Varljivo svetlo u tunelu

Ako ništa drugo, barem je Đuzepe Konte sa sastanka otišao zadovoljan. Možda probuđeni optimizam italijanskog premijera nakon prošlonedeljne, četvrte u nizu video-konferencije šefova država ili vlada Evropske unije posvećene formulisanju zajedničkog odgovora na razorne zdravstvene, socijalne i ekonomske posledice koje pandemija kovida-19 ima i tek će imati po ovaj blok ne izgleda kao nešto na čemu bi trebalo temeljiti nadu da je EU - samoj sebi uprkos - u stanju da nekako prebrodi i ovu, još jednu u nizu njenih naizgled beskonačnih kriza. Ali imajući na umu koliko je malo nedostajalo da se prethodni sastanak evropskih lidera, krajem marta, završi totalnim debaklom zbog nepomirljivih stavova pre svega Italije i Španije na jednoj, te Holandije i Nemačke na drugoj strani, oko toga na koji način treba finansirati ekonomski oporavak zemalja članica, te koliko je uznemiren i ljut Konte tada bio zbog iznova demonstrirane sebičnosti pomenutih i drugih najbogatijih članica Unije, njegova promena raspoloženja ipak je nešto više od anegdotalnog detalja i sugeriše da se možda - i dalje veliko možda - nazire ono poslovično svetlo na kraju još jednog tunela iz kakvih evropski voz bezmalo već deceniju i po izlazi samo da bi se ubrzo izgubio u narednom. Šta je to Kontea, koji je, posve neočekivano, svojim držanjem u uslovima katastrofe koja je pogodila Italiju izrastao u neku vrstu slučajnog heroja nacije, navelo da konstatuje kako je na sastanku ostvaren „veliki napredak“? Pa, ništa konkretno, zapravo, barem ne izraženo u novcu ili detaljima buduće alokacije sredstava. Definitivno je potvrđena samo na ranijem sastanku ministara finansija dogovorena hitna intervencija od 540 milijardi evra, koja će od 1. juna biti dostupna kroz Mehanizam za evropsku stabilnost (ESM). Rim to, međutim, smatra ekonomski i politički neprihvatljivim rešenjem, budući da korišćenje tih sredstava podrazumeva fiskalni nadzor Brisela (što implicira priznanje vlastite nesposobnosti da se novcem upravlja), te njihovo otplaćivanje. Italija je tu potpuno saglasna sa stavom Španije - koji iz pozadine podržava i Francuska - da finansijska podrška članicama EU najteže pogođenim kovidom-19 treba da najvećim delom bude bespovratna. Pre će biti da je italijanskog premijera ohrabrio nagoveštaj da je s grupom finansijski najrigidnijih (čitaj: najškrtijih) članica Unije - osim Nemačke i Holandije, na „tvrdom krilu“ su i Austrija, Švedska, Finska... - nekako moguće naći zajednički jezik oko toga na koji će način budući fond za ekonomski oporavak od posledica pandemije biti popunjavan i kako će se za njega garantovati. Osim onoga što je čuo na video-samitu, na kome je predsednica Evropske komisije Ursula van der Lajen ponovila da će u fond za oporavak biti uloženo više od hiljadu milijardi evra (dok se nezvanično pominje i dvostruko veća suma), obodrilo ga je verovatno i to što je, neposredno pre sastanka, kancelarka Angela Merkel u obraćanju Bundestagu potvrdila da će „u duhu solidarnosti“, Nemačka - a to onda znači i drugi - neko vreme za evropski budžet izdvajati znatno više novca. Na sastanku, međutim, nije bilo reči o tome kako će fond za oporavak biti finansiran i - presudno važno - kako će teret tog finansiranja biti raspoređen, u čemu manje optimistični posmatrači i nalaze objašnjenje zašto je, za razliku od prethodnog, ovo okupljanje na daljinu prošlo bez tenzija. Odlučivanje o tome lideri EU su prebacili na Evropsku komisiju, koja sada ima nezahvalan zadatak da, za početak, do 6. maja i naredne video-konferencije uobliči konkretne predloge u vezi s tim. Ono što je zasad jasno jeste da će ova sredstva biti vezana za novi sedmogodišnji budžet za period 2021-27. koji EU treba da usvoji do kraja decembra - proces koji ni u bolja vremena nije išao glatko i koji bi u trenutnim okolnostima mogao da se, zbog u međuvremenu produbljenih nesuglasica oko toga koliko para treba izdvojiti i ko više a ko manje treba da se isprsi, mogao da izvrgne u još jednu… pa, veliku krizu, povrh onih tekućih. Zbog svega toga, i još ponečeg, Konteovo zadovoljstvo ishodom ove runde razgovora stoji u kontrastu sa skepsom, recimo, nemačkih komentatora, koji smatraju da je sastanak okončan bez istinskih rezultata, mada - saglasni su i oni - svakako u boljem raspoloženju. Ključno pitanje, kao i dosad u raspravama na ovu temu, stoga ostaje da li će pomoć koju će EU obezbediti za pandemijom najteže pogođene članice biti odobravana bespovratno ili u vidu kredita: trenutno sve, pa i izjave Van der Lajenove, ukazuje da će biti i jednog i drugog, ali u kom odnosu i kako će dogovor o tome uopšte biti postignut bez, u najmanju ruku, zasad neizvesnog fizičkog okupljanja evropskih lidera na pravom samitu na kome bi ta pitanja bila rešavana - to zasad niko ne može da kaže. Upadljivo je, pritom, da se u osvrtima na video-konferenciju lidera EU gotovo i ne pominje ono o čemu se u danima uoči nje dosta govorilo: španska inicijativa za uvođenje tzv. permanentnih obveznica, bez roka dospeća, čijim izdavanjem bi se oformio 1.500 milijardi evra vredan fond za pomoć pandemijom najviše pogođenim članicama, a za koji bi garant bio zajednički EU budžet; sredstva povučena iz tog fonda bi, po ovoj zamisli, bila vođena kao transferi, a ne krediti. (Ideja se toliko dopala finansijeru DŽordžu Sorosu da je za Project Syndicate napisao ne jedan, nego dva članka u kojima podseća na istorijske primere korišćenja ovog instrumenta - samo pod drugim nazivom - u Velikoj Britaniji i SAD, te poziva Uniju da podrži španski predlog.) Ta ćutnja verovatno je posledica i toga što je koncept trajnog duga „samo za sanjare“, kako je to za Rojters prokomentarisao neimenovani evropski zvaničnik. Žustri nemački i naročito holandski otpor prethodno zagovaranoj ideji izdavanja evroobveznica (kolokvijalno nazvanim i korona-obveznicama) kojima bi teret dodatnog zaduživanja potrebnog za oporavak privrede bio kolektiviziran, uostalom, jasno je pokazao - ako to nekom još nije bilo jasno - kako stvari po pitanju evropskog jedinstva stoje kad su kase u pitanju. Već je postalo opšte mesto da se i u aktuelnom kontekstu, kao i u slučaju finansijske krize iz 2008, govori o očiglednom nedostatku solidarnosti unutar EU, ali ne misle svi da je u tome problem - čak ni jedan od najglasnijih kritičara bogatih članica Unije u liku bivšeg grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa. Takođe u tekstu za Project Syndicate, on zagovara stav da je pozivanje na solidarnost loše opravdanje za evroobveznice ili bilo koji drugi vid kolektivizacije duga. „Kad vidim pojedince ili zajednice kako pate, možda imam potrebu da im dam novac, ponudim sklonište ili obezbedim veliki, dugoročni, jeftini zajam u situaciji kad im banka ne može pomoći. To je solidarnost. Ali solidarnost me neće, i ne može, navesti da se zajedno s njima zadužujem“, navodi Varufakis. „DŽek nema prava da od DŽil zahteva da se, u znak solidarnosti, zaduži zajedno s njim. Čak će i DŽeku teško pasti na pamet da je nepravedno što DŽil ima svako pravo da stavi veto na njegov predlog.“ Umesto toga, nastavlja on, okupljanju EU oko zajedničkog cilja i sprečavanju njenog raspada bolje bi, umesto na solidarnost, poslužilo pozivanje na racionalnost. „Holandske i nemačke štediše moraju da shvate da bi njihove ušteđevine bile daleko manje da prezaduženi Italijani, Grci i Španci ne dele istu valutu s njima. Na kraju krajeva, deficiti južnih članica EU su ti koji kurs evra drže na nivou dovoljno niskom da Nemačkoj i Holandiji omogućavaju da više izvoze nego što uvoze. Evroobveznice stoga nemaju ništa sa solidarnošću. Prebacivanjem tereta duga s deficitom opterećenih članica na snažnu Uniju, time i smanjivanjem ukupnog duga evrozone (...) evroobveznice bi zemlju poput Italije zadržale u evrozoni - i tako holandske i nemačke ušteđevine sačuvale od toga da ispare“, piše Varufakis. Racionalnost, na kraju krajeva, leži i u samim temeljima evropskog projekta. Hoće li lideri zemalja koje na nju toliko vole da se pozivaju kad kaštiguju „neodgovorne“ južnjake i ovog puta, kao i posle finansijske krize, ostati slepi kod očiju?