Antimigrantska histerija

Početkom februara, jedna stranica na Fejsbuku je objavila kolaž od 12 fotografija žena iz Evrope koje su u poslednjih pet godina navodno napali migranti. Mnogo masnica, krvi i šavova, mnogo psihičkih okidača i razloga za zabrinutost. Mnogo toga izmišljenog, takođe, budući da obična provera porekla fotografija pokazuje da su nastale dobrano pre 2015, mahom u SAD. Uglavnom je reč bila o žrtvama porodičnog nasilja i razbojništva, a jedna osoba na kolažu nije ni bila ženskog pola. Slično tome, jedan momak je na društvenim mrežama nedavno napisao da su njegovog druga izboli migranti, da je na intenzivnoj nezi i da se prikuplja krv. Zvučalo je održivo, bar do trenutka kada je njegov poznanik otišao u Zavod za transfuziju krvi i saznao da su jedini namenski primaoci krvi dvoje pacijenata koji boluju od leukemije. Na svu sreću je izvestio digitalnu javnost o tome. Jedan treći portal objavio je vest da su migranti pokušali da siluju šesnaestogodišnju Subotičanku. Ilustrovali su je slikom onesvešćene devojke zloslutno okružene muškarcima. Ponovo, provera porekla fotografije ukazala je da je osoba na slici migrantkinja koja se onesvestila u redu za predaju dokumenata u kampu na grčkom ostrvu Kos. Pokušaj napada na jednu Subotičanku se jeste desio, ali pre četiri godine, kada su napadači uhapšeni i potom procesuirani. Međutim, koliko god noge u laži bile kratke, oči su u strahu ipak mnogo veće. Iako je dosta poluistina i otvorenih laži o tobožnjoj najezdi migrantskog nasilja relativno lako oborivo – teško je, uostalom, govoriti o najezdi: zaključno s oktobrom, migranti su prošle godine izvršili 113 od oko 90.000 krivičnih dela na teritoriji Srbije, dakle otprilike osminu jednog procenta, čija je struktura uglavnom sitno razbojništvo i krađa – one su proizvele plodno tle za prilično naprasno i uspešno širenje panike. Pre desetak dana, na ulicama Beograda su se pojavile samozvane „narodne patrole“, grupe od po nekoliko muškaraca s kapuljačama na glavama koji su šetali centrom prestonice i pretili migrantima. Oni bi verovatno rekli da su ih upozoravali. Privedeni su već narednog dana, a, začudo, niko od nosilaca vlasti nije komentarisao ovaj slučaj. Saša Đorđević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku u neobičnoj ažurnosti države vidi dve mogućnosti, institucionalnu i političku. „Institucionalna opcija podrazumeva da su policija i tužilaštvo u slučaju privođenja narodnih patrola reagovali zbog stvarnog ugrožavanja bezbednosti stranih državljana, ali i zbog pozicije Srbije na međunarodnoj sceni koja je prepoznata kao zemlja koja humano postupa s migrantima i izbeglicama. Politička opcija je u stvari borba koja za cilj ima vlasništvo nad migratornim narativom u Srbiji koji je značajno poljuljan antimigrantskom retorikom dela opozicije. U tom smislu, vlast se osetila ugroženom jer crpi dosta glasačkog tela iz radikalnog miljea, pa je moguće da je podstakla formiranje narodnih patrola nakon čega pokušava da angažovanjem policije vrati sve u normalu“, kaže Đorđević za NIN. A stvari su u poslednjem naletu iz normale iskliznule kada je lider Dveri Boško Obradović sredinom februara u bizarnom snimku presipao tamnu tečnost, koja predstavlja migrante, u čašu s vodom, koja predstavlja srpski narod, hoteći da pokaže kako će tobožnja asimilacija migranata u Srbiji proteći na našu štetu. Prethodile su mu razne objave i saopštenja pokreta DJB i SRS, u kojima se između ostalog tvrdi i da će čas 600.000, čas dva miliona migranata u dogledno vreme naseliti pusta srpska sela, iako se broj odobrenih zahteva za azil ukupno broji do oko šezdesetak. Prema zvaničnim podacima, u prihvatnim centrima u Srbiji je trenutno oko 5.800 migranata, a van njih se nalazi još oko hiljadu ljudi. Zanemarljivo u odnosu na milion izbeglica, koliko ih je prema podacima Komesarijata za izbeglice kroz Srbiju prošlo u poslednjih pet godina. Nikoga ne bi trebalo da začudi što su im krajnje destinacije bogate zapadne države, a ne neka od balkanskih zemalja. Kao što, uostalom, ne treba da čudi ni mogućnost da je vlast plasiranjem, pa privođenjem narodnih patrola želela da u osvit predizborne kampanje pokaže ozbiljnost. Nije tajna da su desničarske organizacije u sprezi s brojnim javnim delatnicima. Kao vođa patrola, recimo, ukazao se Damnjan Knežević, bivši potpredsednik Zavetnika. Na njihovim protestima i na skupovima Nezavisnog policijskog sindikata Srbije viđana je ista osoba – Nemanja Mitrović, bivši član voždovačkog klana i osuđeni ubica. U toj patroli viđen je i jedan od islednika migranata čija je službena dužnost istraživanje terorističkih elemenata. Podršku su im iskazali predvodnica antivakcinaškog pokreta u Srbiji Jovana Stojković i Goran Davidović Firer, nezvanični vođa zabranjene neonacističke organizacije Nacionalni stroj, koji se pak nedavno slikao s Pavlom Bihalijem, liderom pokreta Levijatan, i Mišom Vacićem, liderom Srpske desnice, osuđivanim zbog različitih krivičnih dela, i bivšim savetnikom pri Kancelariji za KiM. Bihali je, inače, Rome i migrante u jednoj objavi na društvenim mrežama otvoreno nazvao „štetočinama“, s namerom da ih dehumanizuje. Zanimljivo je i da su svi navedeni politički akteri na različite načine najavili učešće na predstojećim lokalnim i parlamentarnim izborima. Moguće je da će usled spuštanja cenzusa na tri odsto uz malo finansijske i političke pomoći trenutnih vlastodržaca ući u skupštine lokalnih samouprava, a možda čak i u republički parlament. Eventualnu priliku da direktno učestvuju u odlučivanju će sigurno skupo platiti – obilaženjem glasačkih mesta na dan izbora, potčinjavanjem interesno moćnijima od sebe i drugim terenskim aktivnostima nalik na ove u narodnim patrolama. Ne bi bio prvi put i neće biti poslednji. „Recept za dobijanje političkih poena je strašenje narativom u kome se pokazujete kao zaštitnik“, objašnjava Đorđević, a čini se da desničarske organizacije odevene u opozicione aktere i vlast to vrlo dobro znaju. Prvi stiču legitimitet izmišljanjem i preuveličavanjem opasnosti od migrantskog nasilja, a potonji ga održavaju osnaživanjem sopstvenog radikalnodesničarskog strašila. U tom ključu je bila zanimljiva i brza reakcija predsednika Aleksandra Vučića koji je, na vesti da su u Šidu zabeleženi slučajevi upadanja u napuštene kuće i vikendice, ministru policije Stefanoviću i direktoru policije Rebiću naložio slanje četrdeset pripadnika žandarmerije. (Prethodnog dana se pojavila lažna vest da su migranti napali osoblje prihvatnog centra u Šidu, što je Komesarijat za izbeglice odmah demantovao.) Đorđević u ovoj odluci vidi i prvu zvaničnu potvrdu narativa da migranti prave probleme koje država uočava i na koje reaguje. „Nije jasno da li je postojala bezbednosna procena i stvarna potreba da se jake policijske snage šalju u Šid ili je to urađeno zbog molbe predsednika, ili, kako je to direktor policije objasnio, osećanja sigurnosti građana. Jer, policija je sva prethodna krivična dela već rasvetlila“, objašnjava Đorđević. Nije ni važno da li je policija u Šidu naglo postala nesposobna, pa joj je trebalo pojačanje, i da li su migranti u okolnim prihvatnim centrima preko noći prerasli u kriminalnu organizaciju, pa je neophodno slati žandarmeriju. Važnije je da su patrole nastavile svoje noćne obilaske i da su se od Beograda proširile na još nekoliko gradova. U Subotici se prvog marta okupilo skoro dve hiljade ljudi. Dešavanja jesu odelita, ali koordinacija s beogradskom centralom postoji. Uostalom, u Požarevcu je potvrđeno i prisustvo Damnjana Kneževića. Izgleda da prvobitno privođenje učesnika beogradske patrole zaista jeste bio marketinški trik. Iza nekolicine upućenih – premda sa svih strana stižu uveravanja kako su skupovi samonikli – stoji nemalo uplašenih, ekonomski ucenjenih i nepoverljivih ljudi s nepotpunim pristupom informacijama kojima migranti zaista izgledaju kao stoglava himera spremna da dezintegriše Srbiju, ili ono što je od nje ostalo. Realnost na terenu sugeriše drugačije. Policija u naletima rasteruje migrante iz parkova u blizini Beogradske autobuske stanice, a povremena pendrečenja i oduzimanje keša i mobilnih telefona nema ko da istraži, valjda usled kolegijalnosti. Iskustvo je pokazalo da se čak i potencijalno najteža krivična dela nad migrantima poput otmica i pokušaja seksualnog iskorišćavanja procesuiraju sporo i neefikasno. Migranti se potom razbeže drugde po centru Beograda – paradoksalno, u najluksuznije delove grada, od Beograda na vodi do Topličinog venca, gde postoje klupe s punjačima za mobilne telefone – dok ih se i odatle ne protera. Potom se vraćaju u parkove na potezu od BAS-a do Kalemegdana i čekaju priliku da se približe zapadnoj Evropi. U prostorijama Centra za zaštitu, edukaciju i osnaživanje izbeglica Info park upoznajemo mladu Sirijku, majku troje veselih mališana. Ona nema luksuz detinjeg entuzijazma, ali napominje da mora da očuva snagu. Iz domovine je otišla sa suprugom i mališanima pod pretnjom Islamske države. „ID ne postavlja pitanja i automatski regrutuje muškarce za rat. Neki od prijatelja i rođaka su poginuli. Deo porodice je ostao, a mi smo skupili ono što imamo i krenuli smo“, kaže ona za NIN. Na putu do Srbije su prošli kroz Tursku, Grčku i Makedoniju. Kao i mnogi, bili su žrtve profitera i mešetara, pa su jednom olako poverovali nekom prevozniku. Naveliko ustanovljen šablon – obećan im je lak prevoz do Austrije za 3.500 evra, uzeta im je polovina, a potom su ostavljeni u nekoj šumi. Bili su među srećnijima, pošto su zabeleženi slučajevi zatvaranja u kuće i iznuđivanja novca. Po dolasku u Beograd, naleteli su na sledeći tip mešetara – onaj koji se predstavlja kao humanitarna organizacija koja brine o migrantima. Lažni humanitarci su im oteli novac i telefone. Zbog takvih susreta, pojava narodnih patrola je nije previše iznenadila, ali je, sasvim razumljivo, ipak izazvala strah. A strah ko strah – legitiman je, bio on utemeljen ili ne. Većinski deo građana Srbije je u relativno kratkom periodu promenio polje samorazumevanja od gostoljubivog naroda koji je i sam u skorijoj prošlosti pretrpeo izbegličke traume do naroda koji je ponovo „na braniku hrišćanske Evrope“, iako se u međuvremenu ama baš ništa nije značajno činjenično promenilo, makar u okvirima države. Hiperprodukcija propagande i polučinjenica je, čini se, tek na početku. Tursko guranje migranata na granicu s Grčkom i predstojeći izbori u Srbiji će izvesno biti plodno tle za oportunističko manipulisanje nesrećom kakva je izbeglička kriza. Samo da se skrene pažnja s pravih unesrećitelja Srbije – onih na vlasti i onih u patrolama, koji će lako korak zameniti pesnicom, ne samo prema migrantima, nego i prema neistomišljenicima.