Ponekad me je strah od nas samih

Prethodnih par meseci, neočekivano suočen sa sopstvenom biološkom ograničenošću, prisetio sam se u atmosferi trijumfa, Erenburgove opaske u razgovoru sa Sartrom: „Kad komunizam bude pobedio (a ja pretenciozno dodajem, i bilo koja druga gloriozna ideologija na pretpostavljenom kraju istorije), kada reši sve ekonomske probleme, počinje tragedija čovečanstva. Tragedija njegove smrtnosti!“ U tom slučaju logičnog beznađa (smrt je izgleda ipak neizbežna), zašto sam se prihvatio uzaludnog napora da napišem ove redove na godišnjicu NIN-a? Da budem iskren, iz sentimentalnih razloga! Naime, tokom njegovog 85 godina dugog trajanja, samo prvih 19 mu nisam mogao biti savremenik, a čitam ga barem pola veka sa svim sinusoidama afekta kako to priliči svakoj ozbiljnoj vezi. Ako se osvrnem na prvih par decenija aktivnog praćenja, NIN je (ali i još neke druge novine, koje su u međuvremenu prestale da postoje) za mene bio, u uljuljkanoj i lažnoj atmosferi građanskog nokturna, glas u kome se nazirala različitost, u kome smo nalazili senke sumnje u neupitne gipsane modele našeg napretka. Rekao bih, dopunska nastava za jednog prosečnog oportunistu. Ukratko, neodazivanje NIN-ovom pozivu bila bi nezahvalnost. Bez obzira na to što se u međuvremenu gotovo sve promenilo, hteo bih da u ovim redovima „tražim pomilovanje“ za sve preostale oportuniste i apatične građane, čijim bi nestankom nestala i potreba za „dopunskom nastavom“, pa i za medijima koji promovišu različitost i dragocenu sumnju (uključujući i slavljenika). U jeku međusobnih prozivanja u pogledu izjašnjavanja i građanske hrabrosti, gorkom duhovitošću se izdvajaju Jevtušenkovi stihovi, čije iskustvo ne treba zanemariti: „Jedan naučnik, u vreme Galileja, Od Galileja nije bio gluplji Znao je i on da se Zemlja vrti, Ali je morao da hrani porodicu. ... Ali s vremenom se uvek pokaže Da tvrdoglavi najbolje prolaze.“ Da li? I ovi stihovi, sa senkom moralnosti, koji obećavaju srećan ishod (barem u istorijskom kontekstu), usredsređuju se na one koji su naučnici i nisu gluplji od Galileja. Muči me pitanje šta sa nama koji se sa njegovom pameću ili informisanošću ne možemo nositi? Konačno, šta sa onima koji nisu sigurni u bilo koju zastavu bilo kog političkog stroja? Šta sa onima kojima je život uglavnom nanosio poraze i bol ili ih uporno varao? Izgleda da nam je potrebno više međusobnog razumevanja i strpljenja. Fernan Brodel je ukazivao da psihička struktura naroda, nepodložna logici ili zahtevima trenutka, sklupčana u kolektivnoj podsvesti iz koje povremeno pokulja, delom prebojava istoriju i civilizaciju. Iako mi je Brodelov stav stran i odbojan (ako je moje mišljenje uopšte od ikakvog značaja), ponekad mi se učini da ipak nisu bez osnova reči Isidore Sekulić o nama svojstvenoj odbojnosti kada je realnost u pitanju: „Mi smo narod koji u stvarnost ne veruje, koji stvarnost ne voli.“ Ako u njoj ne nađemo mesto za sebe, mi se na stvarnost žestoko ljutimo. Verujem da tek razumevanjem stvarnosti (razumevanje prošlosti se podrazumeva) mi postajemo sposobni da se delotvorno usredsredimo na budućnost, nalik naslovu popularnog filma „Nazad u budućnost“. Uvređeni stvarnošću (mada neretko i sa razlogom), a sve slabije zainteresovani za budućnost (konačno, prosek starosti nam je preko 43 godine), mi se okrećemo suprotnom scenariju nesnimljenog filma „Napred u prošlost“, iako nas ona više ne može primiti. Možda i zato što je svojim frustracijama i pokušajima izmena zamaramo. Ukratko, gledati stvarnost pronicljivo u oči neophodno je i zbog otpora zlu koje nas ne mimoilazi (i spolja i iznutra). Naravno, neko će pitati kako da se snalazimo u stvarnosti i mislimo na budućnost u zemlji sa malo raspleta i sa retkim ishodima u dugom vremenskom toku? Bez raspleta (čitaj i kao: istine), ni najlepše basne i bajke nemaju naravoučenije. Iako je još Čehov govorio da čovek treba da piše sve - osim doušničkih optužbi (u poslednje vreme i u tom domenu mi se iskustvo neočekivano obogaćuje), u medijima se svakodnevno susrećemo sa grotesknim tvrdnjama, besprizivnim optužbama i potkazivanjima uz diskretne pozive na linč, ali sve traje par dana, polako se utapa u kolektivnu amneziju, bez konačnog raspleta ili eventualne naznake da li se uopšte radi o nečemu što je istina (ili laž, svejedno). Tako se neopaženo uspostavio prostor obračuna i denuncijacija, koji se poput infekcije širi na sve sfere života i postaje deo propedevtike političkih obračuna, za koji naivno verujemo da je nešto slično javnom mnjenju ili „javnosti“ u najopštijem smislu. Diskurs prvenstveno političkog govora, govora u medijima kao njegovog derivata, ispunjen je mržnjom, suprotstavljenim pojedincima, grupama, uključujući i one partijske i one etničke – rezultat je život u „rutini permanentnog sukoba“. Odavno Srbija živi u paralelnim svetovima koji se ne dodiruju, ne poznaju i, što je najgore, ne komuniciraju. Bojim se da većina od postojećih Srbija pod „preko potrebnim jedinstvom“ podrazumeva svoje pravo da izdiktira stavove na kojima će se to jedinstvo zasnovati i uzgred anatemiše neistomišljenike. Da li nam, da se našalim, kao neophodna predstoji reedukacija u ljubavi prema bližnjima, u upornom uspostavljanju dijaloga i u toleranciji. I naravno u izgradnji, učvršćivanju i edukaciji kako da se građanski kritično poštuju „hladne nemani“ institucija, institucija i, da ponovim, institucija (čak i kada se radi o demokratskim). Kao amater u lavirintu političke istorije dozvolio sam sebi pre nekoliko godina da izdvojim tri važne stavke u našem iskustvu: Prvo, da sem u kraćim, ponekad konfuznim periodima, kao da smo kompulzivno i uporno personalizovali vlast i oličavali je u figurama vođa („zna Baja šta radi“), oportunistički se priklanjajući ideji političkog mesijanstva uz otužne ili vodviljske rituale podaništva, do konačnih i surovih obračuna u kojima neretko učestvuju upravo oni koji su do juče klicali i neumorno aplaudirali. Još je Slobodan Jovanović, naslanjajući se na raspravu jednog izraelskog profesora, zamerao svakom političkom mesijanstvu da proizvodi duhovnu jednoobraznost, podsećajući na dotadašnje iskustvo da društveni napredak nastaje usled sukoba suprotnih mišljenja – „jednoobraznost donosi sobom ustajalost i učmalost, i zato je dobro samo ono jedinstvo koje ne isključuje raznovrsnost.“ A svaka lična aglomeracija vlasti, čak i kada se kakvim slučajem suočimo sa „nevoljnim“ vođom, po pravilu uzrokuje imobilizaciju institucija i njegovih saradnika, bekstvo od odgovornosti („priznajem samo sud svoje partije...), nepreduzimanje i mentalnu lenjost, kreiranje veštačke realnosti, utapanje u beskrajne političke igre i intrige onih koji, neretko, kličući vođi, pripremaju svoju apostazu. Drugo naše, sada već hronično prokletstvo je neobuzdana partokratska isključivost, mržnja i surovost. Dovoljno je da pogledamo opise nasilja u listu Videlo Milana Piroćanca nakon formiranja vlade 1. juna 1887. godine, kada su pristalice koalicione vlade liberala i radikala pljačkale i palile kuće, jahale, pa i ubijale, sekle noseve i uši ubijenim naprednjačkim pristalicama. Da li smo prevladali te političke ljudožderske pulzije, bez obzira na to što ih je vreme stilizovalo? I da ponovim: mene je ponekad strah od nas samih! Utoliko pre što mi se čini da je u pitanju nametnut obrazac isključivosti i da smo sposobni za mnogo, mnogo bolje. Treće je nekritičko precenjivanje sopstvenih dometa i mogućnosti, iz koga jednako lako padamo u samooptuživanje, samosažaljenje, apatiju i „samoporicanje“. A nismo gori ni od koga drugog (istina nismo a priori ni bolji, ali i to je već dobra „startna pozicija“). Noam Čomski je naveo deset najčešćih i najefikasnijih medijskih podvala kojima se manipuliše ljudima (eto još jednog dokaza da smo već dugo deo Evrope i sveta), da navedem samo neke: preusmeravanje pažnje sa „važnih pitanja i promena o kojima odlučuje politička i ekonomska elita“ putem stalnih i uporednih plasiranja beznačajnih (zašto ne i lažnih) informacija („vratite ih natrag na farmu među druge životinje“); stvaranje veštačkih problema, čemu sledi njihovo „magično“ razrešenje; korišćenje emocija; držanje javnosti u neznanju i prosečnosti; ohrabrivanje javnosti da bude zadovoljna svojom prosečnošću itd. itd. Verujem da su među najefikasnijim sredstvima za suprotstavljanje ovom prilično univerzalnom scenariju dobar sistem obrazovanja i razvoj kulture - samim tim je za nove ideje kontrole i moći dobro obrazovanje i širi pojam kulture sumnjiv i potencijalno subverzivan. Verujem staromodno da je libertas philosophandi (osnovno pravo pojedinca, ali zašto da ne, i medija, da svoje misli izražavaju javno), termin koji je Tomazo Kampanela navodno upotrebio 1622. godine u odbranu Galileja, preduslov slobode u jednom društvu. Ali da bi se jednom govorilo dobro i slobodno, potrebno je umeti i da se dobro i slobodno sluša. U tom prostoru vidim u budućnosti i ulogu NIN-a u raspirivanju različitosti, bez obzira na to da li ćemo se po svakom pitanju slagati ili ne. U tom prostoru vidim i njegovu daleku ulogu kada konačno postanemo idealni, jer će neko još uvek morati da smiruje naše nekontrolisano samoobožavanje. U tom prostoru vidim i neophodnost da NIN sam ne pomisli da je idealan. U svakom slučaju, srećan rođendan!