Tomina posla

Kada je bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić onomad govorio o žutim ljudima koji piju vodu sa Morave, nismo ni sanjali da će na političku scenu doći jedan novi Toma, Toma čije su izjave takve da je svaka Nikolićeva za njega misao Hegelova Fenomenologija duha.   Tomislav Momirović, umetničko ime Toma Mona, za vrlo kratko vreme osvojio je srca vaskolikog domaćeg auditorijuma. Dobro, „osvojio je srca” je malo težak izraz, možda eventualno osvojio srca u smislu da se od srca smejemo onome što priča, ali shvatate šta hoćemo da kažemo. Pre toga, morao je da osvoji srce jednog čoveka, konkretno njegovu levu pretkomoru koja registruje nivo šlihta koji dolazi iz užeg ili šireg okruženja.   Momirović je to učinio predanim višegodišnjim tvitovanjem. Iz dana u dan on je pisao tvitove najpre o ekonomiji, čime je neretko izazivao smeh tviteraša, potom je polako krenuo sa beskrajnim pohvalama ekonomskoj politici Vlade Srbije, čime je neretko izazivao smeh tviteraša, a onda se bacio na otvorene komplimente liku i delu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, čime je neretko izazivao smeh tviteraša.  Najslađe se smeje onaj koji se poslednji smeje, kaže poslovica, i tviteraši se možda jesu smejali neko vreme Tomi Moni, ali na kraju ga je primetio onaj koji je trebalo da ga primeti. Tako je Toma Mona od tviteraša koji se bezgranično dodvorava predsedniku postao ministar koji se bezgranično dodvorava predsedniku. Proredio je tvitovanje, pa su i tviteraši prestali da mu se smeju, ali ne zadugo. Toma je dobio nove kanale, kao što su televizije sa nacionalnim frekvencijama, da izrazi svoje misli i, što je još važnije, svoje pohvale Vučiću.  Šta reći osim - nije dobro. Momirovićeve mentalno-jezičke bravure nas, istina, uveseljavaju svako malo, ali nas ponekad zateknu i nespremne, pre svega zato što dosta njih i ne razumemo, a možda su baš zabavne. Ko zna koliko kvalitetnih izjava propustimo svakodnevno samo zato što nismo u stanju da dobacimo do njihove suštine. Ono što smo do sada uspeli da saznamo jeste da su u temelje srpske države ugrađeni antifašizam i „antisemitizam“, da se između metroa i vakcinacije može napraviti „parabola“, da će građani moći da parkiraju vozila na „obroncima grada“ i da onda metroom dođu do centra Beograda i da Srbija posle 51 godine prazne priče o Beogradskom metrou „ulazi u fazu završetka jednog velikog početka“.  Imajući u vidu samo ovu malu selekciju Moninih najupečatljivijih misli, možda ne bi bilo loše da Vlada Srbije pripremi i objavi rečnik Toma Moninih reči i izraza, jer kako sada stvari stoje, postoji mogućnost da uskoro više uopšte ne budemo u stanju da razumemo šta ministar govori, što je dosta problematično jer bismo mi kao građani morali da razumemo šta ministar govori. Em vodi vrlo važan resor, em ga za to i plaćamo, pa ako ga već plaćamo, bilo bi dobro i da uživamo u onome što govori. Kad već ne možemo u onome što radi, pošto on ipak samo izvršava naloge onog čiju je pretkomoru tako lepo osvojio.