Iza zida sumnje

Veoma je uzbudljivo imati premijeru na festivalu, kao što je to glumcima i reditelju Čehovljevog komada Ujka Vanja, koji 15. novembra u pozorištu Sterija u Vršcu otvaraju 27. Festival vršačka pozorišna jesen, na kome se nude savremena viđenja dela klasika svetske literature. Ujka Vanja je nastao u produkciji Narodnog pozorišta Sterija i Hartefakt fonda. Reditelj Andrej Nosov nudi jednog, u najmanju ruku zanimljivog Čehova u kojem naslovnu ulogu igra beogradski glumac Nemanja Oliverić, a Serebrjakova Branko Cvejić. Na pitanje da li mu je bilo lako da njima i ostalim glumcima objasni koncepciju svog Ujka Vanje, reditelj Nosov za NIN odgovara: „Pravili smo tragikomediju, pokušali da razumemo tu stalnu potrebu za vikom i drekom, a ne činjenjem. Da razumemo šta je to što nas tišti, šta je to što nas onemogućava da se izborimo za ono do čega nam je stalo. Ujka Vanja jeste drama o kraju i bilansu, o sklapanju računa, ali i o nadi i pokušajima da se životu da smisao koji prevazilazi samo materijalno.“ Od pre dva meseca, reditelj Nosov nalazi se na studijskom programu DAS teatar u Amsterdamu. Reč je o postdiplomskim studijama na amsterdamskom Univerzitetu umetnosti za pozorište i igru, koje traju dve godine. Taj program je specifičan jer se bavi novim povezivanjem različitih umetnosti, a put do dobijanja stipendije bio je veoma težak. Tri dana su trajali ispiti i kada je sve savladao našao se u ekipi uglavnom mladih umetnika koji će igrati na kartu budućnosti: „To je veoma uzbudljiv rad u kome uživam i koji doživljavam kao novi studentski život u kasnim tridesetim. I dalje radimo na uspostavljanju festivala nove drame koji će od 2021. posle Vizbadena biti novi beogradski festival. Hartefakt je podržao ovu moju evropsku avanturu preko svojih mreža, tako da i nemam osećaj da sam daleko, zapravo se sve dobro povezalo - postdiplomske, novi festival, i iskorak ka evropskoj perspektivi.“ Sagovornik NIN-a je član Saveta za kreativne industrije, tela koje je formirala premijerka Srbije Ana Brnabić. U javnosti se o radu ovog saveta ne zna baš mnogo, niti ima podrške za neke njegove akcije. Koliko god njegova funkcija bila savetodavna, koliko god izabrani ljudi u njemu svoj posao obavljaju bez ikakve materijalne nadoknade, čini se da stoji zid sumnje i nepoverenja u njihove predloge. Uz to, postoji jasna podela između onoga za šta se zalaže Ministarstvo kulture, u odnosu na ono što stiže od premijerkine ekipe. I kada ga pitamo u čemu je problem kada se sagledava kulturna politika u Srbiji, Nosov odgovara: „U svemu je problem. Nedostaje čvršća i jača politička volja da se te nužne promene dogode. Nedostaju i stav najšire javnosti i podrška da se krene sa promenama. Svima je jasno da je našem pozorištu potrebna veća podrška, bolja organizacija sistema podrške i mnogo više programskih inicijativa koje će obezbediti više drugačijih poetika i radova. Napravili smo u Savetu predlog za rešavanje statusa baletskih umetnika što bi predstavljalo dobro sistemsko rešenje. Ali, to traje, tu su brojne institucije koje se preispituju, koje se ne slažu i sve treba usaglasiti ali sve to ide veoma sporo i teško. I povodom tog pitanja se vodi pravi mali politički rat između svih zainteresovanih koji treba da ga reše. Dugo godina sam bio sa one druge strane, vikao na vladu, na vlast. Sada sam u jednom telu koje ima veliku opoziciju u javnosti, što je važno i dobro. Zbog toga svaki od naših koraka na Savetu preispitujemo i slušamo primedbe. Među tim primedbama ima i onih koje su jako dobre, ali ima i ličnog etiketiranja. Za mene to nije ništa novo, jer otkad znam za sebe, otkad radim, ne valja. Uvek ima neka etiketa, uvek sam se nekome prodao, I slične budalaštine.“ Jasno je i donekle razumljivo to što ljudi misle kako je velika moć koncentrisana u rukama jedne osobe, predsednice vlade. Andrej Nosov tvrdi da on nema nikakvu moć jer da je ima, sve bi izgledalo drugačije. Budući da se uglavnom bavi pozorištem, smatra da nije uspeo da se izbori za osnovnu stvar: „Nama su potrebne dobre predstave i dobri autori, stvaraoci. Potreban nam je jak, dobar i efikasan produkcioni fond. Potrebne su osnove da se naša scena dalje razvija. A kod nas se“, smatra on, „najčešće govori o formi organizovanja nekih institucija.“ Suština života pozorišta nije u formi već u njegovom smislu, poetici, u promociji autora i tekstova: „Problemi često nastaju u sumanutom stavu ljudi da stvari koje sam ja uradio, pokrenuo, da mi je to neko dao. Valjda su mi svi sve dali do sada, pa evo dala mi je i Ana Brnabić. To je moja odluka i ja iza nje stojim. Dokle god sedim u tom savetu svaki postupak i svaka odluka u odnosu na Savet se i mene tiču. I sve što radim je moj pokušaj da se ovde nešto uradi i da ne poželim da ostanem u Amsterdamu. Ne želim da idem iz ove zemlje, ne zato što sam veliki patriota, već zato što mislim da ova zemlja ima velike potencijale koji su neiskorišćeni. U javnom diskursu postoji nešto mnogo gore od naše vlasti, a to je gušenje svega što nam se ne dopada na nivou mirisa ili ukusa. Kao da stalno isteruješ neke duhove iz svoje kuće jer si umislio da tu postoje. Sve je u redu kada se Savet kritikuje zbog ovoga ili onoga, ali postoje mnoge stvari koje se pripisuju Savetu, a zapravo im je prava adresa Ministarstvo kulture. Ali, Ministarstvo se često predstavlja kao da ne postoji ni jedan jedini problem u kulturi ove zemlje, odnosno da sve što su problemi nije u nadležnosti te institucije. Sve je savršeno i niko ne pita ministra šta radi. “ Odnos između predsednice Vlade Srbije i ministra kulture Srbije je jasan i vidljiv. Premijerka je napravila svoj Savet za kulturu, ministar tokom svog mandata nije uspeo da dobije svoj Nacionalni savet. Premijerka je inicirala dolazak Marine Abramović u Beograd, Ministarstvo kulture je dalo onoliko novca koliko je moglo i htelo. Sve ostalo je rešila premijerka i izložba najveće umetnice performansa se računa u njen uspeh. Ministar kulture je u svoj najveći uspeh upisao povratak nedostajućeg lista iz Miroslavljevog jevanđelja, kao i borbu za ćirilicu. Premijerka je isterala svoje da na čelo Narodnog pozorišta dođe njena kandidatkinja. Ministar i premijerka se još nisu dogovorili čiji će kandidat biti upravnik Muzeja savremene umetnosti. Da ne ređamo dalje. „Od svega što ste nabrojali mene najviše brinu problemi koji nastaju usred sukoba na ličnom, a ne na principijelnom planu. Nama je potreban neki minimum, neki dogovor o ciljevima i putevima našeg kulturnog razvitka. Međutim, još smo ovde u sferi ličnih i političkih ciljeva pojedinih funkcionera. Ja sam liberal, i postoje mnogi ljudi koji su moji politički neistomišljenici. Ali ja sam spreman svakog trenutka da priznam dobre poteze i rezultate svim svojim neistomišljenicima. Kod nas je, nažalost, stalno na delu potreba da se svrstavaš na jednu ili drugu stranu i da ne priznaješ rezultate koji dolaze sa druge strane. Kod nas si ili sa Jevanđeljem ili uz Marinu. A zašto ne mogu da budem i sa Jevanđeljem i sa Marinom?! Ja u tim ličnim podelama ne mogu da učestvujem.“