Države su sada svesno surove

Iako je britanski veteran Ken Louč pre dve godine, nakon prikazanog filma DŽimijeva dvorana, izjavio da je to njegov poslednji igrani rad, na svu sreću se predomislio. Ovaj kanski pobednik iz 2006. godine, dugotrajnim ovacijama i kritike i publike nagrađen je za svoj pedeseti film u karijeri. Sa osećajem za posmatranje i analizu nepravde, problemima radničke klase, sredine socijalno ugroženih ljudi, čije svetove opisuje sa izuzetnom humanošću, reditelj, politički aktivista i levičar Ken Louč, karijeru je podredio solidarnosti i socijalnoj pravdi.

U filmu Ja, Danijel Blejk čini se snažnije nego ikada, ukazuje ponovo na činjenicu da živimo u mizernom i nemoralnom svetu u kome su razlike između siromašnih i bogatih sve veće. Junak filma je 59-godišnji stolar, udovac, kome nakon srčanog udara doktor zabranjuje da radi neko vreme. Tokom posete socijalnoj službi, suočava se sa birokratijom koja mu objašnjava kako je ipak sposoban na rad i da nema pravo na žalbu, kao ni na pomoć. Sukob malog čoveka i države, unapred osuđen na njegov poraz, tema je Loučevog filma, koji je na konferenciji za novinare izjavio kako je Evropska unija neoliberalni projekat koji vodi prema privatizaciji i deregulaciji svega. S obzirom na to da je u Velikoj Britaniji u toku velika rasprava da li treba ili ne treba ostati u Evropskoj uniji, Louč smatra da treba ostati, ali i da je neophodno povezivanje sa levičarskim pokretima unutar Unije. Objasnio je i da sve što se događa njegovim junacima preživljavaju i ljudi u ostalim evropskim zemljama, gde onima koji su siromašni vladine organizacije tvrde kako su sami krivi za nemaštinu. I zato je Louč odlučio da odreaguje filmom! Ja, Danijel Blejk je jednostavna, moćna, potresna priča o pravu na elementarno dostojanstvo i jedan od najsnažnijih i najemocionalnijih filmova angažovanog sineaste, koji ostavlja bez daha.

Kad smo se pre dve godine videli ovde, u Kanu, rekli ste da je DŽimijeva dvorana vaš poslednji dugometražni igrani film. Šta vas je u međuvremenu podstaklo da ne stavite tačku i snimite socijalnu dramu Ja, Danijel Blejk?

To sam baš glupo rekao. Rekao sam to usred snimanja kad mi se učinilo da je preda mnom prevelik posao. Ali onda sam otišao kući na nedelju dana i pomislio možda je moguće da ovo uradim ponovo! Pol Lavrenti, scenarista sa kojim dugo sarađujem redovno se dopisujem i razmenjujem poruke, odlučio je da probamo još jednom. Pol je napisao ova dva lika i učinilo mi se da tu imamo priču.

Nije prvi put da snimite univerzalnu priču o ljudima koji se bore za opstanak. To je ponovo bila početna tačka vašeg filma. Zbog čega vas ta tema konstantno intrigira?

To je situacija koja je poznata mnogima, ali niko ne govori o njoj. Govore ako čitate određene novine ukoliko želite da saznate, možete. Ali gledano kroz film, ljudi o tome ne govore. A stotine hiljada ljudi je ozbiljno siromašno. Ozbiljno! Statistika je strašna! Broj domaćinstava koja se suočavaju sa nedostatkom hrane i grejanja i moraju da biraju hoće li da se greju ili da jedu, ogroman je. I to se dešava na imućnom Zapadu, u zemljama u koje ljudi dolaze zato što ne mogu da zarade za život u svojoj zemlji, gde se osećaju pod pritiskom ili gde imaju mnogo veće ambicije. To je mračna strana našeg društva, koju mi ne vidimo.

Da li snimate filmove u nadi da će oni doprineti promenama?

Mislim da to nije jednostavno. To je ipak samo film. Film nije proglas. On opisuje nekoliko ljudi i neke stvari u njihovim životima. Film je samo priča. Najviše što možete postići, jeste da malo uznemirite publiku, da ostavi ljude ljutitim ili tužnim. A šta će gledaoci s tim da urade, njihova je odluka.

Film koji ste snimili pre skoro pedeset godina Je li Kejti došla kući? kao i Ja, Danijel Blejk govore o ljudima čije je živote ozbiljno oštetila ekonomska situacija. Postoje li paralele između ova dva filma?

Kao što rekoste, to je uticaj ekonomije i društvene situacije na ljudske živote. To je, zapravo, priča o većini naših života. Vaš posao i moj posao i životi koje vodimo, određuju naše šanse i samo je u pitanju činjenica da li smo u stanju da ih iskoristimo ili ne. To utiče na sve oko nas. Na naše porodice, na naš način života. Ekonomija utiče na sve. A kako se vodi ekonomija, to je pitanje politike. Kad opisuješ izmišljen lik, onda opisuješ i političku situaciju oko njega. Što se tiče paralele između filmova koje ste spomenuli, rekao bih da postoji velika razlika. Kad smo pre pedeset godina snimili Je li Kejti došla kući? problem je bio manjak životnog prostora, ali postojala je društvena infrastruktura koja je pomagala u zaštiti ljudi, koju smo uspostavili posle rata. Te infrastrukture danas gotovo da i nema. Tih dana nismo mislili da će ljudi biti gladni, kao što su gladni danas. Situacija s beskućnicima se pogoršala, a razlika je u svesnoj surovosti države. Tokom šezdesetih država je možda ponekad bila ravnodušna, ali sad je svesno surova. Ona postavlja zamke u koje će ljudi upasti. E u tome je razlika.



Gde ste u Velikoj Britaniji započeli istraživanje birokratije, koja zapravo i čini okosnicu filma Ja, Danijel Blejk?

Išli smo u posete. Išli smo u različite zajednice, gradove. Upoznavali smo ljude. Navešću primer mladića koji živi u kući za siromašne, njega smo prvog upoznali. Bio je beskućnik, pa je kasnije živeo u jednoj sobi koju mu je obezbedilo dobrotvorno društvo. Imao je madrac na podu, frižider mu je bio prazan. Kad smo ga pitali je li nekad gladan, rekao je da jeste. Kad smo ga pitali kad je poslednji put gladovao, rekao je da je četiri dana proveo bez hrane. Te ljude smo prvo upoznali. Naći ćete takve u svakom gradu u koji odete.

Da li politički filmovi uopšte postoje danas u Engleskoj?

Mislim da mnogi žele da snimaju filmove. Mnogi žele da snimaju, završe školu, ali dobijaju porudžbine za druge teme. Veoma je teško orati ovo polje, takoreći. Zato ljudi snimaju amaterske filmove. Telefonima. Danas postoji čitava kultura filmova, scena koje snimaju ljudi u kampanjama. Ali retki dobiju priliku da snime igrani film.

Glumačka podela je briljantna. Kako ste se odlučili za Dejva DŽonsa, on je ipak najpoznatiji kao komičar, a igrajući Danijela Blejka je nešto sasvim drugo?

Volim stendap komičare. Obično vuku poreklo iz radničke klase. Viših slojeva nema u stendap komediji, obično su to ljudi i žene iz radničke klase. Osećaj za trenutak im je uvek veoma dobar. Smatram da su veoma talentovani. A Dejv je iz grada u kom smo snimili film, otac mu je stolar, a i on je stolar u filmu. I prosto je bio dobar, audicija je odlično prošla.

Iskreno se nadam da mi sad nećete reći da vam je Ja, Danijel Blejk, poslednji film?

Neću! (smeh)