Starac u Beloj kući

Svet može da bude zahvalan na tome što Donald Tramp više nije predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Dok je bio u fotelji, Tramp je zavideo ruskom predsedniku Vladimiru Putinu na brutalnoj autoritarnosti, i zanemarajući američke obaveštajne službe poverovao na reč kremaljskom vlastodršcu da se nije petljao u američke izbore. Svega nekoliko sati pre ruske invazije Tramp je Putinovu taktiku u Ukrajini nazvao „genijalnom“, a zatim imao drskosti da tvrdi kako se napad ne bi dogodio u njegovom mandatu. Kada je Putin podigao na uzbunu rusku nuklearnu silu, američki predsednik DŽo Bajden je uzvratio neophodnom smirenošću iskusnog čoveka. Čovek se ne usuđuje da razmišlja o tome šta je mogao učiniti uspaničeni Tramp. Nakon što je predsednik Tramp potkopao američka savezništva u Evropi i istočnoj Aziji, Bajden je velikom strpljivošću i taktom uspeo da ih obnovi. Čak je i Nemačka najzad povećala vojni budžet, time ispunila zahtev nekoliko američkih administracija, uključujući tu i Trampovu, i sada ima značajnu rolu u podršci Ukrajini (mada je to pre posledica Putinovih nego Bajdenovih dela). Ali prema nedavnoj anketi, 62 odsto Amerikanaca veruje da Rusija ne bi napala Ukrajinu da je Tramp u Beloj kući, a 59 odsto misli da je za ruski napad kriva Bajdenova slabost. Druga anketa, Foksova, obavljena pre invazije, našla je da 81 odsto republikanaca ima loše mišljenje u Putinu, ali da Bajdena ne voli 92 odsto njih. Anketama ne treba uvek verovati, ali za ove neverovatne brojeve potrebno je objašnjenje. Na terenu spoljne politike, koji većinu Amerikanaca ne zanima, Bajden ne može da pobedi. Mnogi ga vide ili kao preterano popustljivog političara koji je napustio Avganistan, koji ugađa Evropljanima i mlak je prema Rusiji, ili kao „hladnoratnika“ koji je izazvao rusku invaziju odbijajući da uvaži Putinove bezbednosne brige. Bajdenova nesreća je i to što mora da se bori sa posledicama kovida, poput visoke cene benzina (što većinu Amerikanaca zanima), plime inflacije i uličnog kriminala. Bajden nije kriv za te nedaće, ali ne može da ih se otarasi. Shodno tome, demokrate bi na izborima u novembru lako mogle da izgube tanku kongresnu većinu. Ipak mislim da su Bajdenovi problemi dublji. Delom su posledica godina. Bajden ih ima 79, i starac je. I nije samo starac, već beli liberalni starac, oličenje sveta koji se raspada tako brzo da gotovo više i ne postoji. On je izubijano i izborano lice Paks Amerikane, nekada dobroćudne, nekada podmukle američke hegemonije nad onim što se nekada zvalo „slobodnim svetom“. Ušuškani u nedrima američke vojne sile, Zapadna Evropa, Japan i Južna Koreja posle Drugog svetskog rata su uživali u nezapamćenoj bezbednosti. U svetu koji SAD predvode, sunce zalazi, i ne zalazi samo zbog toga što sve kad-tad mora da se završi. Uspon neprijateljskih supersila je neizbežan. Nasuprot trijumfalnim objavama Zapada na kraju Hladnog rata, istorija se nikada ne završava. Američki zalazak ima neke veze i sa ohološću. Bezobzirni ratovi, pogotovo u Vijetnamu i na Bliskom istoku, završeni su katastrofama koje su ozbiljno oštetile američki ugled u svetu. Svejedno, spoljni neprijatelji su retko uzrok pada imperija, čak i nezvaničnih imperija poput američke. Češće se dešava da imperije ostanu bez benzina. Indijski pisac Nirad Čauduri pripisao je pad Britanske Indije „čistom kukavičluku“. Provocirao je, naravno, ali to je imalo smisla. Kada imperijalisti prestanu da veruju u sopstvene principe, kraj je blizu. Slično se dogodilo Sovjetskom Savezu oko 1990, kada su vođe okoštale Komunističke partije izgubile volju da podupiru trošnu imperiju. Urušila se brzo, a SAD i njene saveznice nisu učinile ništa da to poniženje ublaže. Putin, koji je bio oficir KGB u Istočnoj Nemačkoj krajem osamdesetih, od tada je sve vreme kovao osvetu. Američko klupko se verovatno neće odmotati tom brzinom, već i zbog toga što su SAD i dalje veoma bogata zemlja sa moćnom vojskom. Ali sve je manje Amerikanaca koji osećaju potrebu da održe Paks Amerikanu, koja je i skupa. Republikanci opčinjeni Trampom žele da se vrate u tridesete, kada su se zastupnici politike „Amerika pre svega“ zalagali za to da se SAD izoluju od inostranih sukoba, i kada bi se rado sporazumeli sa Hitlerom, vođom kome su se neki od njih svakako divili. Mnoge mlade demokrate današnjice jednako ne mare za to da se SAD šepure po svetu, jer to vide kao štetni neoimperijalizam. Umesto toga, najviše ih zanimaju raznovrsnost i inkluzivnost kod kuće, što se ispoljava borbom za rodnu ravnopravnost, za gej i kvir prava i u pokretu BLM. Stara garda „atlantičara“, koja još veruje u liberalni svetski poredak pod vođstvom dobronamernih ljudi - i nekolicine žena - polako izumire. Bajden je jedan od njih. Drago mi je što trenutno šefuje on, a ne neko ko veruje u „Ameriku pre svega“ ili političar kojeg zanimaju samo domaći društveni problemi. Ali nadam se da će Bajden, čim odigra svoju rolu u ovoj krizi, voljno napustiti pozornicu. Vreme je da se za Belu kuću nadmeće mlađi demokrata koji ne želi ni izolaciju ni imperijalizam. Ne mora da bude žena, rasna manjina ili gej, ali to bi moglo da pomogne.