Priča stara koliko i Amerika

Središnje pitanje predstojećih izbora u Sjedinjenim Državama nije politika, čak ni predsednik Donald Tramp. To je pitanje američkog ustavnog sistema. Ovim se ne želi reći da bi izbori mogli da označe kraj tog sistema. Mada je Trampov temperament autoritaran i mada se divi diktatorima poput ruskog predsednika Vladimira Putina, nije verovatno da će se pretvoriti u autokratu čak i ukoliko bude reizabran. Pravo pitanje s kojim se Amerika suočava tiče se uloge nacionalne vlade u životu zemlje. Trampizam je tek poslednji u nizu populističkih talasa pokrenutih gnevom protiv onoga što ljudi doživljavaju kao neodgovornu, sebičnu političku elitu u Vašingtonu. Štaviše, ta je priča počela pre nego što je ovaj grad i osnovan. Američka revolucija inicirana je buntom protiv udaljene, sebične elite u Londonu, da bi ubrzo posle toga među samim revolucionarima došlo do velikog sukoba oko granica moći nacionalne vlade. Kritičari su bili na stanovištu da će predloženi novi ustav stvoriti nacionalnu vladajuću elitu, i tako potkopati teško stečen suverenitet bivših kolonija koje su se izborile za državnost. Iako su na kraju zagovornici usvajanja ustava prevladali, pokazalo se da su kritičari bili dalekovidi. Skoro momentalno su se pojavili populistički pokreti koji su se suprotstavljali onome što su doživljavali kao vladavinu elite. DŽefersonovska demokratija svrgla je federalističku elitu 1800, da bi džeksonovska demokratija svrgla džefersonovsku elitu 1829. Iako se džefersonovska i džeksonovska demokratija razlikuju po mnogo čemu, obe su odražavale verovanje da su elite koje su predvodile Američku revoluciju prekršile obećanje da će masama dati pravo na samoupravu. Delovalo je da izabrani zvaničnici, sudije i birokrate dolaze samo iz redova uglednih porodica ili više klase, i da u skladu s tim i vladaju, na isti način na koji je to činila korumpirana aristokratija koje su se Amerikanci upravo oslobodili. Rešenje je bilo vratiti političku moć masama tako što bi se franšiza proširila i demokratija protegla na više institucija (poput sudova saveznih država), te ograničila moć centralnih vlasti. Ovaj populistički talas bio je privremeno potisnut u drugi plan debatom oko ropstva i Građanskim ratom, ali se krajem 19. veka vratio još snažniji. Ovog puta, predvodili su ga farmeri iz južnih i centralnih delova zemlje koji su smatrali da ih dve glavne političke partije ignorišu, a banke i železnica kojima su partije stajale na raspolaganju eksploatišu. Populisti, koji su za svog heroja uzeli DŽeksona, čitav politički sistem smatrali su korumpiranim, i osnovali su vlastitu Narodnu partiju koja je trebalo da zastupa njihove interese. Sledeći veliki populistički talas usledio je tokom Velike depresije tridesetih godina prošlog veka. Političari poput Hjua Longa, guvernera Luizijane pa potom senatora, došli su na vlast obećavajući preraspodelu bogatstva od bogatih ka siromašnima. Long je etablirane političare optuživao da su plutokrate, i trudio se da potkopa sve konkurentne centre moći, od zakonodavnih tela do univerzitetskog sistema. Pre nego što je 1935. preminuo, uspeo je da stekne značajnu podršku na nacionalnom nivou. Poslednji značajan uzlet populizma pre ovog aktuelnog usledio je šezdesetih godina, kada je Bari Goldvoter, predsednički kandidat Republikanske stranke na izborima 1964, podršku birača na nacionalnom nivou pridobijao insistiranjem na tome da je savezna birokratija (ili „velika vlada“) odgovorna za sve američke probleme. Takav antielitizam bio je uobičajen i na levici, koja je rasistički, imperijalistički establišment krivila za Hladni rat i intervenciju u Vijetnamu. Logika populizma je jednostavna i moćna: ako stvari krenu po lošem, krivica je na vladi i elitama koje je vode. I mada američki populisti napadaju i vlade saveznih država, njihova primarna meta uvek je bila federalna vlada, zbog svoje udaljenosti. LJudi možda mogu da veruju lokalnim političarima, svom kongresmenu ili senatoru. Ali osim predsednika i predsedavajućih dva doma američkog Kongresa, savezni zvaničnici su za njih ljudi bez lica. Svi populistički pokreti sagorevaju kad njihove unutrašnje kontradikcije prevladaju nad entuzijazmom masa. Populisti preziru elite, ali ne mogu da vladaju ako pripadnike svoje sopstvene elite ne postave na položaje moći. DŽefersonovska demokratija rezultirala je uspostavljanjem jednopartijskog sistema koji su kontrolisali virdžinijski vlasnici plantaža; džeksonovska demokratija dovela je do kreiranja korumpiranog partijskog sistema koji su kontrolisali veliki bosovi i profesionalni političari; populistički pokret s kraja 19. veka izgubio je na zamahu kada je, u želji da ostvari politički progres, udružio snage s Demokratskom partijom. Ponekad populiste nadmudre etablirani političari, ili pak izgube izbore kad okolnosti počnu da se popravljaju. Ruzvelt je tridesetih godina skrenuo ulevo kako bi parirao Longovom populizmu, a populizam iz šezdesetih godina okončan je krajem DŽim Krou ere (rasne segregacije, prim.) i Vijetnamskim ratom. Trampovski populizam trebalo bi razdvojiti od samog Trampa, koji jaše na političkom talasu koji niti je inicirao, niti kontroliše. NJegov glavni izvor jeste gnev zbog jačanja kulturnog liberalizma, ekonomske stagnacije i nejednakosti - za šta se sve krivica, s manje ili više opravdanja, pripisuje nacionalnim elitama i institucijama kojima one dominiraju. Taj isti talas doprineo je da relativni autsajder Barak Obama 2008. pobedi kandidate establišmenta Hilari Klinton i DŽona Mekejna, bez obzira na to što je Obama po temperamentu tehnokrata i što je u skladu s tim i vladao. Populizam je opasan zato što počiva na beskompromisno neprijateljskom odnosu prema etabliranim političkim institucijama i profesionalnim političarima od kojih, hteli ne hteli, na kraju zavisimo, kolike god bile njihove mane. To je razlog zbog koga, posmatran s distance, populizam može da deluje iracionalno čak i onda kada ostvaruje neke pozitivne efekte, poput skretanja pažnje vladama i javnosti na opravdano nezadovoljstvo građana. Trampovi napadi na institucije i norme, koji su kulminirali njegovim odbijanjem da se obaveže na miroljubiv transfer vlasti, stoga predstavljaju zaokret ka nihilizmu. I to nas dovodi do predstojećih izbora. Zasad ne znamo da li je ovovekovni populistički talas koji je doneo Trampa na vlast izgubio snagu. Moguće je da je pandemija podsetila ljude na to koliko su ekspertiza i profesionalizam bitni za funkcionisanje vlade. Ali toliko je mnogo Amerikanaca sebe u potpunosti uložilo u otpor neizabranim birokratama „duboke države“ da će trampizam nastaviti da živi i bez onoga po kome je dobio ime, možda oličen u nekom novom tribunu - preteći tako dodatnim godinama obeleženim haosom i podelama. Samo istinski ubedljiv poraz Trampa i republikanaca može da spreči da do toga dođe.