НИН online

НИН-ова награда

У ужем избору 17 романа

Чланови НИН жирија направили су други пресек тражећи 68. добитника НИН-ове награде. Представљамо садржаје свих наслова који остају у даљем такмичењу

Припремајући кратке приказе 17 наслова, које су Марија Ненезић, Бранко Кукић, Иван Миленковић, Марјан Чакаревић и Теофил Панчић, чланови актуелног сазива НИН-овог жирија, уврстили у овогодишњи ужи избор – дошли смо до оног дела историје најважнијег домаћег признања за роман који има везе с књижевним часописима. Описи у наставку, замишљени искључиво као препорука за читање, утемељени су на поговорима, похвалама с корица, текстовима рецензената и уредника, исечцима из критика и интервјуа. Да бисмо дошли до њих, посетили смо интернет странице издавача, колумниста, критичара, аутора; обишли десетине сајтова посвећених литератури и погледали неколико видео-снимака. НИН-ова награда ће бити главна тема дискусија након што следећег четвртка сазнамо имена финалиста, а 24. јануара, око поднева, име шездесет осмог лауреата.
Покровитељ НИН-ове награде је Сбербанка, те две стране и једна домаћа компанија које су желеле да остану анонимне.

Милица Вучковић
СМРТНИ ИСХОД АТЛЕТСКИХ ПОВРЕДА (Booka)
Када би ме неко питао шта ми прво падне на памет када помислим на Железник, рекла бих гугутка. Тај звук. Глуп и досадан. Сив. Баш као Железник – каже нараторка у првом пасусу романа Смртни исход атлетских повреда, књиге тескобе и љубави, чија је главна јунакиња Ева већ на корицама описана као „сувишан човек“, с промашеним животом; промашеним и срећним у исти мах, што отвара пут искрености и радозналости. „Проза Милице Вучковић не допушта нам буржоаску утјеху ’лијепе’ реченице, нити нам пружа лаку катарзу срећних крајева. Она бескомпромисно исцртава комплексну мрежу злостављања коју нарцисоидни ’мајстори лијепих реченица’ неријетко стварају око својих ’муза’“, примећује књижевница Лана Басташић. „Вучковић вјешто реконструише образац поетизоване ’велике љубави’ којој смо одмалена учене, а потом га једнако вјешто објелодањује као кошмар безизлазне токсичне игре.“

Бошко Томашевић
ПРЕДЕО КРОЗ КОЈИ СЕ ПРОБИЈАМ (Пресинг)
Проза Предео кроз који се пробијам Бошка Томашевића (Бечеј, 1947) није роман у класичном смислу речи. То је „прича“ гласа, меланхолична прича у којој се глас сећа детињства, путовања, принудних боравишта; археолошко копање (поднаслов ове прозе је „приповест – археологија“) по светим местима једног живота, геопоетичких призора лутања кроз (егзистенцијално) Ништа према, како се испоставља, (егзистенцијалном) Ничему. Ова проза не „прича”, јер према веровању овог аутора, прича (интрига) јесте превазиђено средство романа, него даје атмосферу тога како свет изгледа, и то на један нелинеаран, секвенциониран начин. Оно што Томашевићева књига исписује није драма „догађаја“ (Ereignis), но чисти лиризам бивстовања, пре пустоловина писања, него писање (приповедање) пустоловине, а у славу „новог романа“ („le roman nouveau“) на српским просторима ретко коришћеног проседеа.

Илија Ђуровић
САМПАС (Трећи трг / Сребрно дрво)
Сампас је поема пута. Сампас је роман. Сампас је музика – истиче писац Бојан Кривокапић на корицама првог романа Илије Ђуровића. Од прве до последње странице ове књиге, од Аде Бојане, преко Бококоторског залива па до Подгорице, Илија Ђуровић (Подгорица, 1990) рафинираним књижевним стилом пред нас поставља слике и ситуације целог једног живота, живота као трагања за бољим, живота као колоплета милих и немилих околности и догађаја – онога што би се заиста могло назвати: живот, литература. Савремени црногорски, односно распарчано-југословенски, односно балкански контекст – миље је кроз који ликови ове књиге траже свој: сампас. Или спас? Илија Ђуровић вешто саставља књижевни puzzle од којег нас каткад подилазе срси, а каткад милина... Сампас је књига о љубави према животу, упркос свему.

Елведин Незировић
ОНО О ЧЕМУ СЕ НЕ МОЖЕ ГОВОРИТИ (Лагуна)
Рвући се непрестано с болним искуством које га је одредило, уз које је стасао и које у својој прози не напушта, напросто зато што оно не напушта њега, свестан суштинске немоћи писца да бира сопствене јунаке и теме, аутор овог колико предивног толико и потресног штива боље од многих разуме окрутну истину чувене Фокнерове реченице о прошлости која ’никада није мртва, па најчешће и није прошлост’ – записује књижевник Владимир Арсенијевић о роману Оно о чему се не може говорити Елведина Незировића (Мостар, 1976). „Наратив о животима и смртима њему најближих добија посебну снагу сведочењем о злочинима над недужним цивилима које су током рата у БиХ чиниле све три стране. Пркосећи одважно, па и по цену живота, општеприхваћеној локалној мудрости ’да су незнање и шутња једини начини да се из сјећања избрише оно што га трује и ремети’, Елведин Незировић не може да не зна и одбија да ћути.“

Милена Марковић
ДЕЦА (ЛОМ)
Деца су, нетко ће рећи, поема: сто шездесет и три странице дуга, у континуитету, тек повремено издијељена строфама. Боље би, међутим, било рећи да су Деца роман у стиховима – пише, поред осталог, у своме есеју књижевник Миљенко Јерговић о делу Милене Марковић. „Без иједног знака интерпункције, у кратким стиховима, у три, пет, десет ријечи у свакоме реду, тече прича овог романа. Једног од најважнијих који иза наше генерације остаје... Деца су роман о дјетињству, о дјеци која рађају другу дјецу, о обитељи – дисфункционалној, јер тко, осим попова и педагога, зна за функционалну обитељ, Деца су поема о осујећеном, вјечно недовршеном одрастању, моћна, у нашим језицима неуспоредива, највећа књига о женскости, о мајчинству, кћеринству и синовству, опасан роман о повијести, оној нама најважнијој и трауматичној, која потече с Другим свјетским ратом, настави се кроз осамдесете, то десетљеће нашег одрастања, и прегази нас током деведесетих.“

Милица Снива
СИМПТОМИ (Партизанска књига)
Сања има тридесет осам година. Кауч и плафон. Сенилну тетку. И цвеће. Нема децу, нема родитеље и нема мужа. Технички, има га, али га нема. Нема га и пре но што је остао у болници. Да тамо умре. Све што се Сањи дешава већ се десило. Сања лежи на каучу и, да цитирам себи драгог песника, „пита се, шта сад?“ – пише књижевник Срђан Срдић у поговору романа Симптоми Милице Сниве. „То је кључ разумевања романа и његовог позиционирања у модерни универзум овог жанра, тамо негде где обитавају паралелно Тристрам Шенди, Обломов, Уликс и Док лежах на самрти, романи у којима се све већ десило, и не постоји будућност која се пред јунацима отвара. Можда је ово преоштра осуда за Сању, можда ће се њој нешто догодити кад устане с кауча и кад се тетка врати, али то ће бити тема новог романа... Због свега тога она лежи и гледа у плафон и спроводи бернхардовску интервенцију над светом који јој се ни најмање не допада.“

Небојша Миленковић
САВРШЕН АНТИТАЛЕНАТ ЗА СРЕЋУ (Академска књига)
Онемогућени да промене живот којим нису задовољни, јунаци романа Небојше Миленковића (Ниш, 1971) балансирају широком скалом расположења, од депресије до оргастичке еуфорије, у исти мах ослобођени и спутани тежњама ка еротским и професионалним испуњењима. Савршен антиталенат за срећу вишеслојна је прича која теме љубави, брака, прељубе, секса, мастурбације, страха од самоће и напуштања — али и личне и колективне табуе — осветљава из различитих визура... Смештајући радњу у период од почетка опсаде Сарајева до дана у ком је убијен премијер Зоран Ђинђић, Миленковић пише о малом човеку који се, мимо своје воље, нашао у епицентру историјских ломова. Скупа са актерима, равноправан јунак ове књиге је и језик којим је писана — сагласно Набоковљевој тези да најбољи сиже литературе сваког правог писца представља сам стил.

Владимир Копицл
ШПАНСКА ЧИЗМА (Лагуна)
Вудсток је прошао без мене, али неће и живот. С том реченицом узимамо у руке роман Шпанска чизма Владимира Копицла (1949). Једног лета, крајем седамдесетих, двоје младих Југословена одлазе у аустријску пју ејџ и еко-комуну како би искусили истинску слободу. Након почетног одушевљења убрзо схватају да и у земаљском рају без муке нема науке, да слободна љубав није лишена посесивности и да се за прави биозалогај мора нешто и истрпети. „Владимир Копицл, језички акробата у облаку опијата, нарезао је на микрочип један јуначки роман-екскурзију о силаску у Зелену Заједницу, о ратовању компота и компоста, о хипи комуни над којом лебде облаци очекивања из којих никад неће пасти киша разочарања. После оставинске расправе о наслеђу историје битника и хипика, овом роману припала је магична крпа сећања, из које врцају радост, духовитост и благост“, закључује критичарка Владислава Гордић Петковић.

Ненад Рацковић
СЛУЗ И ЖУЧ (Лагуна)
Свет уметника је пакао испуњен духовима. Виђен очима аутора, окруженог сујеверјем и предрасудама, Београд је постао надреални свет без надреализма. Слуз и жуч Ненада Рацковића (Београд, 1967) прича је у којој потрага главног јунака за егзистенцијалним смислом доводи до разоткривања заташкане стварности. Рацковићев јунак је „мртав човек у мртвом граду“ који посеже за сурогатном утехом јер је смисао одавно изгубљен. Писац Светислав Басара истиче на корицама да прозе какву пише Рацковић у историји српске књижевности није било и напомиње да је књигу прочитао у даху. „Мало је такве књижевности и у свету. Прозе која се пише животом и крвљу и која је упоредива само са прозом Антонена Артоа. Као и у Рацковићевој Библији и овде је реч о истини и искрености за које не знам да ли смо сви спремни.“ Роман отвара реченица: „Мајка ми је умрла, за њу је то било прерано.“

Бранко Ћурчић
ИЗ МРАКА (Књижевна радионица Рашић)
Роман Из мрака Бранка Ћурчић (Сомбор, 1980) говори о нашој политичкој збиљи виђеној очима партијског бота – психолошки продоран роман, горко дезилузиван, на моменте бруталан, ироничан управо онолико колико су цинични актери те стварности. Како напомиње издавач, у нашој новијој политичкој историји остала је запамћена реченица: „Коме је до морала, нека иде у цркву.“ Међу јунацима ове књиге читалац ће наћи мучене и мучитеље, себичњаке, плаћенике, лажове и наивце, батинаше и пребијене, егоисте, пијанце и шпијуне, али никога ко би отишао у цркву. Чак и да неко оде – напомињу – ништа му не би помогло. „Пријавио се на Твитер. Био је Никола Чекић Ниче – ренесансни уметник. Црвени цитат преко звездане ноћи – најтише речи доносе буру – у углу плави емотикон са шајкачом и црвеним брковима изнад поганог кеза...“

Срђан В. Тешин
МОКРИНСКЕ ХРОНИКЕ (Архипелаг)
Роман Мокринске хронике Срђана В. Тешина (Мокрин, 1971) најављен је као повест о одрастању и сазревању; прича о једном дечаку, једном месту и једној генерацији у ломовима осамдесетих и драмама деведесетих. Писане евокативно, помало носталгично, бритко, сажето, из највеће могуће близине, а смештене у место Мокрин – хронике приповедају о младима у ускомешаном времену, због чега се у њима препознају људи различитих искустава и географија. „Мокринске хронике говоре о пробијању једног дјечака кроз дјетињство и адолесценцију. Премда се обично каже да је дјетињство најљепше животно доба, Тешин овдје уз дозу хумора приказује и његову другу страну. Ту није ријеч ни о каквој тешкој судбини, него о томе да и дјетињство као такво са собом носи своје муке и тегобе које итекако оптерећују његове субјекте премда нам се с дистанце те муке могу чинити смијешнима”, истакла је књижевница Ивана Рогар.

Бојан Бабић
КАКО СЕ ЈЕДЕ НАР (Партизанска књига)
Оно што занима Бојана Бабића (1977) нису сама стања, она су таква каква јесу, њима најчешће нема помоћи. Њега интересују процеси постајања онога у шта се његови ликови постепено претварају – сматра уредник и критичар Владимир Арсенић. „Како Марта постаје то што ће на крају бити од ње, који то тренуци утичу да она (де)градира, ко јој је на том путу помогао, само су нека од питања која наратив поставља нудећи увек више одговора, остављајући читаоцу да их сам изабере, не нудећи једноставна и праволинијска решења. Како се једе нар је превасходно епистоларни роман. Бабић се враћа овој форми коју је већ експлоатисао у Илегалном Парнасу јер је она идеална управо да се прикаже слојевитост посрнућа и исклизнућа из уобичајеног кроз које Марта пролази.” Питање је да ли та жена која постепено постаје бескућница, особа без уточишта, без суштинског упоришта, писма првенствено пише сама себи.

Давид Албахари
ПОГОВОР (Чаробна књига)
Краљ је мртав и Немица Хана Гретл, у наручју свог црног љубавника, пушта сузу, ни сама не знајући зашто. Краљевом смрћу окончава се једна епоха, обележена потресима и неправдама модерног доба које, још док о њему причамо, постаје прошлост. Док се прича о животу владара одмотава, ми схватамо сву дубину и крхкост његовог бића, и сву самоћу и превртљивост трона, који то и није. У колоплету ликова и бизарних догађаја повлаче се паралеле између растафаријанства, афричких бубњева и милозвучности словенског гласа Цунета Гојковића, између филателије и хомосексуалности, као и подземља сомалско-српских односа. Африка се са страница овог романа јавља немим криком обесправљених... У неуобичајеном наративу романа Поговор Давида Албахарија (Пећ, 1948), писац нас води мистериозним и компликованим путевима афричко-европских односа, лавиринтом несталних и неравноправних веза између два судбински изукрштана континента.

Нина Савчић
У ЛАНЦИМА (Архипелаг)
Јунак романа У ланцима Нине Савчић писац је говора и саопштења у важном министарству. У једном тренутку одлучује да се бави и додатним послом – писањем посмртних говора и телеграма. Тај посао доводи га у везу с необичним дневником који ће му одједном расветлити породичну трауму, историју његове мајке и спиралу видљивог и невидљивог насиља у обичној људској свакодневици. Када од једне клијенткиње добије понуду да напише роман о њеном пријатељу Генералу, схватиће да је, заправо, тако изненада добио прилику коју неће моћи да одбије – да напише роман о себи. Испричана у првом лицу и у мушком роду, књига приповеда о ланцима искуства и културе, забрана и васпитања који нас везују без помисли да их икада раскинемо. Истовремено, реч је о причи из савременог Београда о патњи и насиљу, о љубави и страсти, о доминацији и неразумевању, о дневницима који се изненада појављују и о истинама које се никада неће моћи прикрити.

Ласло Блашковић
ЦАРИНСКА УЛИЦА У НОВОМ САДУ (Архипелаг)
Роман по сликама и улицама Новог Сада. Необична модерна хроника града од тридесетих година XX века до наших дана. Ко је био Богдан Шупут? Где се налази Царинска улица у Новом Саду? Узбудљива потрага за чињеницама једног живота и једне уметничке авантуре – речи су којима је издавачка кућа Архипелаг најавила нови роман Царинска улица у Новом Саду Ласла Блашковића (Нови Сад, 1966). „Улица Патријарха Чарнојевића у Новом Саду једносмерна је и кратка као смрт. Нови Сад је, уосталом, пун кратких, а бескрајних улица. У једној таквој, дакле, никаквој, живео сам, браћо, и ја. Могао сам, додуше, апострофирати и сестре, али имао сам само једну, нечујну, а браће је било да не поверујеш“ – прве су реченице књиге за којима даље корачамо...

Александар Новачић
КО ЈЕ УБИО ГОГОЉА? (Логос)
Семјон је, на пример, веровао да се понешто од онога што се догодило господину Попришчину, то јест Фердинанду Осмом, то јест јунаку Гогољевих Записа једног лудака дешавало и њему, Семјону, и то не у неком преносном, књижевном смислу, већ у правом, истинском животу. Гогољеву приповетку Семјон додуше никада није прочитао, јер је био неписмен, али му је о њој сам писац у више наврата говорио. Једном је Гогољ, у посебно добром расположењу, убеђивао Семјона, и то не сасвим безуспешно, да постоји могућност – додуше мала, али ипак могућност – да је Семјон заиста био шпански краљ који се однекуд, необјашњиво због чега, обрео баш тада, баш ту, у Русији, и баш у Гогољевој кући – одломак је којим Александар Новачић (1939) од прве стране заводи читаоца причом у чијем је средишту тајанствени рукопис везан за Гогољев живот.

Синиша Туцић
ПОПИНО ПРАСЕ (Zenit books)
Радња романа Попино прасе Синише Туцића (Нови Сад, 1978) смештена је у Нови Сад почетком туробних деведесетих година прошлог века, на пушкомет од суманутих ратних разарања у којима учествују и вини и невини – истакао је Марко Срдановић, уредник издања. Главни јунак, Синиша химселф, тада тринаестогодишњак, у безазленој дечијој игри прогута травку, попино прасе, која незнаним путевима залута у његовом телу и осуди га на болничко лечење. Најпре се очајнички бори за сопствено преживљавање, а када коначно након неколико месеци у томе и успе, остаје затечен променама које су се десиле у његовом окружењу. Испричано из првог лица, невино виђење детета, сведочи о неразумним променама у животима и понашањима њему непознатих и блиских људи. Попут Грасовог Оскара из Лименог добоша, Синиша не даје судове, он је само сведок.

Припремајући кратке приказе 17 наслова, које су Марија Ненезић, Бранко Кукић, Иван Миленковић, Марјан Чакаревић и Теофил Панчић, чланови актуелног сазива НИН-овог жирија, уврстили у овогодишњи ужи избор – дошли смо до оног дела историје најважнијег домаћег признања за роман који има везе с књижевним часописима. Описи у наставку, замишљени искључиво као препорука за читање, утемељени су на поговорима, похвалама с корица, текстовима рецензената и уредника, исечцима из критика и интервјуа. Да бисмо дошли до њих, посетили смо интернет странице издавача, колумниста, критичара, аутора; обишли десетине сајтова посвећених литератури и погледали неколико видео-снимака. НИН-ова награда ће бити главна тема дискусија након што следећег четвртка сазнамо имена финалиста, а 24. јануара, око поднева, име шездесет осмог лауреата.
Покровитељ НИН-ове награде је Сбербанка, те две стране и једна домаћа компанија које су желеле да остану анонимне.

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Коментари