Velika transatlantska prevara

Objavljivanje tajnih dokumenata s ciljem da se razotkriju zakulisne radnje svetskih moćnika postalo je, izgleda, poslednja linija odbrane osnovnih demokratskih načela od toga da ih otuđene političke i beskrupulozne poslovne elite potpuno uzurpiraju. U današnje vreme valjda niko stariji od 11-12 godina više ne veruje da se išta na svetu sme uzimati zdravo za gotovo, ali razmere do kojih su i demokratski izabrani lideri spremni da manipulišu i obmanjuju svoju i tuđu javnost (o zemljama u kojima se demokratija tradicionalno smatra nepotrebnim luksuzom, poput Kine ili Rusije, ovde ne vredi ni govoriti) ponekad ipak ne mogu a da ne izazovu konsternaciju. Kao, recimo, u slučaju pregovora o sklapanju kontroverznog - i, prema tome kako stvari trenutno stoje, izgleda na propast osuđenog - sporazuma o transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) između Evropske unije i Sjedinjenih Država.

Digle su se kuka i motika protiv sklapanja ovog sporazuma još onda kad su, u leto 2013, pregovori o njegovom potpisivanju i počeli, iako se zbog tajnosti u kojoj su vođeni o njegovom sadržaju dugo više nagađalo nego znalo. Kako su vremenom detalji o čemu se tu u stvari radi počeli da izbijaju na površinu, tako je jačala i rešenost aktivista širom Evrope da pritiskom na vlade svojih zemalja spreče njegovo usvajanje; u međuvremenu se značajno uvećao i broj onih dotad nezainteresovanih građana koji su shvatili da ih se tamo neki trgovinski sporazum - stvar sama po sebi krajnje dosadna i te kako tiče. Ali kao da je tek nedavna odluka ekološke organizacije Grinpis da obelodani poverljive dokumente o toku pregovora dala punu snagu ovakvim zalaganjima, do te mere da sad i političke vođe moraju da se (opet, naravno, gledajući pre svega sopstvene interese) iznova određuju po ovom pitanju. Kao što je to početkom maja učinio francuski predsednik Fransoa Oland koji je, imajući svakako na umu i izbore koji ga čekaju iduće godine, izjavio kako je u sadašnjem obliku sporazum za njegovu zemlju neprihvatljiv.

Oland je pritom samo bio dovoljno promućuran da pokuša da iskoristi trenutak i legitimiše se kao, je li, principijelni branilac francuskih i, implicitno, evropskih interesa, ostavljajući nemačku kancelarku Angelu Merkel, britanskog premijera Dejvida Kamerona i druge evropske čelnike da svako za sebe biračima u svojim zemljama objasne, ako mogu, zašto podržavaju sporazum koji bi, u kakvoj god formi bio usvojen, izvesno išao na štetu EU i njenih članica. A nije da ne bi morali da nešto kažu na tu temu, imajući na umu koliki je otpor sklapanju sporazuma. U Nemačkoj, recimo, jedna skorašnja anketa pokazuje da je protiv TTIP-a čak 70 odsto građana, dok su obojica finalista drugog kruga predsedničkih izbora u Austriji - i desničar Norbert Hofer iz Slobodarske partije i zeleni Aleksander van der Belen - decidirano stavili do znanja da će učiniti sve u okviru ovlašćenja šefa države da blokiraju njegovo usvajanje. Čak su i o svom jadu zabavljeni Grci, vazda voljni da se bune protiv svega i svačega, stigli da poruče kako su iz svojih razloga spremni da blokiraju usvajanje TTIP-a. A bez saglasnosti makar i jedne od 28 članica EU od sporazuma, naravno, nema ništa.

Šta je to toliko sporno u vezi sa TTIP-om? Ukratko: sve, ili skoro sve. Čak i - ili pre svega, zavisi kako se gleda - njegov smisao. Jer, sve ovo vreme evropski i američki lideri sporazum pokušavaju da prodaju kao dokument koji će uklanjanjem carinskih i drugih barijera generisati privredni rast i povećati zaposlenost s obe strane Atlantika - što se, uostalom, radi kad god krene priča o blagodetima liberalnog kapitalizma.

Evropska komisija je tako, podseća u tekstu za američki časopis Forin polisi Hans Kundnani iz Nemačkog Maršalovog fonda, 2013. tvrdila da bi TTIP privrednom rastu EU doprineo sa 120 milijardi dolara, a SAD sa 95 milijardi. Ali nezavisna istraživanja koja su otad sprovedena pokazuju da bi makroekonomski efekti primene sporazuma bili neuporedivo manji. Neke studije predviđaju da bi rast evropske ekonomije tokom desetogodišnjeg perioda bio uvećan za mizernih 0,5 odsto, moguće ni toliko, podseća Kundnani. Kao što je tlapnja i da bi sporazum doprineo otvaranju velikog broja novih radnih mesta: pre će biti da bi se desilo suprotno, kao recimo u SAD u prvoj deceniji primene Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA), 1993. sklopljenog sa Kanadom i Meksikom.

Pa čemu onda uopšte sporazum, pitaju njegovi evropski osporavatelji (američkih je primetno manje, ili su manje glasni - sasvim očekivano budući da bi, za razliku od Evrope, Amerika od TTIP-a i te kako imala koristi). Ako je to sve on što donosi, to je trivijalna nadoknada za dalji gubitak suverene demokratske kontrole nad našim zakonima, propisima, principima i načinom života, zaključuje Embrouz Evans-Pričard u britanskom Dejli telegrafu. Evans-Pričardova konstatacija nije preterivanje: odredbama sporazuma, barem ovakvim kakve se pominju u radnoj verziji (ma koliko se evropska komesarka za trgovinu Sesilija Malmstrem posle objavljivanja procurilih dokumenata branila kako su u tim papirima definisane samo pregovaračke pozicije EU i SAD, ne i odredbe konačnog dogovora), zaista se udara u neke od temeljnih evropskih tekovina.

Malstremova, koja vodi pregovore u ime EU, rekla je još da se u oblastima gde su naša stanovišta vrlo udaljena u pregovorima jednostavno nećemo dogovoriti i da shodno tome nikakvog snižavanja evropskih ekoloških, zdravstvenih i drugih standarda neće biti; ali to nije dovoljno da bi se odagnale sumnje kako bi eventualno usvajanje sporazuma dovelo upravo do toga. Jer, rečima ljudi iz Grinpisa pozicija na kojoj stoji EU je veoma loša, a pozicija na kojoj su SAD je strašna.



Neka Grinpis malo i preteruje - ne bi mu bilo prvi put - ali razloga za zabrinutost zaista je mnogo. Bilo kakav kompromis između EU i SAD bi, ma koliko to iz Brisela negirali, neizbežno vodio snižavanju visokih evropskih standarda kada su u pitanju kvalitet hrane, zaštita životne sredine ili prava potrošača, iz prostog razloga što su američki standardi u tim oblastima dramatično niži od evropskih.

U SAD, na primer, 70 odsto prerađene hrane u supermarketima sadrži genetski modifikovane (GM) sastojke; evropski propisi GM hranu uopšte ne dopuštaju. U Americi se takođe toleriše neuporedivo veća upotreba pesticida nego u Evropi, isto kao i hormona rasta u uzgoju govedine - dok je u Evropi ona limitirana zbog toga što se njegova primena dovodi u vezu s pojavom kancera. U EU kompanija prvo mora da dokaže da je neka supstanca bezbedna za upotrebu, pa tek onda da je stvarno i koristi; u SAD je obrnuto - svaku supstancu je moguće koristiti dok se ne dokaže da je štetna. Jedan upečatljiv primer: prošle godine je u EU na listi materija zabranjenih za upotrebu u farmaceutskoj industriji bilo 1.200 supstanci, u SAD 12. Kako se oko takvih stvari može naći zlatna sredina?

Ali to uopšte nije ono najgore. Još mnogo veću pretnju dobrobiti građana EU predstavlja mogućnost da otvaranjem vrata za američku zdravstvenu industriju ostanu bez značajnog dela sada zagarantovane medicinske nege. Moćne i bogate američke kompanije su, naime, odavno bacile oko na evropski zdravstveni sektor, koji se sve teže nosi sa stalno rastućim troškovima lečenja u proseku sve starijeg stanovništva; tim kompanijama već ide voda na usta od pomisli kakvo ih tek bogatstvo čeka ako evropski lideri budu dovoljno ludi ili dovoljno pohlepni da ih pripuste na evropsko tlo. Jer, u tom bi se slučaju veliki delovi zdravstvenih sistema pojedinačnih zemalja, čak i takvih poput skoro pa legendarne britanske Nacionalne zdravstvene službe (NHS), pre ili kasnije našli pod pritiskom da budu privatizovani - i to nepovratno, budući da odredbe TTIP-a u sadašnjoj, radnoj verziji jednostavno ne dopuštaju mogućnost da ono što je u zdravstvenom sektoru jednom privatizovano budu ponovo nacionalizovano. A zna se po kakvom obrascu funkcioniše zdravstveni sistem u SAD: koliko para, toliko i zdravlja. Pa vi vidite.

Verovatno ipak najskandaloznije od svega jeste to što TTIP predviđa da se svi budući sporovi između pojedinačnih zemalja potpisnica i kompanija rešavaju kroz specijalni arbitražni mehanizam (ISDS), na čemu opet insistiraju Amerikanci. Nije, naravno, arbitražno rešavanje sporova samo po sebi problem - desetine arbitražnih sudova širom sveta godišnje razmatraju i do 600 predmeta - već to što bi ovaj ISDS sve podigao na mnogo viši nivo, jer bi stranim (američkim) investitorima omogućio da tuže vladu neke članice EU bukvalno svaki put kad ona uvodi mere koje dotična korporacija vidi kao štetne po svoje interese. To praktično znači da bi svaka evropska vlada, pre nego što donese neku zakonsku meru, morala da se, s kapom u ruci, za mišljenje obrati i američkim kompanijama kako bi ustanovila imaju li one nešto protiv. U kom bi se slučaju armije prevejanih korporativnih advokata potrudile da te vlade uvere kako im je bolje da odmah odustanu, ili to što su nameravale prilagode usvajajući primedbe korporacija, nego da se suoče s odštetnim zahtevom koji će se meriti milijardama. I o kome bi se u ISDS izjašnjavala opskurna, mala grupa elitnih pravnika od kojih su mnogi vrlo verovatno svojevremeno radili za iste te američke korporacije o čijim tužbama sad treba da nepristrasno odlučuju.

Reći da bi ovakvo ustrojstvo bilo antidemokratsko i da bi čitave države (pre svega manje i siromašnije članice EU, ali i sve druge) stavilo u šake nemilosrdnih američkih korporacija ni izbliza nije dovoljno. Okvalifikovati ga kao sumanuto mnogo je bliže pravom stanju stvari.

Zašto se onda o TTIP-u uopšte još govori - makar to poslednjih sedmica bilo tonom kojim se govori o nekom ko je na samrti - i zašto čitava zamisao već nije poslata na đubrište istorije? Eh, zašto Američkom predsedniku Baraku Obami, koji i dalje nastupa kao da je usvajanje sporazuma samo pitanje vremena (doduše, ne za njega, već za onog ko će ga od januara naslediti u Beloj kući), na to bi bilo lako da odgovori: zato što bi taj dokument očigledno i na svaki način bio u američkom interesu. Čime, međutim, mogu da se pravdaju evropski čelnici? Ne valjda ukazivanjem na to da bi - kao što je to svojevremeno učinila Hilari Klinton - na TTIP trebalo gledati kao na ekonomski NATO? Pošto TTIP nekako više liči na veliku prevaru.