Zoran Đinđić - Prosvet(l)itelj

Gledajte u budućnost, tamo ćemo se sresti i vi i ja, rekao je 30. maja 2002. godine Zoran Đinđić u svom govoru u Novom Pazaru. Dve decenije kasnije, ta toliko puta citirana Đinđićeva rečenica izgubila je smisao putokaza. Nikakve budućnosti nema na vidiku za građane Srbije, niti će je biti dok su na vlasti oni koji već čitavu deceniju sprovode korupciju i pljačku. Nalazimo se u dubokom bespuću, poniženi i pogubljeni, u gluvoj naprednjačkoj noći, koja kao svaka crna rupa vodi u ništavilo. Dekadu Aleksandra Vučića obeležio je proces potpune razgradnje državnih institucija, raspad svih moralnih normi, duboka kriminalizacija društva, svođenje javnog života na bordel. Kriminalci su raspoređeni u najvišim strukturama srpskog društva. Vlast i mafija stvorili su jednu novu simbiozu: vlast je postala servis mafije. I tu više nema bilo kakve politike osim golog izluđivanja građana kako bi se uništile poslednje oaze normalnosti, kako bi se obezbedila još koja godina za pljačku i rasprodaju prirodnih resursa Srbije, kako bi se ušlo u nova zaduživanja u vidu sumnjivih kredita, kao što je i ovaj poslednji od milijardu evra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, po kamatnoj stopi „nezamislivoj za ceo svet“. A zapravo se radi o velikom triku ministra Malog, budući da su svi poslovi sa Emiratima sindrom duplog dna, pa je tako kamatna stopa „nezamisliva za ceo svet“ debelo naplaćena prethodnim nepovoljnim ugovorima, od Beograda na vodi, preko PKB-a i Er Srbije, do kupovine hotela na Kopaoniku. Tako je to kada se dogovore Aleksandar Vučić i šeik Muhamed bin Zajed. Nomen est omen. Građanima Srbije još jedan zajeb. U ovakvoj Srbiji najvažnije pitanje je kako sačuvati pelcer zdravog razuma za neko buduće vreme. Jer, svakoga dana sve je manje onih koji imaju iskustvo normalnog života, koji imaju sećanje na vreme kada je bilo nade u bolje sutra, kada su postojale norme bez obzira na to u kojoj meri su poštovane, kada je borba protiv zla bila prirodni refleks. Decenija vlasti naprednjaka za posledicu ima totalnu zapuštenost i rasulo, koje su naše prirodno stanje. Čestiti i hrabri građani svedeni su na sektu. I zato, danas, Peti oktobar nije samo dan sećanja na istorijski događaj koji je ostao bez završnice, jedna velika propuštena prilika da Srbija postane deo demokratskog sveta, nego je i pomen Zoranu Đinđiću, velikom reformatoru i vizionaru. Svakog Petog oktobra smo u prilici da izmerimo sve veću udaljenost koja nas deli od kratkog perioda Đinđićeve vladavine, kada je Srbija tokom samo dve godine uspela da izađe iz ponora u koji je dospela za vreme Miloševića, i da uhvati čvrst kurs prema Evropskoj uniji. Nedavno je objavljena knjiga Mijata Lakićevića Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj (Akademska knjiga), za koju je Latinka Perović rekla da je do sada najpotpunija intelektualna biografija Zorana Đinđića. Međutim, to nije samo biografija istorijske ličnosti kakve se kod svih naroda rađaju jednom u pola veka, već i portret vremena u kojem je Đinđić živeo, podsetnik na godine kada je svakodnevica u Srbiji ključala, kada je postojao kritični broj onih koji se ne mire sa postojećim stanjem i održavaju tenziju i žeđ za promenom. Srbija iz tog vremena, koje obuhvata period od sedamdesetih godina prošlog veka i raspada Jugoslavije, pa do dolaska naprednjaka na vlast, neprepoznatljiva je sa Srbijom danas, baruštinom u kojoj je sve manje onih koji ne pristaju da im laž bude pogled na svet, sa Srbijom po kojoj bauljaju litije koje predvode raspopi i kriminalci, sa Srbijom koja se opasno udaljila od normi civilizovanog sveta. Na samom kraju knjige o Đinđiću, Mijat Lakićević kaže: „Dok ispisujem ove redove (oktobar 2021) u glavnoj beogradskoj ulici, Knez Mihailovoj (onog ubijenog u atentatu 1868. godine), već danima teče potpisivanje peticije za oslobađanje Đinđićevog ubice, Zvezdana Jovanovića. Mirno to gleda aktuelna vlast, a bogami i građani.“ Ugasio se žar Petog oktobra, ali, možda je pepeo još uvek dovoljno vruć.