Organske veze

Umetnost je više puta proglašavana mrtvom, još od kritike prvog Pariskog salona 1831, kao posve akademizovanog. Za njen kraj krivi su „fariseji“ koji su je lišili životnih sokova, smatrao je Van Gog, spreman na žrtvu zarad novih umetničkih tokova. Ova polazišta poslužila su kustosima 19. Bijenala umetnosti u Pančevu – Ivani Bašičević Antić i Stevanu Vukoviću, istoričarima umetnosti i umetnicima Sanji Latinović i Selmanu Trtovcu – da ovogodišnji saziv nazovu Smrt umetnosti, živela umetnost. U odbranu njene kreposti uvek su stupali najhrabriji i najželjniji istine, kako u svetu, tako i u Srbiji. Iz tog otpora iznikle su avangardne umetničke prakse, najvrednije pamćenja, iako su u svoje vreme, u lokalu, držane za marginalne pojave. Izlazeći iz klišea, preispitujući smisao onog čime se bave, a poistovećujući to sa životom, one su bivale i jesu revolucionarne. Za potrebe povlačenja paralele sa umetničkom maticom, domaće pionire revizije arta istoričar umetnosti Ješa Denegri nazvao je „drugom linijom“. Bijenale, opet, ukazuje na kontinuitet progresa od Gorgone, Zenita, velikana konceptuale 70-ih prošlog veka do predstavnika mlađih generacija umetnika koji se obraćaju raciju umesto emocijama. Ipak cilj izložbe nije hronološki presek fenomena, već otkrivanje organskih veza između umetnika i delova celine, jednako tretiranih u tri izložbena prostora – Galeriji savremene umetnosti, Bioskopu Vojvodina i Galeriji Milorada Bate Mihailovića. Radove 20 autora iz Srbije i Hrvatske povezuje angažman, a zapravo reakcija na pasivno predavanje konformizmu mejnstrima i imperativima tržišta. U tom duhu, mlada Tijana Petrović svedoči o tri različita psihoterapeutska procesa kroz koje je prošla ne mogavši da odgovori na zahteve organizatora rezidencijalnog programa u Poreču Umetnik na odmoru i izjasni se na temu Kakva treba da bude istočnoevropska umetnica. Trokanalna video-instalacija priča o pat-poziciji stvaralaca u odnosu na naručioce posla. Podjednako lišena inspiracije u sklopu istog projekta, Milica Bilanović pokušava da sama sebe ubedi kako će nastaviti da se bavi umetnošću izvikujući pokliče svog manifesta preko megafona u radu Obećanje. Milica Rakić u revoluciju ulazi rečima „Ne pripadam većini jer mogu da me navedu da lažno svedočim“, koje tutnje sa zida Galerije Milorada Bate Mihajlovića. Parola iste autorke Vazduh miriše na ludilo pretočena u svetlosnu instalaciju, obasjava urušenu fasadu Bioskopa Vojvodina i referiše na trusne društvene prilike, obraćajući se i onima koji ne zalaze u galerije. Uverena u moć verbalnog jezika, ona njime i barata u svojim radovima. Generaciju stariji Zoran Todorović problematizuje pojmove moći i kontrole, pa plaća prostitutki da se zubima okači o kuku sa anatomski oblikovanim završetkom. Ko je tu eksploatisan, i koji su motivi eksploatatora, nerešivo je i bezvremeno pitanje kome se opire snaga obešene. Ivana Armanini iz Hrvatske stripom po scenariju Marka Goluba priča o devet i po „komada“ Dimitrija Bašičevića Mangelosa, čije su se ćelije organizma toliko puta sasvim izmenile, po sedmogodišnjem biološkom programu, pa je ovaj umetnik i kustos bio i uvažavan i prokažavan, i tumač i autor, i osnivač Gorgone i promoter naivne i apstraktne umetnosti... Sam Mangelos se publici obraća dokumentom u kom tvrdi da su Pablo Pikaso i tvorac praistorijskih crteža iz Altamire predstavnici „istog psihičkog instrumentarija“, čime i dan-danas gura prst u oko zagovornicima teze da je čuveni Španac promenio umetnost. Tu je i SOS pojas Nikole DŽafa i Led Arta, nutkan u raznim prilikama, od deponija gde (metaforički) završava umetnost, do protesta 1996/97. godine gde se borilo za oslobađanje na svim nivoima. Napravljen od leda, pojas za spasavanje se neumitno otapa, zbog čega je bilo važno prisustvovati otvaranju Bijenala, kao i zbog procene današnje težine davno ustanovljenog žanra performansa. Kao i u svakoj drugoj umetničkoj formi, ukupan utisak zavisi od niza faktora, pa i od mesta izlaganja ili nastupa. Ipak se Slavko Bogdanović obratio auditorijumu iz levog ćoška atrijuma Narodnog muzeja Pančeva, što su mogla da vide samo prva dva reda gledalaca. Zakucavajući eksere u primerke knjige Koreni Dobrice Ćosića, on je udario na „sistem vrednosti koju ta knjiga zastupa“, kako objašnjavaju kustosi. Koreni tim činom nisu uništeni, već su „doživeli transformaciju iz politikantskog romana male umetničke vrednosti, do prvoklasnog umetničkog dela“, oni naglašavaju. Glas konzervativnog razuma bi rekao da navedeni akt ipak predstavlja devastaciju, neopravdanu bilo kakvom simbolikom i sublimacijom. I na ritualne radnje Dragana Vojvodića sa značenjem nepristajanja, publika je imala zamerke, kako zbog ograničenog polja opservacije u Bioskopu Vojvodina, tako i zbog hermetičnosti performansa. Ovo će možda biti otklonjeno dobrom režijom videa, kako će svi performeri biti predstavljeni do kraja Bijenala, 27. novembra. I bitno mlađoj Katarini Jovanović Alfi ovo bi moglo biti od pomoći, stvarajući jaču dramu njenog repetativnog potapanja glave u kofu sa vodom. Kad god bi sav vazduh istrošila, Alfa je ponavljala „svakog dana u svakom pogledu meni je sve bolje“, a da svoj stejtment nije dovela do krajnjih granica. Rizik je publika ipak nagradila burnim aplauzom, što se može tumačiti i kao eho akademizma. S tim u vezi je nastup performera u galerijama, umesto na ulici, gde bi bili smisleniji i efektniji, izazvavši i mnogo više pažnje šire javnosti, kako se šuškalo u publici. Ovako, Bijenale adresira uvek te isti krug redovnih posetilaca izložbi, kakvo je pravilo prisutno i vezano za neke od autora. Poslednje su kustosi opravdali važnim mestom tih sveprisutnih radova u datom izložbenom kontekstu. Ali, ni kontekst nije dovoljno razumljiv ako se komunicira sa određenim delom, koje ne prati šira slika u legendi, plasirana na ulasku u pojedinačne postavke zbirno, šlajfnama teksta odbojnim za čitanje. Druga solucija je nabavka kataloga i bistrenje 150 brižljivo dizajniranih stranica. Mlađima su ponuđeni edukativni materijali čije je proučavanje nužno da se shvati ideja izložbe, kako insistiraju kustosi. A dok to podmladak ne uradi, prođe mu život u neznanju, slepom kod očiju.