Istorijska prilika

„Na mene je, ljudi, izvršen atentat kakav u istoriji Srbije još nije viđen“, govorio je Vlada svojoj ženi Tatjani kojoj se obično obraća imenom, ali sada se uzrujao, a svi kada smo uzrujani govorimo onako kako smo svikli, pa imigranti sa belgijskim pasošima, braneći svoj novi identitet pred graničnom policijom, nehotice progovore albanski ili turski. „Ama, čoveče, nisi na sednici odbora za bezbednost, nego kod kuće: živ i zdrav, ništa ti ne fali, a tamo su nekog drugog ubili“, okolišala je Tatjana. „Kako nekog drugog? Čula si i sama da se atentat spremao mesecima! Već satima idu vesti na svim televizijama da su ubili mene! Nikada se u istoriji Srbije nije toliko ljudi urotilo protiv jednog čoveka. Zašto? Zato što sam im smetao!“, grmi Vlada, rumen kao oblak kroz koji se mudro sunce najavljuje; mesnate usne, puževi golaći, pretnjama njegovim orošene. „E, neće moći da rade šta hoće!“ „Pa tek će sad moći da rade šta hoće“, podbadala ga je nevesta kojoj je manjkalo takta - ipak, prvi se čovek države pred njom otkriva. „I ne moraš da me pljuješ“, brisala je obraz, a manjkalo joj je strpljenja, pa je sama na kišu istrčala. Manjkalo joj je i mudrosti, one mudrosti koja sunce nazire, vidi dalekosežne posledice počinjenih dela, pa je zato tako glup zaključak izvela. Ali je promućurna toliko bila da odmah shvati kako je sve ovo Vladino maslo i kako se ovakvim manevrom front sužava. Opet, njen je Vlada veliki čovek, nezgrapan, malo i trapav, pa će mu u tesnacu u koji se uvukao biti daleko teže nego na čistini. Bar je ona tako mislila. „He“, pljusnu oblak, „moći će, dok ne zakažem konferenciju za štampu! Hoću da ih pustim neko vreme, da prođe sahrana, sedmodnevna žalost, vanredno stanje, pa ćemo onda... Ovo je istorijska prilika!“ Dreknu, uze jastuk, ćebence i knjigu Carstvo prava, Ronalda Dvorkina, i pođe u podrum. „Možda se sunce i do nje probije“, pomisli ubijeni predsednik. „Biću u podrumu, sve sam sebi spremio. Kuća je pod obezbeđenjem, a ti se ponašaj kao prava udovica. Sve će ti Sandra objasniti, ona dolazi oko pet. Za sada si ti moja šefica kabineta“, izdade usmeni ukaz o privremenom nameštenju, namignu i ode. Tatjanu je opet, u njenoj hladovini, urođena promućurnost podgrevala kao kalorifer, toliko da razmišlja o sadašnjosti: ko bi sve ovakav razvoj događaja mogao u svoju korist obrnuti. Ali čim bi na nekoga posumnjala, prisetila bi se onog USB-a kojeg se njen Vlada mašao svakog puta kada bi se saradnici opirali pravdi, pravdi u smislu pravca koji su ispočetka skupa odabrali. Da, ali kakvu će korist on i narod od svega ovoga imati? Onda joj sine da bi ubica mogao sad i nju potražiti, pa pogleda kroz prozor: nikoga pred kućom nema; izađe pred kapiju, nikoga; prodere se vraćaj se, ne bi li koga od pritajenih specijalaca na dužnosti podstakla da makar proviri, opet ništa. „Ma, kakvo obezbeđenje, nema nikoga“, shvati brzo. Sačekaće Sandru pa će od nje sve doznati. Međutim, Sandra nije došla, nije se ni javila. Na sahrani su svi prišli, izjavili saučešće, poljubili je, i Sandra, skupa sa glavatim Tešićem, ali su svi odmah otišli, svak do svojih kola. I Sandra, sa glavatim Tešićem. Nije to sve trajalo duže od pet minuta. Jasno joj je namah bilo da su njenog Vladu uistinu pokopali. „Mora mu sve preneti, moraju skupa novi plan skovati...“, trgnu se Tatjana. „Neće mi poverovati“, malodušnost sad obori kantar i nadjača slatke jabuke. „Kakve veze ima što se razvodimo. Sve smo se lepo oko imovine dogovorili, bez svađe“, tovarila je Tatjana opet, ne bi li poverenje preteglo. „Sada će ona biti njegov šef kabineta. Ne može ga sada napustiti... Pa, da! Ništa od razvoda kad je mrtav! Mi smo još u braku“, razgali je sad ova dosetka. Kod kuće je Vlada čekao iza vrata stepeništa koje vodi u podrum, bio je uveren da Tatjana još prima saučešća, da se kolona ožalošćenih građana otegla, da mu Sandra dolazi. Ključ njegove kuće je ona češće od njega samog koristila. Koraci su bili užurbani. Dakle, Sandra je to, žuri pre nego što Tatjana naiđe, da razrade skupa šta će i kako dalje: postoci njih zanimaju, javno mnjenje, podrška, rast... „Sandra, slušaj me pažljivo“, počeo je ljubavnik da diktira, „ove koji su izveli atentat prebaci iz zemlje, danas, ako to već nisi uradila, da ne bi neko progovorio. Onda Tešića postavite za privremenog predsednika i neka izbore raspiše već sutra, u ponedeljak, to smo dobro tempirali, jer onda imamo pet radnih dana i subotu, a ja već sledeće nedelje izlazim na televiziju, Tešića optužimo za državni udar i rešimo se, napokon, koalicije... Na nove izbore idemo samostalno! Siguran sam da dobijamo!“ Sandra je ćutala. „Sigurno je ljuta“, doseti se Vlada. „Mogli bismo sutra negde da otputujemo, ti i ja, kao muž i žena“, ushićen je bio Vlada što će do petka naveče sa svojom pravom šeficom kabineta, čitavih pet dana deliti radost zbog dobrog ishoda. „Kako stojimo s procentima?“ „Kada bih pristala na razvod, delili bismo sve pola-pola, kako smo se dogovorili. Ali je sada sve zamršeno: ne mogu se razvesti od mrtvog čoveka“, odgovori neočekivani glas, pa se odalji od vrata i dobaci: „Ovo mi je istorijska prilika!“ Kantar pade, preturiše se jabuke i ugruvaše se. Sad se od njih samo slatko može ukuvati. Pa da odstoji u podrumu.