Mnogo posla za rast od pet odsto

U poslednje vreme se često pominje da tempom kojim već duže vreme raste, srpska privreda neće sustići zemlje EU ni za pola veka. Pominje se i to da je za ubrzavanje privrednog rasta potreban drugačiji privredni ambijent - manje partokratije i više ulaganja. Pogledajmo detaljnije - koliko brzo je tehnički moguće da rastemo, i kakav je to ambijent potreban da se takav rast ostvari? Da li je tehnički moguće da nam BDP raste prosečno pet odsto godišnje, recimo od 2021. - jer potrebno bi bilo da promene uhvate zalet, a i da prođu izbori - do 2030. i da ostvarimo stopu zaposlenosti stanovništva od 20 do 64 godine starosti od 75 odsto? Ovu stopu zaposlenosti je EU sebi postavila kao cilj za 2020. i na putu je da ga ostvari. U poređenju s našim očekivanjima, ovako postavljeni ciljevi ne deluju ambiciozno: mereno BDP-om po stanovniku tek bismo sustigli Bugarsku, zemlju o kojoj i dan-danas nekako mislimo da je iza nas. Međutim, za evropsku zemlju ostvarivanje ovakvog rasta tokom čitave decenije jeste ambiciozno. Ostvarile su ga samo manje razvijene zemlje u tranziciji (Bugarska, Rumunija, Slovačka i baltičke zemlje) tokom decenije od pre do posle ulaska u EU. Ostvarila ga je i Irska dva puta - u drugoj deceniji posle učlanjenja u EU, kada je uz ubiranje plodova dugoročne reforme obrazovanja sprovela i program makroekonomske stabilizacije, i sad - u deceniji posle krize 2009. Članstvo u EU nesumnjivo je odigralo ključnu ulogu - kod zemalja u tranziciji u spoju sa nasleđem, a u Irskoj u spoju sa posvećenim razvojnim politikama. Kod zemalja u tranziciji, perspektiva ulaska i ogromne prilike koje su se otvorile zbog obučene i disciplinovane, a slabo plaćene radne snage, masovno su privukle kapital još pre članstva. Posle prijema u EU, evropskom kapitalu su se pridružili i razvojni EU fondovi. Ipak, prošlo je vreme kad je za rast srpske privrede ključni izazov bilo obezbeđivanje kapitala - „dovođenje investitora“ da aktiviraju zaposlene izgrađene u socijalizmu. S jedne strane, kvalifikovanih nezaposlenih više nema dovoljno da bi se nasumičnim dovlačenjem investitora mogao bitnije ubrzati privredni rast. S druge strane, Srbija je izgradila malu domaću privredu koja ima potencijal, može da dosegne i tamo gde strani kapital neće, i koja takođe može da uloži kapital. Za skok u investicijama potrebni su i strani i domaći kapital i evropska sredstva. A za to je, pored ubrzanja pristupanja EU, potreban podsticajan privredni ambijent, u kom se ni domaći investitori ne plaše da rizikuju. U takvom ambijentu svaka se para „vrti“, a svaka ideja stavlja u pogon. Podsticajan ambijent ne otklanja rizik i ne garantuje da će se svaka očekivana zarada i ostvariti u budućnosti. Ali u njemu postoji vera da će društvo (tržište i institucije) biti „fer“ u nagrađivanju preduzetničkih napora. Očekuje se da na ishod neće uticati to što je neko „naš“ ili „njihov“, da su pravila ista i pred sudom, i pred administracijom, i da će država da drži reč i kad se vlast promeni. A za to su, pak, evropskim rečnikom rečeno, potrebni pravna država i dobro upravljanje. Za ubrzanje privrednog rasta danas je ključni izazov obezbeđivanje kvalifikovanih ljudi. U oštroj demografskoj kontrakciji koju Srbija trenutno trpi, prosečan rast od pet odsto prosto ne može da se ostvari. Naša je pretpostavka, ipak, da bi podsticajni ambijent bitno ublažio ovu kontrakciju, i sveo je samo na visinu (negativnog) prirodnog priraštaja. Željena stopa zaposlenosti postiže se lako uz aktivaciju nezaposlenih i onih koji su danas prestali da traže posao, ali bi gro privrednog rasta morao da dođe iz porasta produktivnosti (kumulativno za 50 odsto), odnosno poboljšanja kvaliteta posla onih koji su već danas zaposleni. Pored investicija, za povećanje produktivnosti takođe je potreban podsticajan privredni ambijent. Ključni prvi korak jeste dubinska reforma javnih preduzeća. NJihova transformacija od partijskih jasala u pružaoce kvalitetnih javnih usluga radikalno bi povećala njihovu produktivnost, a i svih drugih u privredi. Uz to, bar trećina njihovih zaposlenih dobila bi priliku da poveća produktivnost u nekom drugom delu privrede. Nadalje, da bi produktivnost brzo rasla potrebno je da se širi moderno i produktivno jezgro privatnog sektora, koje svojim zaposlenima može da plati za pristojan život. Ono mora da usisa i povede onaj deo privrede koji ne može da se modernizuje. Nizak BDP Srbije pre svega je posledica toga što je to produktivno jezgro malo, sa oko 300.000-400.000 zaposlenih - trećina je u dobrim stranim firmama kao što su digitalni razvojni centri, izgradnja vetrogeneratora ili pneumatskih guma, a ostatak je u malim domaćim firmama koje izvoze mašine alatke, skupu hranu ili kompjuterske igrice, i u slobodnim profesijama (advokati, konsultanti, frilenseri). Moderno jezgro želi da širi proizvodnju i zapošljava, ali kao što će svi poslodavci potvrditi - pronalaženje ljudi sa potrebnim veštinama i kvalifikacijama postalo je skoro nemoguće, te mogu da se šire samo onom brzinom i u onoj meri u kojoj uspevaju da sami obuče i izgrade nove kadrove - otprilike pet odsto godišnje. To ne može da dovede do potrebnog, više od dvostrukog, povećanja zaposlenih u ovom jezgru za 10 godina. Uz to, potrebno je i da se rast produktivnosti u preduzetničkim radnjama i malim i srednjim preduzećima značajno ubrza, da se broj neformalno zaposlenih u poljoprivredi skoro prepolovi, a da se u fabrikama sa niskokvalifikovanim radom (kao što je motanje kablova) smanji. Danas ovi sektori zapošljavaju više od 650.000 ljudi. Za željeni rast produktivnosti potrebno je masovno osposobljavanje građana, kako mladih u školama, tako i starijih na poslu ili nezaposlenih. I za transformaciju sela je potrebno, pored IPARD fondova, obezbediti masovne obuke, ukrupnjavanje poseda i povezivanje sa globalnim tržištem. Naš scenario predviđa popunu blizu milion radnih mesta - jedna trećina zaista novih radnih mesta, a dve kao zamena penzionisanih radnika. Kroz formalno klasično školovanje, kad bi ono proizvodilo kadrove odgovarajućeg profila i kvaliteta, mogao bi se zadovoljiti veći deo potreba za visokokvalifikovanim profilima, i samo petina onih sa srednjom školom. Problem je što škole danas ne proizvode ni potrebne profile, ni potreban kvalitet kadrova. Neki se profili postepeno popunjavaju - IT inženjeri, mašinci, elektroničari. No, često problem je i kvalitet. Najpre, dobar srednji menadžerski kadar, kao i moderno upravljanje tržištem - svugde su usko grlo. Za proizvodnju zaista obučenih, praktičnih i upotrebljivih kadrova potrebna je promena pristupa - obuka ili promena onih koji čine obrazovni sistem. Naglasak mora biti na fleksibilnosti i otvorenosti obrazovnog sistema, učenje od najboljih na svetu i na lokalu. Potreban je i radikalan zaokret ka celoživotnom obrazovanju. To je jedini način da se otvore bolje prilike za pomenutih 650.000 danas besperspektivno zaposlenih. I četiri petine novih zaposlenih sa srednjoškolskim kvalifikacijama moraće da se crpu iz redova današnjih nezaposlenih, neaktivnih i obeshrabrenih građana. Umesto toga, danas mnoge opštine muku muče da prilagode programe srednjih stručnih škola očiglednim promenama u lokalnoj privrednoj strukturi. Da bi Srbija posle decenije urušavanja i dve decenije presporog oporavka počela da sustiže Evropu, mora celo društvo oko toga da zbije redove. Ne mogu partijski kriterijumi da vladaju javnim preduzećima, školama, bolnicama, i lokalnim zajednicama, ali nijedna vlast neće ukinuti partokratiju sama od sebe. Za to mora društvo da se organizuje i izbori. I ni to nije dovoljno. Podsticajan ambijent je onaj u kojem se pošteno prepoznaje (i nagrađuje) ono što društvu i tržištu vredi. Ne mogu nastavnici da budu važniji od đaka, lekari od pacijenata, niti državni službenici od privrede i građana zbog kojih postoje. Nije dovoljno proterati diplome za prodaju. Moraju se proterati i univerziteti kojima ni doktorati sa najboljih svetskih univerziteta nisu dobri, kao i profesori koji proizvoljno obaraju studente ili đake (takvih je samo na državnim školama). Znanje mora stalno iznova da se obogaćuje i stavlja na proveru, ne samo u školama, već i u državi i u profesijama. Uz to, standardi po kojima ga proveravamo ne mogu biti niži od standarda po kojima želimo da živimo. A potrebna je i istinska solidarnost - da onaj deo Srbije koji ima znanje i resurse iste stavi na raspolaganje onom delu koji ih nema. Mora Beograd da počne da ulaže u unapređivanje ostatka Srbije, a Novi Sad, Niš i drugi centri u unapređivanje svojih regiona. Mora se i lokalnim zajednicama dati istinska autonomija, uz istinsku podršku i podsticaje u izgradnji kapaciteta. Bez spremnosti da se menja, Srbija neće sustići i prestići zemlje koje su nekad bile iza nje.