Plagijati bez granica

U svom tekstu prof. dr Aleksandra Vraneš demantuje da je pojmovnik From the Creative to the Substantial – Thesaurus (auto)plagijat, kako bi se moglo zaključiti na osnovu toga što u njemu nisu navedeni izvori od kojih je nastao. Naime, prof. Vraneš ukazuje na to da je uz knjigu objavljen i list sa ispravkama, gde se izvori knjige navode, kaže se da je ona „prevedena na engleski jezik s namerom da zadovolji potrebe stranih studenata i osavremenjena i proširena novim odrednicama iz različitih oblasti društvenih nauka“, a izostanak „Napomene autora“, u kojoj je trebalo da svi ti podaci budu navedeni, pravda se „štamparskom greškom“. Taj pokušaj da se plagijat naknadno legitimizuje sasvim je providan: ako je knjiga prevedena na engleski jezik, na naslovnoj strani ili u impresumu moralo je stajati ime prevodioca, a izvori iz kojih je knjiga nastala svakako su se morali naći u bibliografiji. Sistematski izostanak svih tih podataka sa različitih mesta u knjizi ne može biti štamparska greška. (Uzgred zapažamo da je knjiga „osavremenjena“ korišćenjem izvora koji su od nje stariji više od dvadeset pet godina, tako da se u njoj pojavljuju i AVNOJ, Savezno izvršno veće i OUR-i, a citiraju se i Zakon o udruženom radu i Ustav SFRJ – što sve stranom studentu kojeg zanima tehnika naučnog rada neće biti od veće pomoći.) Podaci o izvoru odn. autentičnosti teksta nedostaju i u drugim radovima Aleksandre Vraneš i LJiljane Marković. Navešćemo samo nekoliko primera. Iz članaka „Intelektualna sloboda dece u bibliotekama“ (2006), „Etičnost učesnika u obrazovnom procesu“ (2010), „Kulturna baština – od rukopisne do digitalne“ (2015) A. Vraneš izostavljen je važan podatak da je autorka već objavila identične radove. Rad „Informaciona pismenost u fokusu etike“ (2008), koji je autorka najpre objavila sama, pojavio se još jednom, iste godine, pod istim naslovom, ali sa dopisanim imenom LJ. Marković. O bliskoj saradnji dveju autorki svedoči i članak LJ. Marković „Vidovi organizacije znanja i upravljanja informacijama za potrebe dece“ (2006), čiji je veći deo identičan tekstu iz knjige A. Vraneš Visokoškolske biblioteke (2004) a da izvor nije naveden. „Duplikati“ su najčešće objavljivani u zbornicima koje su uredile upravo A. Vraneš i LJ. Marković. Što se same LJ. Marković tiče, Odboru za profesionalnu etiku UB poslati su zahtevi za utvrđivanje plagijata u vezi s više njenih radova. Jedan od njih je knjiga Pravni sistem Japana, na osnovu koje je dobila produženje radnog odnosa nakon ispunjenja uslova za odlazak u penziju. Rad „Neke odlike obrazovanja u Japanu“ (2013) nastao je, kako se konstatuje u Zahtevu, doslovnim prevođenjem jednog poglavlja knjige Understanding Japanese Society, pri čemu je LJ. Marković prisvojila i terenska istraživanja izvornog autora, kao i podatke iz njegovog ličnog života; pri svemu tome, onaj ko je tekst prevodio nije shvatio da je autor izvornog teksta žena, te je tekst preveo u muškom rodu – što je LJ. Marković morala primetiti da ga je pročitala pre nego što ga je objavila pod svojim imenom. Rad „Život žena i dece u feudalnom Japanu“ (2010) nastao je prepisivanjem delova iz knjige Svakodnevni život u Japanu u doba samuraja: 1185–1603 Luja Frederika, a zatim je njegov deo ponovo prepisan kao rad „Položaj dece u Japanu u feudalno doba“ (2012). I tako dalje. Pomenućemo i knjigu Škola i biblioteka (2013), koja je nastala kao pačvork radova četiri autorke (A. Vraneš, LJ. Marković, LJ. Bajić, S. Smiljković), pri čemu se oni ne pominju ni u fusnotama ni u bibliografiji. Pošto se ti radovi i sami međusobno preklapaju (toliko da se jedan isti tekst javlja ponekad i u pet njih), na preko trideset mesta u knjizi pojavljuju se delovi teksta koji postoje i drugde u istoj toj knjizi; kuriozitet je jedan pasus koji se javlja čak četiri puta. I A. Vraneš i LJ. Marković su mentori doktorskih disertacija za koje postoje prijave da su plagijati (M. Jotov, odn. J. Trivan). Uza sve to, obe se u svojim radovima (koji, inače, obuhvataju i knjigu Etičnost u nauci i kulturi) zalažu za naučnu čestitost. Tako A. Vraneš u jednom od njih upozorava: „Bez brižnog odnosa prema jeziku i poštenja u korišćenju izvora i navođenja literature nema nauke, već samo plagijata, podložnih ismevanju od strane drugih naučnih disciplina.“ Lepe reči, nevolja je samo što se dela s njima ne poklapaju.