Pingpong profesora Madžara

Mogao bih ja sa profesorom Madžarom da se „nosim ljetni dan do podne“ u polemisanju i da nastavim da ga „rešetam“ nepobitnim faktima i podacima, ali, avaj, on neprekidno „šutira loptu u aut“ i želi da igramo „pingpong“ u političkom nadigravanju i da mu odgovaram na njegove politikantske doskočice i provokacije. Nije mi ni to problem, naprotiv (s obzirom na moje bogato političko iskustvo), ali bih više voleo da mastilo g. Ćulibrka trošimo na ozbiljne, plodotvorne diskusije iz kojih nešto pozitivno i korisno neko može da pročita u NIN-u, umesto bespomoćnog „naricanja“ i žalopojki za nekakvim „zlatnim dobom“ iz dvehiljaditih, za koje sam u našim prethodnim rundama dokazao i pokazao da je bilo sve samo ne zlatno i spektakularno. I u ovoj, četvrtoj, rundi profesor uporno maše „spektakularnim“ 2,5 puta većim stopama rasta iz dvehiljaditih (valjda misli da mi je to „bolna tačka“) koje mu rado prepuštam da uživa u njima. Mene mnogo više raduju stopa nezaposlenosti ispod 10 odsto i tri milijarde stranih direktnih investicija u 2022. i, kad profesor već spominje neke komparativne agregate, recimo da je 2012. srpska privreda poslovala sa čistim neto gubitkom od 63 milijarde dinara, dok je postpandemijsku 2021. završila sa čistim dobitkom od oko 680 milijardi dinara RSD (ukupan neto dobitak umanjen za ukupan neto gubitak). Što se tiče senzacionalističkih fraza („ekonomski tigar“, „spektakularni uspesi“ i sl.), one su odlike profesorovog vokabulara i politikantskog diskursa, ne mog, i ja sam mu trezveno, objektivno predočio evidentne, blagotvorne makroekonomske efekte novog ekonomskog modela rasta nakon fiskalne konsolidacije iz 2014. i neodrživost i katastrofalne posledice modela rasta iz profesorovog „zlatnog doba“ 2000–2012. To njegovo „zlatno doba“ faktografski i statistički ne može da „ulepša“ čak ni otpis dugova Londonskog i Pariskog kluba, koji profesor smatra najznačajnijim događajem u srpskoj istoriji još od dolaska starih Slovena na Balkan, možda čak i ranije, od vinčanske kulture pa naovamo. Da li je moglo drugačije biti i da li bi bilo kakva ekonomija posle kamenog doba mogla da se nastavi sa onim teretom duga? Da li je to bilo čija zasluga ili, naprosto, nužnost i za MMF i za Pariski i Londonski klub? Šta posle ovoga reći, i dajem profesoru za pravo da nas dvojica zaista živimo u dva različita sveta te se zato ne čudim što profesor ne može „čudom da se načudi“ što ne delim sa njim objekte njegovog divljenja i ekstatičkog zanosa (uključujući i njegove preferencije u pogledu „političke garniture“). Niti mogu da se složim sa njegovom prioritizacijom ključnih problema srpske privrede – kod njega su to pravna pitanja postavljenja državnih službenika i ve-de-ova, a kod mene investicije, rast, zaposlenost. Ali, šta ću, kad umesto politikantskog „pingponga“ više volim da pratim druge „sportove“ tj. ono što našim građanima donosi hleb na sto i za šta sam se, kako sam mu pokazao (kako bi prestao da se čudi), zalagao još od tih dvehiljaditih. Tako da, profesore, zadržite, tu Vašu „spektakularnu“ 2,5 puta veću stopu rasta iz dvehiljaditih (ne ponovile se), a za „pingpong“ nađite drugog sparing-partnera. Dr Miladin Kovačević direktor RZS