Dresiraju nas manipulišući strahom

Ko nije primetio kako poslednjih godina, u toplim sezonama, imamo najezde smrdibuba? Kao oklopne letilice bez radara, bučno lete pa, udarivši u šta stignu, tu se zaustave i ostaju prilepljene, trome. Nekad su smrdibube bile retke i smrdele su, sada nadiru u rojevima i ne smrde, ili smo se mi možda navikli na smrad. Nekad su bile hrana za žabe, ali budući da su žabe vrsta u izumiranju, poremećen je ekološki lanac ishrane. Dakle, krivi su ljudi! U sličnom ključu dato nam je objašnjenje o pojavi koronavirusa. Prirodni rezervoar mnogih virusa je slepi miš, ali zbog ekoloških poremećaja i zagrevanja planete, naseobine šišmiša su se premestile bliže ljudima, pa je mogućnost dodira između dve vrste kudikamo veća. I u ovom slučaju, dakle, krivi su ljudi, jedino što ovo objašnjenje mnogima zvuči kao „pričam ti priče“. Pa, evo još jedne: uzročnik svega što nas je zadesilo mogla bi biti vrana. Ozlojeđena što niko ne vidi njenu izvornu boju, iskalila se na celokupnom ljudskom rodu. U svoje vreme, kad su bogovi hodili zemljom, Apolon se zaljubio u nimfu Koronu, i sumnjajući da mu je neverna ostavio je svog špijuna, belu vranu, da motri na nju. Nimfa je zaista volela drugog i puštala ga u svoju postelju, a kad je vrana požurila u Delfe da saopšti bruku svom poslodavcu, on je iskalio bes na glasonoši – zacrnio je vranu i prokleo je da zasvagda ostane crna. Posle su se stvari iskomplikovale. Apolon se požalio sestri Artemidi, i lovkinja je odbranila bratovlju čast tako što je ustrelila Koronu. Ima i dalje: Apolon se pokajao nad lešom voljene, položenim na pogrebnu lomaču, i samo što nije suknuo plamen, zatražio je od lopuže Hermesa da iz mrtvog tela ukrade još živo dete. Tako se rodio božanski lekar Asklepije, Koronin i Apolonov sin. Možda je objašnjenje za ovo što nam se danas dešava u tome što se Koronin duh, šurujući s vranom, postarao da se njenom božanskom sinu Asklepiju, drugim rečima, zanemarenom lekarskom pozivu, vrate dostojanstvo i prvorazredna uloga među ljudima. A ako još malo pustimo asocijacije da se vrzmaju po životinjskom carstvu, nameće nam se jedna: o pripitomljavanju i dresuri. Ko god je imao prilike da gleda profesionalnu dresuru psa ili konja, mora priznati da između drastičnih mera za lomljenje volje četvoronošca i disciplinovanja ljudi tokom pandemije, postoji nemala sličnost. Zašto objašnjenje o čovekovoj krivici i zasluženoj kazni ne pije vodu? Teško je poverovati da se čovečanstvo, globalno selo, s naukom kao novom religijom i naučnim dostignućima koja prevazilaze svaku fikciju iz prošlog veka, nije snašlo. Rečju, da je korona samo osveta Prirode. Ako jeste, svaka Prirodi čast, silovito nas je prodrmala! S druge strane, nije lako poverovati ni u ono drugo: da smo svi bili zamorčići u globalnom naučnom eksperimentu. Da ne bude zabune: virus postoji, i stradalo je mnogo ljudi, to su nesporne činjenice, ali šta stoji iza pandemije, kako su se konkretne zemlje nosile s njom, za šta je sve iskorišćena, kakve će biti posledice i šta još vreba, pitanja su koja će dugo da nas tište. Planetarnu bolest doživeli smo bezmalo kao smak sveta kakav smo znali, ako ne kao probu haosa. Misleći ljudi, ili barem oni koji se iz razloga intelektualne higijene klone takozvanih teorija zavere, sve su skloniji da ostave otvoren um za pretpostavke od kakvih su do juče okretali glavu. Nagađanja i slutnje, poznato je, bujaju u vremenima kad su informacije šture i podešene; u ovom slučaju ostao je, povrh svega, utisak da se radilo o monumentalnoj manipulaciji i, bez sumnje, o preraspodeli moći i uticaja. Takođe nam ostaje utisak, koji potvrđuje negdašnje slutnje, da glavni igrači na svetskoj sceni nisu vidljivi: čak su se i predsednici moćnih država, u sablasnoj predstavi koju smo gledali, pokazali kao marionete, ako ne muve bez glave. Danas, u nedeljama po okončanju vanrednih mera, stanje naše svesti najviše liči na mamurluk; do otrežnjenja treba još pričekati. Ali mamurluk nije svuda iste jačine: najžešće trese, s glavoboljom, osećanjem mučnine i poljuljanom ravnotežom, zemlje poznate kao društva blagostanja. Onaj jedan beogradski doktor veseljak, što je govorio da će Srbi, koje je u bliskoj prošlosti zadesilo sijaset nesreća, lakše nego drugi progurati koronu, nije baš sasvim promašio. Mi se, nažalost ili na sreću, po dva osnova uklapamo u spisak lakših slučajeva. Zatvorena društva (nacionalno homogena, autokratska ili diktatorska) bila su manje pogođena zarazom nego otvorena i mešovita. S druge strane, sve one zemlje koje u pamćenju imaju ne tako davne periode represije, lakše su i bez velikog roptanja građanstva, sprovodile mere kojekakvih zabrana. Prema tome, razumljivo je da su bogata i slobodna društva najviše stradala, barem do sada. Ko manje ima, manje i gubi, tako da priča našeg prvaka o velikim uspesima koji nas čekaju, takođe ne pije vodu. Ako je društvo poput španskog, na primer, složeni mehanizam sklopljen od nezavisnih institucija, krvotoka legalnog novca, samostalnog preduzetništva, kreativnih i uslužnih delatnosti, komunalnih službi i uigranosti svih drugih koji podmazuju točkiće, lako je razumeti da će kvar makar samo pojedinih sklopki, dovesti do toga da ceo mehanizam stane. U poređenju s tim, društvo poput našeg je prost mehanizam, najviše podseća na vodenični točak, pa ako jedan zupčanik prsne, točak će se i dalje okretati, kloparajući kao i dosad „ja-pa-ja-pa...“. Zar ima tu nečeg za ponos i radovanje? Koji god bio razlog pošasti – osveta prirode, preraspodela moći ili isprobavanje trpila – posledice će biti dugotrajne, a najviše će stradati, ako već nije, demokratija i njene vrednosti. U borbi protiv korone pokazalo se da čvrsta ruka daje rezultate, mada je svet, i pre korone, već bio krenuo ka neverstvu u slobode. Amerika, na primer, suprotno svojim vazdašnjim načelima, već neko vreme teži tome da se pretvori u zemlju-bunker. U državama Evrope kako gde, ali glasači sad više nigde nisu onako gadljivi kao pre – na čvrstu ruku. Nad građanima celog sveta isprobalo se koliko su spremni na poslušnost, ili podatni za pokornost. Negde je proba sprovedena uz preporuke, putem apela na svest građanstva, drugde pomoću pretnji i represivnih mera, ali svuda je u osnovi dresure stajao strah. U svim zemljama, bez izuzetka, uočena je naslućena mogućnost manipulacije, ako ničim drugim ono brojevima mrtvih i zaraženih. Gde god se više manipulisalo strahom, veće je bilo osećanje poniženja. Zato smo sad, usred mamurluka, svedoci masovnih uličnih protesta širom sveta. Tačno je da je jedno ubistvo u Minesoti iz rasnih pobuda, bilo okidač, ali da se konkretno ubistvo nije desilo, poslužilo bi nešto drugo, ma koja nepravda. Uistinu, proživljeno poniženje iliti pokazna vežba za ukidanje osnovnih sloboda, izazvalo je naknadnu reakciju, koja je ubrzo postala lančana. Ali ne, neće se desiti nikakav revolucionarni obrt, niti će se iskoreniti nepravda – neprijatan je osećaj zvani déjà vu. Istini za volju, nije posao pisca da prebira po ovim škripavim strunama, bolje će na njima da gudi iole verziran analitičar. Pisac je i sam struna sadašnjice, osetljiva na lahore, zefire i druge čudne male vetrove; tek retko je pokrene bura ili oluja, a kad se to i desi, ona traži sazvučja u prošlim vremenima – od Homera je to tako! Oluje sadašnjice opisuje novinar, a knjige pisane bez ikakve distance – o našem virusu već ih ima! – naprosto ne spadaju u književnost, nego u nešto popularno, na prvu loptu. N ajveće lovište pisca je sećanje, mada je tačno da kadikad napravi dobar ulov u budućnosti – srećno pogodi ili predvidi šta će biti jednoga dana. Lično, nikada nisam bila ljubitelj apokaliptičnog žanra, pogotovo ne romana o čudnim epidemijama koje pogode neku zajednicu, po pravilu bogatu i odljuđenu. Kuga i Besnilo već su klasici, a meni su ovde na umu relativno novija dela: Esej o slepilu Saramaga i Razlog pošasti katalonskog pisca Rafaela Arguljola. Naravno da su oba romana – uprkos temi toliko rabljenoj u filmskoj industriji – majstorski izvedene alegorije o ljudskoj prirodi: o samozavaravanju, nedostatku solidarnosti, sebičluku. Ali, sem toga što su njihovi autori pogodili u metu pretpostavkom da neka epidemija može zadesiti i razvijeni svet, nisu bili u pravu predviđajući ponašanje ljudi. I jedan i drugi doveli su do paroksizma zlo u čoveku, dok su samilost i dobrota, ako ih uopšte ima, date kao usamljene pojave, pojedinačni čin herojstva. Ruku na srce, u stvarnosti nije bilo ni izbliza tako. Prvih desetak dana od proglašenja zaraze provela sam u Barseloni, jednom od tužnih epicentara, ostatak vremena u Beogradu. Na stranu druga poređenja, većina ljudi u oba grada ponašala se saosećajno, mnogi čak behu spremni da se, na ovaj ili onaj način, žrtvuju za drugog. Usamljeni su bili slučajevi da je čovek čoveku vuk. Kultura i civilizovanost nisu samo maske koje lako padaju pod pritiskom straha; savremeni čovek nije životinja, kao što nije bio ni čovek Bokačovog doba. S druge strane, u oba romana pronaći ćemo, barem u potekstu, pitanja o čovekovoj krivici i zasluženoj kazni. Može biti da su romani, u tom smislu – i ukoliko je tačno da je koronavirus bio osveta prirode – istiniti. Čovek je pristao da, braneći svoje sitne udobnosti, skrnavi svoje jedino stanište – planetu Zemlju. Jedino u tom, ekološkom ključu, koronavirus bi mogao postati metafora za čovekovo ogrešenje i ispaštanje. Ako su mi dva pomenuta romana išta pružila, bilo je to da kad se probudim, u nedeljama kućne izolacije, svakog jutra uštinem sebe kako bih proverila da li sam na javi ili u fikciji, Saramagovoj, Arguljolovoj. A ako je reč o predviđanjima, ne treba imati proročkog dara pa znati čega će od sada biti manje, a čega više. Manje putovanja, manje razgovora, manje zagrljaja i poljubaca; više saobraćanja na daljinu, monologa i virtuelnih doživljaja. Na kraće vreme sve to može da se podnese, čak i zaboravi, ali seme je posejano. Na duže staze to znači više straha i više samoće, manje slobode i manje ljubavi. Naposletku, još manje gutemberga, književnosti i pismenosti nego danas, više piskaranja i ekrana.