Dobar plan zlata vredi

Kad teniskom lopticom udarite o zemlju, ona odskoči. Ali ako isto uradite s čašom za vino, ona će se razbiti. Ekonomije mnogih zemalja su u slobodnom padu. Da li će odskočiti ili se raspasti? Šta može da se učini kako bi se osigurao snažan oporavak? Ekonomske posledice pandemije kovida-19 možda nisu toliko očigledne. Među zemljama najmanje pogođenim globalnom finansijskom krizom 2008. bile su finansijski centri poput Sjedinjenih Država i Švajcarske, dok su najteže postradali Grčka, baltičke zemlje, Italija, Irska, Španija i Portugalija, gde je nivo izgubljenih prihoda bio od 10 do 100 puta veći. Isto tako, nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, Tadžikistan u centralnoj Aziji i Moldavija i Ukrajina u Evropi su u najnižoj etapi ekonomskog ciklusa ostali bez dve trećine svog BDP-a, dok je u Tadžikistanu susednom Uzbekistanu, te Estoniji i Belorusiji taj gubitak iznosio manje od jedne trećine. Tokom latinoameričke dužničke krize početkom osamdesetih godina prošlog veka, najgore pogođene su bile Bolivija, kao zemlja s niskim nivoom prihoda, ali i Urugvaj i Čile, koje pripadaju zemljama s višim srednjim nivoom prihoda, dok su najmanje pogođeni bili Meksiko (iz koga je kriza i krenula), Panama, Honduras i Paragvaj. A nakon Arapskog proleća 2011, BDP u Tunisu (gde je sve i počelo) pao je za manje od dva odsto u najnižoj etapi ekonomskog ciklusa, dok u Egiptu recesije uopšte nije bilo. Nasuprot tome, Libija, Sirija i Jemen su doživeli pravi kolaps. Jedan način da se promisle naizgled različite posledice prethodnih kriza jeste da se razmotre tri izvora varijacija: magnituda ekonomskog šoka, stepen otpornosti koji pojedinačne ekonomije pokazuju kad dođe do potresa, te političke posledice tog šoka. Zemlje najteže pogođene krizom iz 2008. i latinoamerička dužnička kriza bili su slučajevi dugoročnih velikih deficita tekućeg računa koje, usled naglog pada priliva kapitala, više nije bilo moguće finansirati. Otpornost je povezivana sa sposobnošću da se supstituiše uvoz i poveća izvoz, kako bi se spoljni deficit ograničio uz što manje kontrakcije. Zemlje koje to nisu bile u stanju da sprovedu, poput Grčke i Bolivije, doživele su katastrofalni krah BDP-a i poreskih prihoda, što je onda preraslo u krizu javnog duga. U Čileu je kontrakciju spoljnog duga sprovodio privatni bankarski sistem, što je zemlju brzo gurnulo u krizu i dovelo do velikog pada BDP-a. Tokom Arapskog proleća glavna linija podele bila je na zemlje koje su bile u stanju da sprovedu relativno koherentnu političku tranziciju i one koje su snašli kolaps države i rat. Slom SSSR-a okončao je federalne transfere republikama poput Tadžikistana i zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka poput Kube, čime se mogla objasniti i teška recesija koja je pogodila te zemlje. Ali je taj krah doveo i do nastanka mnoštva novih granica i valuta, čime su uništeni dotad postojeći lanci vrednosti i teško poremećene bivše republike SSSR-a, koje su, poput Moldavije i Ukrajine, bile više integrisane. Kakvu onda vrstu šoka predstavlja kovid-19, i šta će odlučiti ko će zbog njega trpeti teže, a ko lakše posledice? Ekonomski uticaj pandemije je mnogoznačan. Zatvaranje (lockdown) nacionalnih ekonomija je u suštini predstavljalo šok ponude radne snage (jer ljudi nisu mogli da idu na posao), dok je šok potražnje pogodio škole, univerzitete, turizam, industriju zabave, restorane i barove, te svaku aktivnost koja zahteva fizičku interakciju. Nesposobnost domaćinstava i preduzeća da plaćaju kiriju, servisiraju otplatu dugova, isplaćuju plate i plaćaju poreze pokrenula je kaskadu zatvaranja firmi, gubitka radnih mesta, prinudnih odmora, bankrota i naglo rastućih fiskalnih deficita. Epidemiološka efikasnost mera koje sprovode sektori javnog zdravlja od zemlje do zemlje se dramatično razlikuju. Drakonska zatvaranja u Latinskoj Americi i Južnoj Africi su u celini posmatrano bila manje efikasna od onih u Evropi. Tu je nekoliko faktora od značaja: struktura, veličina i prostornost domaćinstava; elementi neformalne ekonomije, transporta i maloprodaje; te društvene prakse. Neke zemlje, kao recimo Izrael, bile su efikasne u inicijalnoj fazi pandemije, da bi onda poklekle pred njenim drugim, snažnijim naletom. Još dve vrste dinamike su u različitoj meri pogodile pojedinačne zemlje: pad deviznih prihoda (usled smanjenog izvoza, prihoda od turizma i doznaka iz inostranstva), te pristup stranim izvorima finansiranja. Razlike od zemlje do zemlje ne ogledaju se samo u tome kojom snagom su ih ovi šokovi pogodili, već i po njihovoj sposobnosti da se s njima nose. Neke zemlje su mobilisale fiskalne resurse bez presedana kako bi pomogle domaćinstvima, firmama i bankama. Druge nemaju takav fiskalni manevarski prostor. Neke zemlje imaju plivajući devizni kurs i kredibilne centralne banke, koje im omogućavaju vođenje nezavisne monetarne politike, niže kamatne stope i korišćenje kvantitativnih olakšica. Druge su fiksirale devizni kurs ili sprovele dolarizaciju, time drastično sužavajući svoje opcije. Imajući u vidu ove razlike, ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje to što u visini ekonomskih troškova ove krize postoje veliki dispariteti. Pitanje je šta može da se učini kako bi se osiguralo da se privrede oporave što je brže moguće. Da bi se skratio period u kome će ekonomska aktivnost biti ograničena zatvaranjem i fizičkim distanciranjem, potrebno je da zemlje odmah preduzmu mere kako bi obezbedile siguran pristup vakcinama i razvile vlastite strategije vakcinacije. Povrh toga, multilateralni sporazum kojim bi se garantovalo uzajamno priznavanje zdravstvenih pasoša omogućio bi brži oporavak međunarodnih putovanja. Dalje, potrebno je da zemlje odmah investiraju u vlastitu sposobnost da na osnovu digitalnih podataka kojima raspolažu razumeju kako da povećaju efikasnost mera fizičkog distanciranja uz istovremeno minimiziranje ekonomskih gubitaka. Potrebno je takođe da i siromašnim porodicama omoguće pristup internetu. Što se tiče fiskalne politike, potrebno je da zemlje sačine planove za dalju masovnu podršku ekonomiji tokom 2021, i već sada izdvoje sredstva za zadovoljavanje budućih finansijskih potreba za ono što će po svoj prilici biti komplikovan odnos između virusa i rastuće finansijske ranjivosti potrošača, firmi, banaka i deviznih tržišta. Vlade bi trebalo da razmotre i pakete ekonomskog oporavka za period posle sprovedene vakcinacije, dok bi finansijske institucije trebalo da kreiraju privatne kapitalne fondove kako bi investirali u kompanije koje obećavaju, a čiji su bilansi poremećeni uticajem krize. Konačno, vlade već sada treba da se obavežu kad su u pitanju njihove srednjoročne poreske politike i programi potrošnje, kako bi tržišta kapitala i međunarodne finansijske institucije uverili u vlastitu sposobnost da servisiraju uvećane dugove, neophodne kako bi se finansiralo upravljanje krizom. Da bi se u svemu ovome uspelo, potrebno je da se politika vodi na konstruktivan način. Sve dok efikasno liderstvo ne demonstrira da je u stanju da stvari vrati u normalu, i malo toga drugog će to biti u stanju.