Od izbora, preko barikada, do statusa

U nedeljama za nama na Kosovu i Metohiji se desilo mnogo toga. Prvo su početkom novembra Srbi napustili veći deo institucija u prištinskom pravnom sistemu, uključujući tu i ostavke gradonačelnika i skupštinskih odbornika u četiri opštine sa severa Kosova. Zatim su centralne vlasti u Prištini zakazale izbore za gradonačelnike u sve četiri opštine, da bi po raspuštanju skupština u samo dve od četiri (i dalje nije jasan razlog za tako parcijalno postupanje) bili zakazani i izbori za odbornike u tim opštinama, i to sve za decembar. Kako su u međuvremenu, zbog hapšenja Srba, na severu Kosova podignute barikade, svi izbori su pomereni za april sledeće godine. Dinamika dešavanja na KiM je u poslednje vreme takva da su radikalni zaokreti postali uobičajeni - od krize zbog registarskih tablica došlo se do promene formata pregovora u Briselu, pa se tako i od krize oko izbora došlo do novih barikada i sukoba niskog intenziteta. Ipak, u korenu svega su dve različite politike – beogradska i prištinska – i njihovo bolje razumevanje je neophodno da bi se shvatilo šta se zapravo na KiM dešava, a moguće i šta će se desiti u budućnosti. S jedne strane je otvoreno antisrpska politika Prištine, počevši od Aljbina Kurtija naniže, koja prištinski, inače Srbima nenaklonjen sistem u potpunosti usmerava protiv Srba, što se očitava u nizu nerazumnih mera od čije primene Kurti gotovo da ne odstupa. Na primeru tablica se moglo videti da je Kurti spreman za ustupke samo ukoliko će mu to obezbediti bolju međunarodnu poziciju (odnosno podršku za takvu njegovu politiku), i to se ponavlja i sa izborima – posle odlaganja, njegov argument je da za barikade više nema razloga, a politički zapad je sa pasivne kritike njegovog postupanja prema Srbima prešao na aktivnu podršku njegovom „sprovođenju zakona“. Ta podrška je doduše još uvek nekoliko koraka daleko od upotrebe sile prema Srbima na barikadama, pa u tom intermecu može da se konstatuje nekoliko stvari. Prvo, Kurtiju su svojstveni kako cirkularnost argumentacije (s obzirom na to da izbora nema upravo zbog barikada), tako i redukcionizam (s obzirom na to da izbori nisu ni prvi, ni jedini razlog za barikade). Druga je da je odnos političkog zapada prema Kurtiju odraz odnosa zapada prema Prištini kao njegovom čedu, te da bi uskraćivanje te podrške dovelo do reprize povlačenja iz Avganistana 2021. godine. S druge strane je paradoksalna politika Beograda, oličena u pozivanju na više međusobno, u najmanju ruku protivrečnih (i u različitim sistemima različito tretiranih) dokumenata. Tako se takozvani briselski sporazum, za koji se često može čuti da je međunarodni sporazum, u našem pravnom sistemu nalazi samo u obrazloženju skupštinske odluke o usvajanju izveštaja o briselskim pregovorima, a Ustavni sud Srbije je odbio da se o njemu izjasni kao o međunarodnim sporazumu, pozivanjem na doktrinu političkog pitanja. Status međunarodnog sporazuma ima samo za Prištinu, s obzirom na to da je kao takav ratifikovan u prištinskom parlamentu, što nepostupanje po njemu čini još gorim iz ugla pravnog čistunca, ali očigledno ne i političkog zapada. Na međunarodnom nivou, postoji i nerazrešen sukob između Rezolucije 1244 SB UN i jednostranog proglašenja nezavisnosti, koji je Međunarodni sud pravde ne previše elegantno izbegao da reši. Taj sukob je samo zakomplikovan briselskim sporazumom, kojim su delovi suvereniteta Beograda, zagarantovanog Rezolucijom 1244, prepušteni Prištini. Nezavisno od toga, Beograd je nastavio da se poziva i na Rezoluciju 1244, i na briselski sporazum. Takva pozicija je još čudnija ako se konstatuje da su efekti briselskog sporazuma anulirani napuštanjem institucija, pa samim tim ni pozivanje na njega više nema nikakvog smisla. Ovako čudna situacija je posebno vidljiva na primeru Zajednice srpskih opština. To je višestruko manjkava konstrukcija, jer niti uključuje sve teritorije na kojima Srbi na KiM žive, niti ima nadležnosti potrebne za zaštitu prava srpskog naroda na KiM ni u punoj (originalno dogovorenoj), ni u ograničenoj (posle odluke prištinskog ustavnog suda) verziji. Ona liči na nesretne primere u Hrvatskoj (Zajedničko veće opština) i Bosni i Hercegovini (Savez srpskih opština), pa se može očekivati da će u praksi biti još nesrećnija, taman u onoj meri u kojoj je prištinski pravni i politički sistem provizorniji od onih u ove dve jurisdikcije. Na kraju, ne postoje međunarodne garancije za njeno formiranje, niti sankcije u slučaju da se ZSO ne formira. Ipak, Beograd nastavlja da insistira na formiranju zajednice, i pored fijaska briselskog poretka. Isto tako, Kurti nastavlja da odbija da formira zajednicu. Kurtijevo odbijanje može da znači nekoliko stvari – da je iracionalan do, pa i preko, granice ludila, ili pak da se rukovodi nekakvim skrivenim, većini nevidljivim dogovorima i motivima. A moguće je i da jednog dana, usled raznih pritisaka ili mudre taktike, jednostavno napravi zaokret i pristane, i time matira i Beograd (koji nema daljih zahteva od formiranja zajednice) i Srbe sa KiM (koji neće imati drugu opciju, zajednički posmatrano), i na gore opisan način ojača svoju međunarodnu poziciju. Dodatno, time će biti ispunjeni zahtevi Srba sa severnog Kosova za vraćanje u prištinske institucije, pa se samo može pretpostaviti kakve će sve probleme i poniženja za njih to vraćanje stvoriti, pogotovo posle ovih barikada. Jasno je da Kurti suštinski želi KiM bez Srba, pa formiranje zajednice predstavlja upravo konačno zatvaranje Srba u takav sistem, kao i prepuštanje na nemilost Kurtiju sve dok je on na vlasti – a deluje da će to ovog puta trajati duže. Uvek je nezahvalno prognozirati šta će se dešavati na KiM, ali je jasno da se do proleća mora naći nekakvo rešenje, a to najavljuju i međunarodni posrednici, naručeni tekstovi o non-pejperima za svrhe ispitivanja javnog mnjenja, ali i sam čin odlaganja izbora. Takođe je jasno da to rešenje neće biti sveobuhvatno, već okvirno, te da će morati da uključi u sebe otvorena pitanja, kako tehnička (poput tablica), tako i ona malo ozbiljnija (poput izbora i amnestije). Svakako, do postizanja tog rešenja ostaje institucionalni vakuum, koji lako može da preraste u haos. Što se rešenje duže čeka, izgledi za haos su veći. Ovde se vredi podsetiti dva primera na koje aktuelna situacija vrlo liči. Jedan je dobro dokumentovana represija nad Srbima u vreme Kosovskog vilajeta, a drugi su barikade iz 2011. godine. U oba slučaja, krajnja posledica je bila promena režima – u prvom Osmanskog carstva kroz Prvi balkanski rat, u drugom smena vlasti u Beogradu. Paralele postoje, ali je pitanje da li će se i ishod(i) ponoviti. Mislim da to u velikoj meri zavisi i od toga koliko će se i Priština i Beograd držati svojih trenutnih političkih pozicija, a koliko će biti voljni da ih revidiraju na novim osnovama, upravo kako bi izbegli neki od pomenutih ishoda. Dragutin Nenezić član Radne grupe Nacionalnog konventa EU za Poglavlje 35