Kad jaganjci pobesne

Petkom uveče Beograd svojim devojkama nudi svaku zamislivu zabavu, i sigurno bi rekao da ne traži mnogo zauzvrat, jer ima samo dva zahteva - da devojka bude lepa (kako bi joj se dogodilo nešto dobro) i da bude neprimetna (kako joj se ne bi dogodilo nešto loše). Potraga za rešenjem te kontradikcije oterala bi u ludnicu i najjače logičare Kembridža i Oksforda, Prinstona i Harvarda, pa su prošlog petka uveče neke gradske devojke odlučile da kontradiktornost jednostavno razbiju, i da baš budu primetne. Protest „Preuzmimo noć“, koji je povela „Ženska solidarnost“, doveo je na Trg republike dobru hiljadu ljudi, ozbiljnu brojku i za termin i za temu koja polovini stanovništva po definiciji nije bliska. Bilo je i muškaraca, naravno, što solidarnih, što primetnih i „neprimetnih“ policajaca, ali ta je noć svakako pripala ženama. Parole „Ne dozvoli da te iko stišava“, „Kad ti kažu ’histerična’, ti čuj ’borbena’“, „Ove veštice ne gore“, pokliči „Državo, srami se“, „Besne smo“, „Ženska revolucija“ bili su i privremen ventil i trajan poziv na pobunu, čije razloge je sumirala gošća protesta, književnica Lana Bastašić. „Devojčice rastu u strahu - u strahu od svog grada, u strahu od svoje ulice, u strahu od sopstvenog doma. U ovoj državi rođenje devojčice je utešna nagrada, a njen život priča u kojoj su jedini mogući likovi svetica, majka i kurva. Kada vam kažu da je naša revolucija samo trend sa Zapada, podsetite ih da su se naše žene izborile za pravo glasa pre žena Belgije, Italije, Grčke, Švajcarske. Naše žene su trčale niz brda i kroz šume sa puškom u ruci protiv okupatora. Naše žene su rame uz rame sa svojom braćom odbranile ove prostore od fašizma, najveće bolesti 20. veka. Nisu nas prabake oslobodile da bismo se danas smeškale, ćutale i prihvatile ulogu drugorazredne građanke. Nisu nas prabake oslobodile da bismo bile inkubatori na dve noge.“ Tako je Lana Bastašić govorila pred mikrofonom, a tako i pred diktafonom govore Jelena Riznić i Anita Marković, pokretačice „Ženske solidarnosti“. Taj volonterski kolektiv virtuelno postoji od 2018, a na ulice ga je izveo Informerov novinarski podvig u vidu intervjua sa sveže slobodnim višestrukim silovateljem. „Imamo šest do sedam miliona stanovnika, a tokom 2017. ili 2018, recimo, imali smo sedamdesetak prijava za zločin silovanja. Neverovatno je da je u tolikoj populaciji prijavljeno tako malo slučajeva, ali je i od tih sedamdesetak nasilnika kažnjena samo polovina. Seksualno nasilje nije dobro definisano krivičnim zakonikom, jer je i dalje definisano silom, a znamo da sila ne mora da postoji. Policija žene ne stimuliše da nasilje prijave, žrtve slušaju da su krive, i zato je taj intervju bio tako strašan. Silovatelj je dobio ekskluzivni prostor da govori upravo ono što su govorile žene, ali im niko nije verovao“, objašnjava deo gneva Jelena Riznić. Kao što za silovanje nije neophodna fizička sila, već bilo kakva prinuda, tako i nasilje nije samo fizički čin. „Nije svaka žena doživela eksplicitno nasilje, ali svaka ima strah. Znamo da ga druge žene doživljavaju, na poslu, na fakultetu, u školama... Taj strah je kolektivno iskustvo, i ne samo srpsko. Ono ne poznaje granice. U patrijarhalnom društvu život žene oblikuje strah od nasilja. Bio taj strah osvešćen ili ne, on oblikuje kako ćemo se ponašati u javnosti, u grupama, da li ćemo reagovati. Strah nas tera da se ograničavamo, oblikuje nam ponašanje, odevanje, način govora. Uvek je prisutan poriv da budemo što manje vidljive kako ne bi došlo do nasilja, koje može da se proglasi i našom krivicom“, dopunjuje Anita Marković. Zato Jelena Riznić primećuje da se delatnost organizacija poput „Ženske solidarnosti“ često svodi na to da ukazuju na to da je crno crno, da objašnjavaju šta je sve nasilje, ko je krivac, kako pružiti podršku žrtvi. „Iako imamo svašta da kažemo, mi i dalje samo gasimo požare, jer zlostavljane i mrtve žene ne mogu ničim da se bave. Onda ne stižemo da govorimo o drugome, o nejednakosti u platama, o diskriminaciji majki na tržištu rada. Sve je to važno, ali mi moramo da osluškujemo žene koje nam se javljaju i da pratimo tabloide.“ Kratkoročno, „Ženska solidarnost“ protestima želi da izboksuje nekoliko konkretnih ciljeva. „Prvi i simbolični zahtev jeste da se pomenuti intervju ukloni sa portala na kojima je i dalje dostupan. Ne možemo dovoljno da naglasimo koliko to traumatizuje i ponižava žene koje su iskusile nasilje. Zahtevamo i registar silovatelja i centralnu evidenciju o nasilju nad ženama. Nismo prve to pomenule, taj je zahtev uvršten i u strategiju za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja“, nabraja Anita Marković. Kabasto imenovana „Strategija za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021-2025. godine“ državni je posao. I sa njim, čini se, ide kao i sa ostalim državnim poslovima. „Govori se već dve godine, ide sporo, a femicidi govore o tome da ženska bezbednost ne može da čeka.“ Anita Marković dodaje i zahtev da mediji vode računa o tome kako se izveštava o žrtvama. Otud i protestna poruka „Nije tragedija, nego ubistvo“. „Kada ne izveštavaju etično, mediji saučestvuju u širenju nasilja. Tražimo da se prekine javno finansiranje medija koji izveštavaju senzacionalistički, traumatizuju, ponižavaju, zarađuju na našem strahu.“ Solidarne žene obećavaju da njihov protest neće doživeti redovnu sudbinu bunta, te da država ne treba tome da se nada. „Dale smo dve nedelje da bude ispunjen prvi zahtev, uklanjanje snimka, i da za ostale dobijemo bar nekakvu reakciju. Nastavljamo borbu ako nastave sa ignorisanjem“, zaključuje Anita Marković. Neupućenog posmatrača srednje ili starije generacije u petak uveče je morao da impresionira procenat mladih, jedva do umereno punoletnih na protestu. I sagovornice NIN-a su u srednjim dvadesetim godinama. Popularna mudrost o tome da ovdašnju omladinu ne zanimaju društveni problemi, nepravedna je. „Da, imamo mlade koji o sebi govore da su apolitični, što ne znači ništa, jer se politika bavi nama ako se mi ne bavimo njom. Uzrok je to što se kod nas političko izjednačava sa stranačkim. Zato naglašavamo da naš protest nije stranački, ali jeste politički. Kada izađete na ulicu, vi zahtevate političke promene. Mladima se trguje, daje im se 5.000 dinara, obraća im se samo pred izbore. Važni su autentični društveni pokreti, koji će davati lekcije strankama. Stranačko organizovanje je takođe važno, ali je ono i posao, kompromis, konformizam“, podseća Jelena Riznić. Ovaj omladinski protest među ostalim pobunama je izdvajala žestoka emocija. Urlalo se i plakalo, besnelo i smejalo. „Nismo ni same očekivale da će biti ovoliko ljudi. Bes koji se oseća na našim protestima, autentičan je, normalna reakcija na nenormalne okolnosti. Ne ograničavamo se, i govorimo iz srca. Ne mislimo da je rešenje da izađemo na ulicu i budemo tihe. Bes, suze, smeh nisu odraz slabosti, a u mejnstrim politici se suzbijaju. Ne možemo da budemo iznad situacije kada nas ta situacija guši“, zaključuje Jelena Riznić. Najemotivniji trenutak protesta bio je poziv prisutnim devojkama i ženama da zapišu i u vatru bace imena svojih zlostavljača. Za učešće u tom performansu bila je potrebna ozbiljna hrabrost, jer je ženi bilo potrebno da se još jednom podseti traume, da je javno prizna i da se sa njom simbolično suoči. I svejedno je na lomači završilo mnogo papira, a i jedan bi bio previše. Marko Lovrić