Tragedija i preispitivanja

Preko 200 poginulih i skoro 300 nestalih tragičan je, ali ni izbliza konačan bilans katastrofalnih poplava koje su prošle sedmice zadesile tromeđu Nemačke, Belgije i Holandije. Najteže su pogođene nemačke pokrajine Porajnje-Palatinat i Severna Rajna-Vestfalija, odakle je većina stradalih, potom Belgija; u Holandiji srećom nije bilo izgubljenih života. Razmere katastrofe je teško rečima opisati: prizori s lica mesta su kataklizmični. Jedan od najprosperitetnijih delova Evrope je u samo par sati, pa i za manje vremena - od prvog nagoveštaja da se nešto dešava do totalne devastacije u mnogim slučajevima nije prolazilo više od nekoliko desetina minuta - pretvoren u opustošenu zemlju. Ali ako se brahijalnoj sili prirode možda nije bilo moguće suprotstaviti da bi se izbeglo strahovito materijalno razaranje (samo u Nemačkoj se neposredna šteta procenjuje na tri milijarde evra; obnova svega što je uništeno koštaće još mnogo više), kako objasniti da je u tako bogatim i uređenim državama kakve su Nemačka i Belgija u poplavama stradalo toliko ljudi? Šok je posebno veliki u Nemačkoj, gde je neadekvatna reakcija na upozorenja da preti velika opasnost - a upozorenja je i te kako bilo: Savezni ured za civilnu zaštitu i pomoć u katastrofama ih je, tvrdi se, poslao preko 150 - odmah postala prvorazredno političko pitanje uoči septembarskih parlamentarnih izbora. Ko je zakazao? Savezni organi, ili pak pokrajine, na kojima po nemačkim zakonima leži odgovornost za postupanje u slučajevima elementarnih nepogoda? Ili je pogrešno postavljen sam sistem alarmiranja, koji se previše oslanjao na moderne tehnologije, a premalo na starinske metode uzbunjivanja, poput sirena za opasnost? Pitanja je mnogo, i još dugo će biti postavljana. Ali najpre treba prebrojati mrtve.