Igrale se delije

Ideja o izgradnji nacionalnog stadiona je već godinama aktuelna tema, pre svega zbog zastarelih i zapuštenih stadiona koji ne ispunjavaju osnovne standarde UEFA i FIFA da bi se na njima organizovala velika sportska takmičenja. Trenutna situacija u kojoj se stadioni u Srbiji nalaze je katastrofalna i samo je pitanje vremena kada će UEFA zabraniti domaćim klubovima da na njima igraju međunarodne utakmice. Moglo bi se, dakle, reći da postoji saglasnost da je potreban moderan, multifunkcionalni sportski objekat, koji će postati zaštitni znak sporta u Srbiji. I tu se saglasnost manje-više završava, a počinju brojne dileme i nedoumice. Grad Beograd već ima nekoliko velikih fudbalskih stadiona (Crvena zvezda, Partizan i OFK Beograd) na odličnim lokacijama, koji bi mogli da konkurišu za nacionalni stadion. Istina, ti objekti nisu trenutno u stanju da se porede sa novim i modernim, ali bi njihovo renoviranje bilo višestruko jeftinije od izgradnje novog nacionalnog stadiona, koji je vlast naumila da sagradi u Surčinu. Takođe, postoji i opcija da se bar jedan od postojećih, starih stadiona sruši i da se na tom istom mestu izgradi novi, moderni, koji ispunjava sve uslove UEFA i FIFA za održavanje sportskih takmičenja. Tim pre što se postojeći stadioni nalaze na odličnim lokacijama, u širem centru grada (Autokomanda i Bogoslovija), gde već postoji izgrađena prateća saobraćajna infrastruktura - putevi, redovne autobuske, tramvajske, vozne i druge saobraćajne linije, taksi stanice… Do postojećih stadiona je moguće doći i peške, što navijači često rade kada se igra lokalni derbi, gde se navijači domaćih klubova okupljaju u centru grada pa peške u grupama idu po glavnim ulicama ka stadionu pevajući navijačke pesme. Sa druge strane, da bi domaći navijači došli do novog stadiona u Surčinu, moraće da putuju mnogo duže nego što je to do sada bio slučaj. Turisti koji se odluče da uzmu smeštaj pored novog stadiona će imati mali izbor u okolnim mestima, poput Dobanovaca i Jakova, pa će moći da uživaju u čarima seoskog turizma gde svakodnevno prolaze konjske zaprege, dok krave i ovce pasu travu na okolnim zelenim površinama. Kada se održavaju međunarodna takmičenja u svim sportovima (poput kvalifikacija za Ligu šampiona, Ligu Evrope, evropska, svetska prvenstva, olimpijske igre), Beograd postaje prepun turista, koji dolaze da bi navijali za svoju ekipu, ali da ujedno obiđu centar grada i njegove znamenitosti (uostalom, Beograd je globalno poznat i po noćnom životu) od čega prihoduju hotelijeri, ugostitelji, prodavci suvenira, sportskih rekvizita, prevoznici i ostali. Zbog čega se onda insistira na ideji da se novi stadion gradi u Surčinu, na lokaciji koja je udaljena oko 30 kilometara od Terazija, gde trenutno nema nikakve prateće infrastrukture, osim puta od aerodroma do njive na kojoj će se graditi budući stadion, ili preko Sajma do Ostružničkog mosta, gde su svaki dan saobraćajne gužve? Zvaničnici su najavili da će u okviru celog projekta izgraditi i prateću saobraćajnu infrastrukturu, što će ukupni trošak uvećati nekoliko puta. Na stranu što će i planirana trasa metroa do Ade Ciganlije morati da bude dodatno produžena do novog stadiona, pa će to ozbiljno povećati troškove gradnje budućeg metroa, za koji se već procenjuje da će koštati između 4,4 i šest milijardi evra. Zbog svega toga i izgradnja nacionalnog stadiona u Surčinu sve više liči na još jedan pokušaj da se i ovaj projekat zloupotrebi za ostvarivanje nečijih ličnih interesa i nepotrebno trošenje novca građana Srbije. Nije urađena ni komparativna analiza iz koje bi se videla računica koliko bi tačno koštalo renoviranje postojećih stadiona ili gradnja novih na tim lokacijama, s jedne strane, a koliko će koštati gradnja novog, daleko od centra grada. Uz sve navedene, nameću se još neke dileme. Najavljeno je da će novi stadion imati 60.000 sedećih mesta, samo 5.000 više nego postojeći stadion Crvene zvezde. Ako najviši državni zvaničnici objekat u Surčinu najavljuju kao „moderno čudo“, znači li to da će on imati pokretni krov, kao što ga imaju svi moderni stadioni? Jer, samo sa pokretnim krovom stadion će moći da se koristi cele godine, bez obzira na vremenske uslove. Na maketama budućeg stadiona, bar onim koje su objavljivane u medijima, takvog krova nema. Zašto? Neko bi, ako je planirano da pokretnog krova i ne bude, morao da odgovori na to pitanje. Iako je vlast zbog nadolazeće ekonomske krize odustala od mnogih infrastrukturnih projekata, nacionalni stadion će se ipak graditi radi „mira u kući“. Uz to, pored novog stadiona u vrednosti od 260 do 280 miliona evra, najavila je i izgradnju kompletne prateće infrastrukture - već se uveliko sprovode dalekovodi, planiraju se nove primarne saobraćajne mreže, nove petlje sa obilaznicom, železnička linija BG voza, stambeni objekti, tržni centar - ali se nigde ne pominje koliko će sve to zajedno da košta. Jer, zna se da će sve to da plate građani Srbije. Oni će da vraćaju kredite kojima će se gradnja stadiona finansirati. Nije do kraja jasno zašto vlast toliko insistira na gradnji stadiona u Surčinu. Kako nikom nije pala na pamet opcija da se novi stadion izgradi u okviru kompleksa Beograd na vodi?! Površinski, na toj lokaciji moglo bi da se sagradi više od 10 stadiona i to bi za sve bilo korisnije nego da se gradi u Surčinu. Takođe, najavljeno je rušenje Beogradskog sajma na čijoj bi lokaciji takođe mogao da se smesti nacionalni stadion. Na stranu što bi država uštedela stotine miliona evra na pristupnim saobraćajnicama i ostaloj pratećoj infrastrukturi, koja se ionako gradi za potrebe stanovnika Beograda na vodi, gde će se ukrštati i linije budućeg metroa. Pre nekoliko godina mediji su objavili da FK Crvena zvezda, umesto postojećeg stadiona „Rajko Mitić“, planira da izgradi novi, vredan 200 miliona evra, za 42.000 gledalaca. Ako je to tačno, koja je logika da se istovremeno grade i novi nacionalni stadion u Surčinu i novi stadion Crvene zvezde? Da li je Beogradu potrebno toliko novih stadiona, ili ima važnijih stvari na koje bi moglo da se potroši 460 miliona evra građana Srbije? Iako SFRJ ne postoji više od tri decenije, sport u Srbiji i dalje funkcioniše po istom sistemu kao za vreme bivše Jugoslavije. Socijalistička ideologija je finansirala sve grane sporta koje su služile kao zabava za široke narodne mase. Danas se Srbija predstavlja kao demokratska, kapitalistička zemlja, iako još uvek funkcioniše na socijalistički način, pa se i u sportu za sve pita – politika. S tim u vezi nameće se pitanje da li se i ulaganjem u sport pokušavaju dobiti politički poeni kod glasača? Da li je vlast Surčin izabrala da se ne bi zamerila nekoj od navijačkih grupa (da je za nacionalni stadion izabrala lokaciju jednog od tri postojeća stadiona u Beogradu - Crvene zvezde, Partizana ili OFK Beograda), koje mogu bitno da utiču na javno mnjenje? I da li se stara rimska poslovica „hleba i igara“ koristi kako bi se skrenula pažnja javnosti sa aktuelnih tema i nadolazeće energetske i ekonomske krize ka sportu, koji cela nacija prati? Kroz istoriju stadioni su oduvek bili mesta na kojima je narod imao priliku da javno iskaže svoje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo. Javna je tajna da se navijači Crvene zvezde i Partizana protive privatizaciji svojih klubova. Da li se izgradnjom novog nacionalnog stadiona pokušava napraviti kompromis, kako se ne bi zamerili navijačima, rizikujući da tribine Crvene zvezde (55.000 gledalaca), Partizana (35.000 gledalaca) i OFK Beograda (20.000 gledalaca) koje čine ukupno 110.000 gledalaca počnu da pogrdno skandiraju svakog vikenda? Takođe, bilo bi logično očekivati da će, kada bude sagrađen, novi nacionalni stadion biti ponuđen Crvenoj zvezdi i Partizanu na korišćenje za igranje utakmica, po uzoru na Alijans arenu u Minhenu, koju dele fudbalski klubovi Bajern Minhen i Minhen 1860, ili stadion San Siro/“Đuzepe Meaca“ u Milanu, koji dele Milano i Inter. I šta će onda biti sa postojećim stadionima Crvene zvezde, Partizana i OFK Beograda, koji će izgubiti svoju svrhu? Da li će se tražiti zauzvrat da se klubovi odreknu svojih starih stadiona sa pratećim zemljištem na ekskluzivnim lokacijama kako bi dobili na korišćenje novi moderni nacionalni stadion? I da li će da nas iznenadi ako se lokacije stadiona Crvene zvezde i Partizana ustupe za izgradnju novih stambenih kompleksa ispod Dedinja, na jednoj od najboljih lokacija u gradu? Isto važi i za stadion OFK Beograd, na atraktivnoj lokaciji između Bogoslovije i Pančevačkog mosta. S obzirom na to da novi nacionalni stadion može biti isplativ samo ako se redovno održava i koriste svi kapaciteti, njegove šanse da ne postane novi državni gubitaš bile bi veće ako bi se gradio na lokaciji jednog od tri postojeća stadiona u Beogradu, nego u Surčinu. Plus, ako bi se stadion nalazio u širem centru grada, strani turisti bi mogli peške da prošetaju i obiđu gradske znamenitosti od Hrama Svetog Save, Terazija, Tašmajdana, Kalemegdana, Skadarlije, Knez Mihailove… A šta mogu da vide u Surčinu? Kao zabrinuti građanin Beograda, moram da postavim još nekoliko pitanja. Da li je neko pitao građane šta misle o trošenju 260 miliona evra njihovog novca samo za gradnju nacionalnog stadiona, plus za sada nepoznate troškove za prateću infrastrukturu, dalekovode, puteve, kanalizaciju, tržni centar, stambene zgrade, produžene linije BG voza i metroa do Surčina, što bi cenu moglo da podigne i na više od 700 miliona evra? Koliko će biti potrebno vremena Beograđanima iz Kaluđerice, Višnjičke banje ili sa Karaburme da dođu do Surčina, pogotovo za vreme saobraćajnih gužvi kada su putevi zakrčeni? Na kraju, stanovnici Novog Sada lakše će i brže stizati do nacionalnog stadiona u Surčinu nego stanovnici Beograda. Šta će biti sa stadionom kada reprezentacija odigra svojih pet do deset utakmica godišnje? Ko će da koristi nov, moderan stadion kada Zvezda i Partizan imaju svoje? Možda FK Surčin, koji se takmiči u Srpskoj ligi Beograd, trećoj ligi srpskog fudbala. Šta će biti sa postojećim stadionima, koji su u katastrofalnom stanju, zbog čega bi Crvenoj zvezdi i Partizanu uskoro moglo biti zabranjeno da igraju zvanične utakmice na njima? Da li je Surčin izabran kao kompromisno rešenje da bi se sa jedne strane smirili navijači, a sa druge iskoristile lokacije na Dedinju za izgradnju stanova uz ustupanje novog modernog stadiona na korišćenje klubovima? Građani su, čak i da nije krize na pomolu, protiv nepotrebnog trošenja novca, a vlast je, pored nacionalnog, najavila izgradnju još devet novih fudbalskih stadiona u Srbiji. Koliko će to da košta građane Srbije? Zašto se grade novi, umesto da se renoviraju postojeći ili privatizuju klubovi, koji onda mogu da ulažu svoj novac u izgradnju ili renoviranje stadiona? Šta će biti sa starim stadionima ako se izgrade novi? Da li će postojeći stadioni, koji se nalaze na odličnim lokacijama, biti privatizovani i pretvoreni u stambene i poslovne zgrade ili tržne centre? U Kataru će u decembru 2022. biti održano Svetsko prvenstvo u fudbalu, biće izgrađeno 11 novih montažnih stadiona. Posle završenog Svetskog prvenstva devet stadiona će biti demontirano i poslato zemljama u razvoju kojima je to neophodno. Da li Srbija može da nauči nešto iz ovog primera? Ili smo mi bogatiji i bahatiji od Katara? Do sada se u javnosti polemisalo samo o tome da li da se izgradi novi stadion ili da se ili renoviraju postojeći.. Nikome nije jasno zašto se odustalo od mogućnosti privatizacije Crvene zvezde i Partizana? NJihovom privatizacijom uštedela bi se velika suma novca koji svake godine državne kompanija (Telekom Srbija, Dunav osiguranje, EPS) ulažu u vidu sponzorstva za sportske klubove. Novi vlasnici bi imali obavezu da renoviraju postojeće ili izgrade nove moderne stadione na postojećim lokacijama, gde će reprezentacija Srbije imati pravo korišćenja za vreme kvalifikacija za Evropsko ili Svetsko prvenstvo, svega desetak utakmica u toku godine. Na ovaj način država bi uštedela 200 miliona evra za izgradnju stadiona Crvene zvezde, 260 miliona evra za izgradnju nacionalnog stadiona u Surčinu, plus velike dodatne troškove za izgradnju prateće infrastrukture, kao i godišnjeg održavanja. Prodajom Crvene zvezde, Partizana i OFK Beograda država bi mogla da ostvari prihod veći od 150 miliona evra (Crvena zvezda ima 16 hektara zemljišta, Partizan 12,2 hektara, plus Sportski centar Teleoptik u Zemunu sa šest fudbalskih terena, a OFK Beograd 6,7 hektara zemljišta na veoma atraktivnim lokacijama), a ovako će potrošiti više od 700 miliona evra za nacionalni stadion sa pratećom infrastrukturom. Umesto da bude u plusu 150 miliona, država će napraviti minus od 700 miliona. Uz još neke neplanirane troškove, razlika će dostići skoro milijardu evra! Deo tog novca mogao bi da se iskoristi za razvoj predškolskog, školskog, univerzitetskog, amaterskog i rekreativnog sporta, koji je neophodan za podizanje zdravlja nacije. Privatizacija fudbalskih klubova podigla bi kvalitet sportske infrastrukture (uslov UEFA za takmičenje su moderni stadioni), a potom i sam kvalitet takmičenja. Primera radi, u Engleskoj su svi fudbalski kubovi u vlasništvu privatnih lica ili investicionih fondova. Budući vlasnici moraju biti motivisani da ulažu u sport tako što će dobiti poreske olakšice, kao u SAD ili EU. Ulaganje u sportsku infrastrukturu je neophodno, ali ne onako kako je to vlast u Srbiji naumila. Građanima su neophodne i staze za rekreativno trčanje (trim ili atletske staze), biciklističke staze, bazeni i sportske sale i sportska igrališta po osnovnim školama jer je to jedini način da se podigne svest o zdravlju nacije. Strateški planovi vezani za sportsku infrastrukturu moraju da se prošire i povežu sa najavama rušenja Beogradskog hipodroma, na čijoj je lokaciji planirana izgradnja luksuznih stambenih jedinica (odmah ispod Senjaka), u okviru kompleksa Beograd na vodi, dok niko ne pominje da se odmah pored budućeg nacionalnog stadiona u Surčinu već nalazi hipodrom u privatnom vlasništvu. Da li je to slučajnost ili nestručno loše isplaniran model trošenja novca građana Srbije? Iako sam lično protiv rušenja Beogradskog hipodroma, smatram da je i ta lokacija mnogo bolje rešenje za nacionalni stadion od Surčina. Autor je docent Fakulteta za fizičku kulturu i menadžment u sportu Univerziteta Singidunum