Korona diktator

Ono što kritičari opravdano nazivaju „zakonom o specijalnim ovlašćenjima“ (aluzija na notorni zakon koji je pod tim imenom usvojen po dolasku nacista na vlast u Nemačkoj, prim.) koji je mađarski parlament usvojio 30. marta, premijeru Viktoru Orbanu omogućava da vlada dekretima na neograničeno vreme, navodno kako bi se vladi pomoglo u borbi protiv pandemije kovida-19. U stvari, novi zakon dovodi u opasnost živote mnogih Mađara time što vladi daje ovlašćenja da drastično ograniči protok informacija o tome kako se vlasti bore protiv virusa. Smrtonosne posledice takvog pristupa dobro su poznate na primeru kineskog grada Vuhana, gde su vlasti inicijalno suzbijale objavljivanje informacija o pojavi novog virusa korona. Orbanov zakon o specijalnim ovlašćenjima neutrališe i ono malo preostalih kanala demokratske kontrole što ih je u Mađarskoj preostalo. NJime se obezbeđuje ekstremna centralizacija kontrole nad protokom informacija o pandemiji i merama koje vlasti preduzimaju protiv nje. A Orbanu, koji je na vlasti od 2010, očajnički je potrebno da kontroliše narativ pandemije, s obzirom na to da je njegova vlada u tom periodu drastično smanjila ulaganja u nacionalni zdravstveni sistem. Novi zakon Orbanu tako nešto omogućava. NJime je, na primer, predviđeno da se za širenje „lažnih“ informacija o virusu može izreći kazna do pet godina zatvora - čime se nad glave kako doktora, tako i novinara nadvila ozbiljna pretnja. Opravdanje koje se za uvođenje ovakvog propisa daje, kao i kazna sama, skoro da se ne razlikuju od slične mere koju primenjuje jedna Saudijska Arabija. Direktna posledica zakona o specijalnim ovlašćenjima jeste minimiziranje preostalog prostora koji mađarski nezavisni mediji još imaju za slobodno izveštavanje. Drakonske mere Orbanove vlade su u ovom pogledu izuzetak među zemljama članicama Evropske unije. Druge članice EU se, generalno posmatrano, protiv širenja lažnih vesti i dezinformacija bore suptilnijim sredstvima, poput promovisanja linkova koji vode do sajtova na kojima se objavljuju zvanične informacije nacionalnih vlada ili Svetske zdravstvene organizacije, te saradnjom s onima koji su u stanju da istinite informacije razdvoje od neistinitih. Ovakav pristup je delotvoran: zemlje koje zasad ostvaruju najbolje rezultate u borbi protiv pandemije su iste one u kojima je protok informacija slobodan, a medicinski stručnjaci koji uživaju poverenje građana imaju značajnu ulogu u javnoj debati. Nasuprot tome, američki predsednik Donald Tramp je inicijalno odbacivao pretnju kovida-19, dok se britanski premijer Boris DŽonson prema njoj odnosio kao prema vicu sve dok se i sam nije inficirao i završio na intenzivnoj nezi. I SAD i Britanija sada trpe teže posledice širenja kovida-19 od onih kojima je bila izložena Kina. U izrazito neizvesnoj situaciji, neograničen protok informacija omogućava prikupljanje razbacanih podataka, upoređivanje efekata različitih strategija upravljanja krizom, te viši stepen odgovornosti državnih organa. Taj protok je takođe od presudne važnosti za borbu protiv dezinformacija, glasina i lažnih vesti, dolazile one od političkih lidera ili običnih građana. Pozivanje na odgovornost koje slobodni mediji omogućavaju primorava čak i najsebičnije i najnarcisoidnije lidere poput Trampa da odustanu od negiranja stvarnosti i zauzmu realističniji stav prema borbi protiv pandemije. Osim toga, tokom zdravstvenih kriza poput tekuće, slobodan protok informacija omogućava vladama i građanima da sinhronizuju svoje akcije. Što građani više veruju da su vladini izvori informacija podležni nezavisnoj proceni, to je verovatnije da će se pridržavati zvaničnih instrukcija i svojim ponašanjem doprineti da se krizom na efikasniji način upravlja. Južnokorejska vlada, na primer, zasad uspeva da kontroliše širenje kovida-19 bez primene striktnih mera fizičkih ograničenja - delom i zato što su vlasti prikupile i objavile detaljne podatke o inficiranim građanima, uključujući one o njihovom godištu, kretanju, te distriktima u kojima imaju adresu. Ovo je bilo moguće zato što je javnost verovala vladi da je u stanju da osmisli mere koje će pomoći upravljanju pandemijom. Pouzdane informacije koje su pristizale iz inostranstva mogle su da spasu brojne živote u autoritarnim zemljama. Nakon nuklearnog incidenta do koga je 1986. došlo u Černobilju, u tadašnjem Sovjetskom Savezu, vesti Radija slobodna Evropa pomogle su informisanju običnih Rusa, Ukrajinaca i Belorusa o razmerama katastrofe. Uprkos svim polugama državne kontrole, pritisak javnosti primorao je sovjetske vlasti da se otvore u pogledu izveštavanja o krizi i prihvate pomoć Zapada u borbi protiv nje. U slučaju Mađarske, međutim, informacije neophodne da bi se uspostavila javna kontrola nad krizom šire se unutar zemlje. Tokom prvih dana pandemije, Orban je, poput Trampa, bagatelisao pretnju, za širenje virusa korona (kao i za sve ostalo) okrivljujući strance. Ali izveštaji o tome da mađarski roditelji, bez međusobne koordinacije, preduzimaju mere kako bi svoju decu sprečili da odlaze u školu uverili su vladu da pandemiju počne ozbiljnije da shvata. A kada su pripadnici mađarske opozicije - i, važnije od toga, doktori i drugi zdravstveni radnici - progovorili o onome što se dešava, iskusniji pripadnici Orbanove partije Fides su se ozbiljno zabrinuli i izvršili su pritisak na vladu da nešto preduzme. Ali, dajući Orbanu pravo da vlada dekretima, zakon o specijalnim ovlašćenjima je faktički neutralisao preostale ključne mehanizme utvrđivanja političke odgovornosti u zemlji. Orban nije jedini koji pandemiju vidi kao priliku da kroz uvođenje vanrednih mera prigrabi skoro diktatorska ovlašćenja. Ali zakon o specijalnim ovlašćenjima predstavlja samo poslednji korak na dugom putu ka autokratiji kojim je krenuo još pre deset godina. Opijen velikim moćima koje je već akumulirao, Orban je odlučio da se s pandemijom suoči uz pomoć zakona koji će tobože „garantovati bezbednost života i zdravlja, te ličnu i materijalnu bezbednost građana i pravnih lica“. Novi zakon neće doprineti ničemu sličnom, što je jedan od razloga zbog koga EU mora hitno da uvede standardizovan sistem izveštavanja o pandemiji za sve zemlje članice, paralelno s pokretanjem inicijativa za podršku slobodi medija. To su mere koje mogu da spasu živote.