У данима пред смак света, како је београдска субота најчешће најављивана, умрежени човек је лако стизао до „лајкова“. Било је довољно да шаљиво објави како нико нема што Београд имаде, како никоме још нису истог дана парадирали и свеже штанцовани официри и болиди Формуле 1 и српско-светска геј дружина и строги хришћани ојачани ударним десничарским четама. Те духовитости су, јасно, биле плод чисте жеље за особеношћу. Свак воли да сматра како је уникатан, па и Срби о Србима генерално мисле да су или најбоља или најгора, а свакако најлуђа грана човечанства, јер ништа није срамније него бити обичан. Зато ваљда нема светогрднијег закључка од тога да се 17. септембра у главном граду није дешавало ништа чудно, и да је паника избила само зато што се није размишљало „ван кутије“ (и „ван ормара“).