Bajka o bokseru

U društvima zamorenim ratovima, ugroženim raznim vrstama nasilja, socijalno i kulturno degradiranim, ljudi, u očaju, rešenje ili spas često traže u nekom ko će da misli i odgovara za njih, u nekom neprikosnovenom autoritetu, vođi, nekoj vrsti diktature. Ovu rečenicu, koja hirurški precizno odslikava stanje u društvu i najnoviju krizu u odnosima Beograda i Prištine, zategnutu do ivice pucanja, napisala je istoričarka Latinka Perović za NIN još u februaru 2014, osam godina i deset meseci pre nego što je preminula, 12. decembra ove godine. A njene reči i danas zvuče kao da su izgovorene jutros, uz prvu kafu, posle najnovijih vesti da su Srbi na severu Kosova postavili barikade u strahu od upada kosovske policije, da je Aljbin Kurti najavio da će Kosovo ove sedmice podneti zahtev za članstvo u EU, da Aleksandar Vučić poručuje da će 15. decembra, kada ovaj broj NIN-a već bude u rukama čitalaca, Vlada Srbije doneti odluku „o upućivanju zahteva za odlazak pripadnika srpske vojske na KiM“, da nemačka šefica diplomatije Analena Berbok smatra da je to „neprihvatljivo“, dok pristalice vlasti hvale odlučnost i hrabrost „vrhovnog komandanta“, a kritičari ocenjuju da te priče služe samo za „unutrašnju upotrebu“… U atmosferi u kojoj bi jedna šibica mogla da upali novo bure baruta na tlu Evrope, najgore je Srbima sa severa Kosova, mada u nedostatku pravih informacija nije lako nikome. Osim onima koji su spremni da nas uveravaju da je ovo što se dešava najbolje što je i moglo da nam se desi. U jutarnjem programu na Pinku Ognjen Karanović iz Centra za društvenu stabilnost, jedne od stotina vladinih nevladinih organizacija, izneo je svoj „objektivni sud, ni po babu, ni po stričevima“ da je Vučić „možda i najveći državnik u Evropi trenutno, ali nažalost, Srbija ne može u toj snazi da ga prati“. U tome je, dakle, problem. Što mi ostali ne možemo da pratimo najvećeg državnika. A da možemo, eh, gde bi nam bio kraj. Na istoj televiziji, samo u večernjem terminu, za one koji su prespavali jutarnji program, gledaocima je aktuelnu situaciju u svom stilu dočarao Dragoslav Bokan, nekadašnji komandant „Belih orlova“, sada predsednik Instituta za nacionalnu strategiju, još jedne vladine nevladine organizacije. „Naš predsednik je, kao bokser, eskivažom uspeo da izbegne sve udarce. Jer, kada predsednik Vučić kaže da neće otići na Samit (EU - Zapadni Balkan) u Tiranu, pa onda ode u Tiranu, pa to je pobeda! Kada je rekao da neće ići u Tiranu, udario je šamar onima koji su odjednom shvatili da bez njegovog prisustva ta priča o Otvorenom Balkanu i EU gubi svaki smisao, a onda, kada su već počeli da se prilagođavaju njegovom nedolasku, on odjednom dolazi. On, dakle, dva puta udara protivnika tamo gde on ne očekuje i kad ne očekuje. Neočekivanim potezima on menja ritam kad protivnik to ne očekuje. A najvažnije od svega je da Srbi mogu da počnu da veruju svom predsedniku da ono što on govori nije samo strategija i taktika“, u dahu je, kao napamet naučenu pesmicu, izdeklamovao Bokan. Biće da je problem što u Srbiji ne žive samo Bokani i Karanovići. I što nisu svi na reč poverovali u tvrdnje da niko pre Vučića nije imao hrabrosti da zatraži povratak dela srpskih snaga na Kosovo. Zar je moguće da su baš svi, kao po komandi, zaboravili da je takav zahtev Kforu zvanično uputio premijer Zoran Đinđić pre skoro dve decenije, početkom februara 2003, pet-šest sedmica pre nego što će biti ustreljen. To Sandri Božić očito nije smetalo da tvitne: „Niko pre Vučića nije tražio povratak Vojske Srbije na KiM“. I ne zna se šta je gore, što Božić to nije znala, što je svesno slagala ili što će da se eventualno vadi kako u to vreme nije ni postojala Vojska Srbije, već Vojska SRJ. Na stranu što su tada, po onome što piše u Rezoluciji 1244, postojali razlozi za takav zahtev Kforu, a danas i Vučić zna da od tog posla nema ništa, jer i pre nego što je zahtev poslao kaže da zna „da će taj zahtev da odbiju“. Ma, nije ni važno, naći će se sigurno neko ko će da nam objasni da je time Vučić još jednom porazio sve protivnike. Jedino je problem što vlast sve, pa i sopstvene građane koji ne misle kao ona, smatra protivnicima. Ostaje samo da se vidi da li će, u Bokanovom stilu rečeno, neistomišljenici biti poraženi klasičnim ili tehničkim nokautom. Na poene su već izgubili, jer da se svaka godina vlasti SNS-a računa kao jedan poen, sudija u ringu bi već odbrojao do 10, prekinuo meč i proglasio pobednika.