Taktika noja, strategija milostinje

Pandemija korone samo je stavila naglasak na tegobno stanje srpske kulture, oličeno u permanentnoj indolenciji nadležnih institucija prema umetničkoj praksi i njenim nosiocima. Umesto podrške i brige, stvaraoci od vlasti dobijaju ćutanje. Da bi taj muk razbili, a Vladu privoleli da nešto konkretno uradi, predstavnici umetničkih branši skupili su se prošle srede na tribini Kultura posle virusa, u organizaciji udruženja Kreativna Srbija. I uputili peticioni apel premijerki Ani Brnabić da hitno utiče na promenu kulturne politike. Lista zahteva bila je kratka, pokrivajući osnovne potrebe. Namesto brašna i kvasca, tražili su interventnu finansijsku pomoć za obnovu i razvoj kreativnog sektora, kontinuiranu podršku za slobodne umetnike, restrukturiranje šeme stalnog zaposlenja i osnivanje Fonda za kulturu, nalik onom namenjenom nauci. Zahtev su potpisali Milena Dragičević Šešić, Ivan Medenica, Milena Bogavac, Ivan Blagojević, Nebojša Bradić, Janko Baljak, Gojko Božović, Dajana Đedović i Zoran Hamović, dok se Goran Marković – nećkao. Nevoljan je, kaže, da pregovara sa premijerkom. Glasine su oksimoronski došapnule da je apel uzet u ozbiljno razmatranje. Međutim, NIN nije dobio potvrdu iz kabineta predsednice Vlade da su aberi istiniti, što možda znači da će kultura i dalje biti poslednja rupa na svirali. Jer, brojke su zaista alarmante, pa država za ovu krucijalnu oblast mari sa 0,73 procenata pažnje, tj. budžeta, umanjenih za još 20 odsto zbog vanrednih kovid-19 okolnosti. Iz tog razloga, ispod radara preduzetih mera spasavanja onog što se još spasiti može ostaje 80 odsto kulturnih aktera, dok su u zoni relativnog komfora samo zaposleni u javnim ustanovama. I to u redovnim uslovima, a tokom mnogih decenija. U vanrednim prilikama, stanje je bilo još gore, bitno se razlikujući od inostranih pandemijskih modela, poput Tarnerove nagrade, recimo. Ovo britansko priznanje za najviši domet na polju vizuelne scene, zamenjeno je sa 10 stipendija autorima. Simbolično rešenje galerije Tejt Britan, ovde je imalo suprotno i dalekosežnije obličje: beogradski Sekretarijat za kulturu opozvao je godišnji konkurs za produkciju, dok je Ministarstvo kulture sugerisalo rebalans projektnih izdataka, na štetu aplikanata. Što mu dođe da su umetnici morali da pomognu državi. Svuda po Evropi, pa čak i Africi, organizovani su vebinari sa ciljem prikupljanja što različitijih mišljenja kako da se akutna slabost sanira, dok su se naši zvaničnici pravili mrtvima. „Tek na apele umetničkih udruženja, izdejstvovana je jednokratna pomoć članovima u statusu samostalaca“, naglasila je Dragičević Šešić, kulturološkinja i profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. A šta je sa ostalima, glasno se zapitala. NJima neće dopasti ni milostinja. U Nemačkoj je od 550 milijardi evra namenjenih oporavku zemlje, 10 odsto otišlo na kulturnu dobrobit. Berlinski noćni klubovi dobili su više novca no srpska kultura u proteklih 10 godina. U Belgiji je povećan budžet za film, što je znak svesti o značaju kinematografije u ukupnom postizolacionom oporavku zemlje. Kod nas se ova grana shvata kao privredna, zbog čega država udeljuje mahom na ime koprodukcija. „A ko će da sarađuje sa nama – siromašnima“, primetio je Janko Baljak, reditelj i profesor na FDU u Beogradu. Izdavaštvo je takođe bilo na udaru korone, budući da su knjižare bile zatvorene, kao i javni skupovi gde se podstiče dijalog o izboru vrednih naslova. Na devastaciju izdavaštva uticala je i piraterija – širenje lepe i besplatne reči preko interneta, iz čega su deblji kraj izvukli pisci i prevodioci. „Nezaštićenih autorskih prava, oni se bore za puki opstanak“, naglasio je Gojko Božović iz Arhipelaga. Ni po tom pitanju država nije ni prstom mrdnula. Ove i druge vrste nehaja događaju se zbog zamiranja Nacionalnog saveta za kulturu, u poziciji da inicira podsticajne korake. Takvo telo nama ne treba, čini se, u senci navike da se čekaju instrukcije sa vrha, po pravilu restriktivne. Svako drugo preduzetništvo, osim kulturnog, daleko se više ceni, pa su bolje prošle kockarnice i teretane od izdavačkih kuća, pozorišnih trupa, festivala.., šikaniranih vladinim merama. U žiži pažnje (i samih delatnika) je beogradski „krug dvojke“, dok je periferija zemlje zaboravljena. Prepuštena lokalnim moćnicima za političke igrarije, nekad izražene i u besmislenoj promeni naziva ustanove koja bi trebalo da internom kulturom upravlja. U ovom klasteru je muzej na otvorenom – Znamenito mesto Tršić, tri puta otvarano od 2012. Pod najnovijim rogobatnim nazivom Multifunkcionalni profitni centar za izučavanje nacionalog identiteta, već tri godine ne radi ništa. „Propuštajući šansu da bude izuzetna obrazovna platforma, sve je bliže tome da se pretvori u hotel“, objasnila je Dajana Đedović, direktorka lozničkog KC „Vuk Karadžić” koji rukovodi Tršićem. Okupacija politikom važi i za Čačak, Suboticu, Požegu..., što ih čini sve daljim od decantralizacije, propagirane od 2005, a sada ogrezle u totalitarizam centra. Bez kulturnog napretka manjih sredina, nema ni opšteg pomaka, zaključila je Đedović. Programom Ministarstva Gradovi u fokusu obnavljaju se zgrade, ali ne i potreba stanovništva da u njih kroče. Građanima se populistički nude jeftine zabave sa anestezirajućim efektom, kako je lakše manipulisati njima. Nisu sve lokalne vlasti nezainteresovane za ono što se odvija pod šifrom „kultura“ u njihovim sredinama. Čelnici Niša, primera radi, znaju šta za njihov grad znači Nišvil, međunarodni festival džez muzike sa mnoštvom pratećih programa iz drugih umetničkih žanrova. Ali, iako Nišvil finansira Grad sa 40 odsto sredstava, Festival mu vraća mnogostruko, puneći hotele i ugostiteljske objekte, pa opet profitira administracija. Da stvar bude još tužnija, i to malo je bolje od ništa, dobijano za mandata bivšeg ministra Ivana Tasovca, koji je svoje odluke pravdao nazivajući prestižnu manifestaciju „komercijalnim đubretom“, kako je istakao Ivan Blagojević, direktor Nišvila. Festivali ovog tipa imaju šanse da deo zarade pokriju prodajom ulaznica, a da se posetioci koliko-toliko pridržavaju zdravstvenih uputstava, „pristojne“ razdaljine od jednog do drugoga. Pozorište je lišeno takve šanse, osim ako se pozornica ne smesti na otvorenu površinu SC Tašmajdan, što je bila ideja vlastodržaca. Ali, i tada bi bili ugroženi pojedini žanrovi. Jer, kako odigrati mjuzikl bez rizika po zdravlje učesnika, ako pevanje izaziva „kapljičnu aktivnost“? Kako verno dočarati strast Romea i Julije, bez bliskog kontakta između protagonista, pitanjima je izrazio svoj stav Nebojša Bradić, pozorišni reditelj, bivši ministar kulture i jedan od inicijatora Kreativne Srbije (pored Gorana Markovića i Zorana Hamovića). Izbacivanjem korone sa liste za obeštećenje, osiguravajuće kuće su svu odgovornost prebacile na menadžere, naveo je Bradić. Od njihove kreativnosti sada zavisi opstanak teatra, ali i goli život gledalaca, ako je suditi po postupku Berliner ansambla koji je iz svoje sale počupao pojedina sedišta, u svrhu uspostavljanja čuvene „socijalne distance“. Ivan Medenica, umetnički direktor Bitef festivala, navedeno sagledava kao „samoubistvo pozorišta“, izazvano novom vrstom cenzure, „medicinskom“. Iz toga proizlazi zaključak da su medicinari koronom izdejstvovali uvažavanje, makar deklarativno. Teško je zamisliti belaj koji bi povukao uzdizanje umetničke „struke“, u prilici da, za opšte dobro, počne da diktira pravila ponašanja. I da, recimo, rijalitije zameni kulturnim TV programom, za šta zasad lobiraju nevladine organizacije. Za svoje pravo mesto, kultura se može izboriti samo osmišljavanjem budućnosti u skladu sa novim okolnostima, mišljenja je Milena Bogavac, direktorka Narodnog pozorišta Šabac. U to spada promena percepcije scene kao kutije, što je u svetu odavno poznato, pa pozornica može biti svaka livada (pa čak i SC Tašmajdan). Poželjno je i digitalno opismenjavanje koje bi tehnologiju učinilo delom predstava, a ne sredstvom distribucije loših snimaka okačenih na Jutjub kanal. Sve to ne utiče na kreativni poriv, te će šabački glumci leto iskoristiti da nadoknade direktnu komunikaciju sa auditorijumom. Kad bi centralna vlast to htela, ovo bi se moglo odraziti i na reorganizaciju materijalne nadoknade za honorarne saradnike. Na mogućnost da dobiju ono što im zbilja sleduje. Međutim, vrhuška je ili još uvek uljuljkana u pandemijsko zatišje, ili se priprema za izbore, čim telefon u kabinetu premijerke zvoni bez odgovora. Kulturni pregaoci imaće sreće tek ako se proceni da je sfera njihovog delovanja pogodna za obećanja glasačima. Ali, ukoliko se sve završi na dodvoravanju praznim džepovima, kultura će opet da izvisi. O praznoj glavi ponovo niko neće brinuti.