Muke veštog opsenara

Pompezni rituali bili su potrebni za prvo predsedničko „krunisanje“, preuzimanje novog mandata za Aleksandra Vučića sada je rutina: dva dana nakon što je sa Vladimirom Putinom u telefonskom razgovoru ugovorio gasni aranžman, još jedan petogodišnji boravak na Andrićevom vencu započeo je naglašeno proevropskim govorom. U onom jednom danu između, inače, EU je usvojila šesti paket sankcija Rusiji. Redovnu publiku, autobusima dovezenu iz raznih delova Srbije, raspustio je još pre polaganja zakletve, pod izgovorom kiše, a odmah po završetku događaja napustio je zgradu parlamenta punu bivših poslanika, odlazećih ministara, stranih ambasadora, predstavnika verskih zajednica, uz standardni dvojac Dodik-Cvijanović iz Republike Srpske. Izgledalo je kao da žuri da se spremi za doček nove serije stranih zvaničnika, među kojima će, prema najavama, biti i Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova, koji ovih dana nema veliki spisak zemalja na čije tlo bi mogao da stane. Ili je, možda, ceo događaj poslednjeg majskog dana ove godine organizovan tako da deluje kao da se ništa nije promenilo i kao da, prvi put od 2012, na mukama nije samo (dobar) deo građana Srbije, već i sam njen moćni čovek, do juče nedodirljivi Aleksandar, blizak prijatelj svetskih lidera i sa Zapada i sa Istoka? Uprkos naglašavanju težine trenutka, govor kojim je najavio početak novog mandata imao je samo nejasne naznake planiranog odgovora na najveći izazov pred kojim se nalazimo, ali uz širok prostor za različita tumačenja i predomišljanja („moraćemo da se bavimo novim sankcijama i čudima u kojima opet možemo da budemo oštećeni“). Ali je, zato, obilovao opštim mestima koje slušamo svaki dan, uz nešto manje navođenja ekonomskih pokazatelja napretka i nešto više citata svetski poznatih ličnosti (od Konfučija, preko Marka Aurelija, do Ive Andrića). Jedino što je ličilo na vest jeste najava formiranja vlade do kraja jula (uz pominjanje manjinskih stranaka, ali ne i socijalista kao njenih budućih članova). I sve drugo je ukazivalo na kontinuitet – pre svega, činjenica da su čudna odugovlačenja izbornog postupka na parlamentarnim izborima dovela do polaganja zakletve pred raspuštenim parlamentarnim sazivom, čime je još jednom naglašena najvažnija lekcija o naprednjačkoj Srbiji, ona koja jasno kaže da je u njoj jedan čovek preuzeo ulogu svih institucija. Pride je poslata i poruka da će Vučić nastaviti da bude predsednik samo onih građana koji su mu lojalni, jer, osim što nije bilo opozicionih poslanika, među dosadašnjim predsednicima koji su bili gosti na sednici, nije bio ni opozicionar Boris Tadić. Kao pozitivan pomak u odnosu na početak prethodnog mandata mogla bi se navesti činjenica da ovog puta nije bilo ozbiljnijih incidenata, ni napada obezbeđenja na novinare (2017. su stradali članovi četiri medijske kuće), ali to nije bilo dovoljno za stvaranje očekivanja da je došlo vreme za demokratski iskorak u odnosu prema medijima: jedina kamera kojoj je bio dopušten ulazak u dvoranu u kojoj je bio priređen koktel za zvanice pripadala je TV Pink. A i kako bi se, uopšte, mogla popustiti medijska disciplina ako su rezultati aprilskih izbora jasno ukazali na pad popularnosti SNS, bez koje bi, uprkos čvrstini kulta Vučićeve ličnosti koja je građena 10 godina, njegovo gazdovanje Srbijom bilo nemoguće? Postoji jedna zanimljiva teorija za koju u medijima nije bilo mnogo mesta, iako bi u njoj mogli biti sadržani i neki razlozi za donošenje odluka od opšteg interesa. Ta teorija kaže da bi Vučić morao da novi predsednički mandat iskoristi za pripremu odlaska sa scene na način koji ni najmanje ne bi ugrozio ni njega, niti važne ljude iz njegovog okruženja, njihove bezbednosne i finansijske interese. Ima, čak, i teško proverljivih zaklinjanja „upućenih“ da je rad na izlaznoj strategiji, koja bi podrazumevala i ugovaranje neke važne međunarodne funkcije, bio započet pre Putinove agresije na Ukrajinu, koja je, za sada, poremetila već skiciran plan. Tamo gde nema dokaza i argumenata koji bi mogli ograničiti prelazak u domen fantastike, može da pomogne logika. A ona kaže da, s obzirom na to da Ustav ne dozvoljava treći predsednički mandat, Vučić ima vrlo ograničenu mogućnost opstanka na političkoj sceni na način koji bi ga, posle svega, mogao zadovoljiti. Jer, već sada nije u prilici da samostalno formira vlast i ima problema sa formiranjem adekvatne vladajuće većine. Sa uočenim padom rejtinga SNS i ekonomskom krizom koja tek počinje, male su šanse da bi se, bez obzira na suicidalno ponašanje dobrog dela opozicije, situacija mogla promeniti u njegovu korist i obezbediti mu jedan od poželjnih ishoda: sigurnu poziciju premijera ili promenu Ustava koja bi omogućila novi predsednički mandat. Politički veteran, kako samog sebe rado naziva, dokazano spreman da uči na greškama prethodnika, mora biti svestan tih okolnosti i već angažovan na pravljenju optimalnog plana za budućnost koja bi, u njegovom slučaju, morala biti duga (Vučić ima svega 52 godine, što je daleko od bilo kakve ideje o penziji). Možda je ta svest u nekom momentu i nalagala iole drugačiji pristup obavljanju predsedničke funkcije u drugom mandatu, čak i uz stvarnu nameru više puta najavljenog odstupanja sa pozicije predsednika stranke. I možda će, u kasnijoj fazi novog mandata, biti vreme za pripremu odlaska – ali tek kada, po mogućstvu neolupan, reši težak zadatak vođenja zemlje kroz period geostrateškog prekomponovanja sveta. Elementi svečanog govora – od isticanja evropskog puta na prvom mestu, preko tvrdnje da je Srbija samo vojno, ali ne i politički neutralna, do pominjanja sankcija - već su u svetskoj štampi protumačeni kao najava onoga što se naziva „evropskim zaokretom“. To, naravno, ne znači da sasvim suprotan ton neće preovladati već sledeće sedmice, nakon posete Lavrova, da bi, kad, odmah posle njega, u Beograd sleti Olaf Šulc, opet preovladale prognoze o pobedi zapadnog argumenta. Pokazao nam je, uostalom, novi-stari predsednik da dolazi vreme u kome će pozivanje na Boga biti potrebno i ateistima: zakonom predviđeni tekst predsedničke zakletve u utorak je, samoinicijativno, proširio rečima „tako mi Bog pomogao“, da bi, na kraju govora, citirao Rebeku Vest i njenu molitvu istoj instanci. Vučić je, inače, više puta za sebe javno rekao da „i nije neki vernik“, a novinar Darko Hudelist, s kojim gaji prijateljske odnose, tvrdi da mu je priznao da je ateista. Ili je, zaista, na pomolu velika odluka u kojoj će biti neophodna još veća i još delikatnija pomoć Crkve? Nakon istraživanja Đorđa Vukadinovića, koje je pokazalo da se preko 82 posto građana protivi uvođenju sankcija Rusiji, i CRTA je objavila podatke svoje ankete, koja iz više uglova pokazuje da ne postoji pogodno tlo za „evropski zaokret“. To istraživanje, rađeno od 14. do 23. maja, na uzorku od 1.000 ispitanika, pokazuje da bi se najveći broj građana obradovao ako bi Srbija odustala od EU i ako bi formirala savez sa Rusijom, dve trećine njih veruje da je za rat u Ukrajini najodgovorniji Zapad, a za polovinu ne bi bio problem ako bi nam EU vratila vize. Nema dileme da su u kreiranju takvih stavova ogroman uticaj imali mediji u kojima – bar kad je reč o onim sa najvećim brojem gledalaca i čitalaca – nije moguće pronaći kritičku reč o Rusiji i stvarnom životu njenih građana, za razliku od insistiranja na „licemernom Zapadu koji nas pritiska i ucenjuje“. Jasno je i da Vučić, koji je ovih dana „dokazao“ da imamo dovoljno šećera tako što je pokazao pasulj, i dalje raspolaže vrhunskim veštinama opsene. Ali, da li je zaista moguće dovoljno brzo i lako preumiti dovoljan broj ljudi i prodati im priču suprotnu onoj koja je godinama udarnički građena? Makar i uz pomoć Boga? Vera Didanović