali, a potom i ostali kao profesor gitare na Univerzitetu Cal Arts u Kaliforniji. Da li ste u nekim intimnim preispitivanjima ikada pomislili da se sudbina ipak preigrala?

Moram priznati da se takvim preispitivanjima nikad nisam bavio. Svako stvara svoju priču u kojoj uvek postoji ravnoteža između sreće i tuge, ispunjenosti i praznine. Postoji i ravnoteža između naših svesnih odluka i sudbinskih događaja koje ne možemo kontrolisati. Do sada sam imao sreće, a verovatno pomalo i pameti i intuicije, da tu ravnotežu održim na prirodan i pozitivan način, i opet se vraćam na ideju zahvalnosti za tu sposobnost.

Sve vreme nadmećete se sa zvukom u svojevrsnom eksperimentu, prvobitno kao solista, potom svoje umeće s vremena na vreme udružujete sa sličnim, ponekad čak i sasvim različitim umetničkim senzibilitetima, kroz oprečne muzičke žanrove. Šta ste zapravo želeli ili zahtevali od muzike, praveći i ne tako postupne korake, pre svega improvizujući postojeću vokalnu svetsku ostavštinu?

Tokom godina rada, shvatio sam da tražim zajedničke niti koje povezuju sve vrste muzike, bez obzira na poreklo, stil ili vremenski period. Žanrovi i stilovi samo su površinska, spoljna manifestacija muzike a ispod njih stoje duboki, univerzalni zakoni koji ne važe samo za muziku nego za život uopšte. Što više razumevam te zakone, to mi je lakše da premostim prividnu razliku između stilova i senzibiliteta.

Koliko su te improvizacije stvar trenutnog nadahnuća, okolnosti, snage mesta, ili energije publike i slušalaca, a koliko bi mogle biti zanatska umešnost i talenat?

Istinska kvalitetna improvizacija je rezultat kombinacije svega što ste pomenuli. Ne postoje jasne granice između navežbanog i spontanog, naučenog i intuitivnog, smelog i bezbednog. Kada sviram, sve što znam o muzici, o mom instrumentu i o sebi samom stoji mi na raspolaganju i ja odatle crpem inspiraciju i materijal za improvizaciju, nekad u stanju potpunog transa a nekad sasvim priseban, i sve između. Energija slušalaca, vrsta i kvalitet tišine ili zvuka oko mene, osećaj prostora u kome sviram, sve su to sastojci koji postaju deo prave improvizacije.

Sarađivali ste sa mnogim poznatim ličnostima svetske muzičke scene, neki od njih su bili iz sasvim drugog muzičkog toka: roker DŽek Brus iz grupe Krim, bubnjar Mark Nuzif, tenor Plasido Domingo, portugalska džez pevačica Marija Žoao... S gitarom ste udruživali najrazličitije instrumente: flautu, violinu, sitar, kaval, udaraljke, a naročito ljudske glasove. U kom trenutku ste poželeli da zvukove gitare dopunite melodijskim ritmovima drugih instrumenata, pa i ljudskim glasovima, kao najstarijim izvornim instrumentom?

Zašto kažete da su neki od njih bili iz sasvim drugog muzičkog toka? Naša dodirna tačka je upravo to što i svi oni i ja plovimo muzičkim tokom koji je veoma širok i ne trpi ograničene stilske definicije. A udruživanje gitare sa ljudskim glasom ili drugim instrumentima mi je uvek bilo privlačnije od solo sviranja. Uzbuđuje me razmena ideja, energije i emocija sa drugim muzičarima, pogotovo u okviru improvizacije koja zahteva potpuno predavanje i koncentraciju. Kada se sve to složi, onda među ljudima koji muziciraju dolazi do duboke komunikacije koja, čini mi se, nije moguća ni na jedan drugi način.

Odlučniji ulazak među nove krugove slušalaca bila je saradnja sa gitaristom i osnivačem grupe Leb i sol Vlatkom Stefanovskim. Koliko ste jedan drugom oživeli prostor i lični i muzički?

Za početak moje saradnje sa Vlatkom odgovoran je jedan veoma važan i uticajan muzičar koga, nažalost, više nema. To je bio Vojin Draškoci koji je, uz Duška Gojkovića, Boru Rokovića i Lalu Kovačeva bio jedan od prvih naših muzičara koji je uspeo da ostvari sintezu balkanskog folklora sa džezom i klasičnom muzikom i prikaže ga na jedan potpuno nov način. Pod njegovim okriljem stasalo je dosta naših važnih mlađih muzičara, među kojima su, na primer, Bojan Zulfikarpašić i Anja Đorđević. Vlatko i ja smo se prvi put sreli kada smo bili gosti na Draškocijevom koncertu 1995. godine u Sava centru. On je prepoznao kompatibilnost naših pristupa iako su oni veoma različiti i spontano nas je spojio u duo na tom koncertu. Od tada Vlatko i ja gajimo saradnju koja je iznedrila četiri CD-a i više od stotinu nastupa širom sveta a takođe i jedno prijateljstvo koje je veoma čvrsto i oslobođeno bilo kakve profesionalne zavisti. Veoma sam mu zahvalan što mi je ukazao veliko poverenje i predstavio me publici na svim prostorima bivše Jugoslavije, a ta publika se sada sve više upoznaje i sa mojim radom i izvan projekata sa Vlatkom.

Šta vas je najpre privuklo južnjačkom melosu: nepravilni, lomni i neočekivani ritmovi kojima stare makedonske pesme obiluju, a koji bi mogli zadovoljiti vašu znatiželju o poimanju dometa u muzičkoj kreaciji, naročito istraživanju moći gitare?

Nepravilna ili asimetrična metrika samo je jedan od zanimljivih i privlačnih elemenata tradicionalnih pesama i igara iz Makedonije. Ono što je važnije jeste da je ona venčana sa prekrasnim melodijama, nekad kompleksnim a nekad varljivo jednostavnim i sa ogromnim rasponom najrazličitijih emocija. Za mene je ona savršen spoj tehničkih izazova i emotivne ispunjenosti. Pored toga, to je nepresušna riznica materijala koja sadrži na hiljade kompozicija. Za razliku od kavala, gajdi ili zurli, gitara nije tradicionalni folklorni instrument te regije, ali mi to ne smeta da na nju prenosim zvukove tih instrumenata ili ljudskog glasa, koji mi uvek peva u podsvesti dok sviram.

Na jednoj žurci u Los Anđelesu upoznali ste se sa glumcem i kant-autorom Radetom Šerbedžijom. Ubrzo se pored prijateljstva razvila i umetnička saradnja. Zajedno ste snimili album Imam pjesmu za tebe. Kakve su to pjesme za mene?

Malopre smo pričali o glasu koji peva, no isto toliko je važan i glas koji govori, a u meni je način na koji Rade govori još od mojih tinejdžerskih dana izazivao veliko divljenje. Zato sam bio izuzetno uzbuđen i počastvovan kada me je, pre desetak godina, pozvao de se upoznamo. On je čovek neverovatnog integriteta i širine i veoma brzo se među nama rodilo blisko prijateljstvo koje uvek održavamo bez obzira na mesto boravka i broj drugih obaveza. Rade svim pesmama koje peva daje pripovedačku dimenziju i svako u publici, ma kako mnogobrojna ona bila, oseća da se on obraća baš njemu ili njoj i zato su to pjesme upravo za tebe.



Glas i zvuk gitare bio je neobičan spoj sa muzičarem i pesnikom Rambom Amadeusom. Naizgled teško zamisliv spoj, ali ispostavilo se da je prevazišao granice zanimljivog i ušao u neke sasvim nove sfere.

Ramba sam prvi put čuo na jednom grupnom koncertu na Tašmajdanu 1991. godine. Do tada nisam znao za njega i njegov nastup me oduševio originalnošću, energijom i umećem kakvih dugo nije bilo na tadašnjoj muzičkoj sceni. Od tad sam poklonik i poštovalac njegove kreativnosti, oštrog uma i rada koji nikada ne zastareva. Pošto se njegovi briljantni tekstovi često gube i ne čuju dobro za vreme živih svirki, predložio sam mu da ih stavimo u prvi plan time što će ih on, uz pratnju gitare, govoriti. Dakle, to je neka vrsta književne večeri za koju je on pronašao i sjajan naslov: Veče glomazne poezije, koje je doživelo svoju premijeru u Zagrebu 2014. godine, a od tada ga je prikazao i nekoliko puta u saradnji sa drugim muzičarima. Kao što je slučaj i sa ostalim mojim bliskim saradnicima, i sa Rambom sam postao dobar prijatelj i naša saradnja se nastavlja prirodno i bez nekog posebnog plana, ponekad na sceni a ponekad u kuhinji ili u nekoj dobroj kafani.

Hoće li biti još muzičkih iznenađenja, navikli ste nas, a navika je čudo?

Ja se tome svakako nadam, ali ne mogu ništa da obećam jer pravo iznenađenje će to biti i za mene a ne samo za vas.

Posedujete kolekciju gitara, mahom ručne izrade, gradite ih sami u svojoj kućnoj radionici u Los Anđelesu. Šta znači svirati na gitari građenoj prstima kojima inače muzicirate bez pomagala pažljivo izabrano drvo prevodite u instrument? Sopstvene emocije i unutarnju harmoniju, pa i nemire, delite sa gitarom, po svemu svojom gitarom, kao svojom ženom.

Ne bih to mogao da kažem ništa bolje ni lepše od vas.

Odrasli ste u umetničkoj porodici. I vaša sestra Nevena i vi otisnuli ste se i uspešno plivate u svetu umetnosti. Koliko je porodični ambijent uticao na takvo opredeljenje? Majka vam je bila glumica, otac mag reči: lektor i pisac, ali i prvi vaš muzički podučitelj.

Odrasli smo u kući u kojoj je bilo mnogo sloge, topline, nezavisnosti i slobode. Naši roditelji su nas podržavali a da u isto vreme nikad nisu na nas vršili pritisak ili pokušavali da kroz nas ostvare svoje ambicije. Ja sam ranije pomenuo da je moj umetnički razvoj tekao prirodno i spontano, a to je u velikoj meri zahvaljujući njihovoj nenametljivoj podršci koja je u meni stvarala sigurnost i samopouzdanje. Mnogo mi nedostaju.