Deset godina profesionalizacije

Uskoro se navršava deset godina od usvajanja Odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka u Narodnoj skupštini kojom je bilo predviđeno da se od 1. januara 2011. godine na odsluženje vojnog roka upućuju samo mladići i devojke koji to žele. Iako u javnosti postoje mnoge kontroverze i pogrešne interpretacije suspenzije obaveze služenja vojnog roka, ta odluka je i dalje na snazi. To je bila jedna od najvećih reformi našeg društva koja je našu vojsku svrstala u red savremenih i modernih oružanih snaga. U nekoliko navrata zvanično je najavljivana izrada studije o svim modalitetima i mogućnostima vraćanja obaveze služenja vojnog roka, ali sveobuhvatna analiza ekonomskih i odbrambenih potreba Srbije nikad nije prezentovana. Ipak, 2016. godine ministar odbrane je saopštio, očigledno paušalnu i apsolutno netačnu procenu, da bi prateći troškovi vraćanja obaveze samo u prvoj godini iznosili 70 milijardi dinara. Povremeno su rađena i istraživanja koja su po pravilu više ukazivala na potrebu vaspitavanja mladića nego razumevanja potreba sistema odbrane. Tako su se najčešći razlozi za vraćanje obaveze služenja vojnog roka odnosili na „činjenicu“ da mladiće treba neko da vaspita kako bi ustajali na vreme, spremali krevet, održavali higijenu ili čistili svoju sobu kao da je vojska vaspitno-popravna ustanova, a ne oružana sila. Relativno često stavljanje vojnog roka na medijsku agendu uz uključenje opskurnih političara i jugonostalgičnih novopostavljenih ekselencija, može se interpretirati isključivo kao politička poruka usmerena ka koheziji patriotskih osećanja i poboljšanju političkog rejtinga. Svedoci smo da je u poslednjim godinama Vojska Srbije doživela niz poniženja i znatno više zloupotreba u svrhu marketinške podrške ministru, ali činjenica da su sve vojne vežbe ocenjene visokom ocenom ide u prilog tvrdnji da je profesionalizacija Vojske Srbije odlično rešenje. Da je to tako govori i činjenica da ni promena vlasti nije izmenila tu Odluku, a uprkos svojevremenoj kritici učešća u multinacionalnim operacijama, nova politička elita je dolaskom na vlast još više intenzivirala takvu vrstu angažmana pripadnika Vojske Srbije sagledavajući benefite koji iz toga proizlaze u spoljnopolitičkom kontekstu. Šteta je što je planirani proces profesionalizacije zaustavljen jer je obezbeđivao odgovarajući nivo razvijenosti, popunjenosti, opremljenosti i obučenosti komandi i jedinica. Vojska je složena, dinamična i skupa organizacija čija se reforma planirala u fazama. Zato na mnoga pitanja nema odgovora, posebno na ona u vezi sa aktivnom i pasivnom rezervom, projektovanom kadrovskom piramidom i strukturom kadra, definisanjem veličine vojske ili održivosti njenih sposobnosti. Mnogi u sistemu odbrane morali bi da znaju odgovor na ta pitanja jer su upravo neki od njih i sami učestvovali u procesu reorganizacije, a sada su politikantski prilagodili svoje stavove i odrekli se svojih nekadašnjih aktivnosti. Profesionalni vojnik je obučeniji, odgovorniji i spremniji da ispuni sve misije i zadatke definisane zakonima. Profesionalni vojnik se samo jednom obučava, a kasnije usavršava, pa je ekonomska računica eksplicitna - profesionalni vojnik je neznatno skuplji u odnosu na regrutnog vojnika, ali je višestruko korisniji. Činjenica jeste da obaveza služenja vojnog roka nikada nije bila ukinuta već suspendovana, što ukazuje na mogućnost da se Odluka uvek može staviti van snage, zavisno od bezbednosnih izazova i raspoloživih materijalnih mogućnosti države. To bi značilo da samo ukoliko postoje indikatori koji ukazuju na nužnost ponovnog aktiviranja obaveze došlo bi do ukidanja Odluke, te nije potrebna medijska kampanja sa sumnjivim istraživanjima ili spinovima marketinških stručnjaka. Društvo mora biti svesno da će bez transparentnosti, kako bezbednosnih pretnji, tako i finansijskih pokazatelja, samo pomoći mladima u odluci da napuste ovu zemlju u potrazi za bezbednijim okruženjem, što je bio čest slučaj. Budućnost naše zemlje će definitivno zavisiti od održivosti vojne neutralnosti, a profesionalna vojska je nesumnjivo sposobnija i spremnija da odgovori savremenim bezbednosnim izazovima nego što bi to bila sa ročnim sastavom regruta. Stvaranje održivog i pouzdanog sistema odbrane je ozbiljan posao koji ne trpi površnost, obmanjivanje ili nedostatak znanja i sposobnosti. Globalna kriza porodičnih vrednosti ne može biti odgovornost sistema odbrane odnosno posledice suspenzije obaveznog služenja vojnog roka, pa je poražavajuće vojsci dodeljivati vaspitnu ulogu koju ona nikad nije imala. Ukoliko želimo da zaboravimo sve probleme koje je nekada imala JNA sa prigovorom savesti, samopouzdanjem, neprilagođenošću ili samoranjavanjem regrutnog sastava, onda tonemo u sopstvene zablude idealizacije jednog vremena.