Pendrekom protiv građana

Umesto novogodišnjih paketića, Ministarstvo unutrašnjih poslova je za kraj ove godine spremilo poveći paket od ukupno šest nacrta novih, te izmena i dopuna starih zakona. Jedan od njih je i Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima, za koji je predviđeno svega dvadesetak dana javne rasprave pre nego što se ona okonča u novogodišnjoj noći. Ovaj Nacrt zapravo je umiveni i presvučeni tekst starog nacrta koji je, kada se u septembru prošle godine pojavio, izazvao oštre kritike stručne javnosti te je bio povučen iz procedure. Čini se da se predlagač potrudio da udahne novi život starim, lošim idejama, nadajući se da će jezičkom šminkom sakriti ružno lice srpske policije koje godinama unazad gradi. Kako se iz zakona nazire, vizija razvoja srpske policije ne ide u pravcu izgradnje jednog modernog javnog servisa usmerenog ka građanima, već okrenutog upravo protiv njih. Ukoliko se predložena rešenja usvoje, policija bi dobila nova ovlašćenja, ostala bi pod političkom kontrolom partija na vlasti, dok bi predviđeni mehanizmi kontrole i utvrđivanja odgovornosti bili nedovoljni da se osigura njeno postupanje u skladu sa demokratskim principima i dostignutim standardima zaštite ljudskih prava. Glavni problem sa Nacrtom je to da njime nije učinjen ni pokušaj da se reši najozbiljniji problem koji godinama opterećuje policiju, a to je uticaj politike na njen operativni rad. U demokratskim zemljama ministar, ali ni drugi političari iz vrha vlasti, ne bi smeli da se bave operativnim delovanjem, odnosno da daju uputstva i smernice za rad policije. Posebno je važno osigurati da ministar nema uvid u informacije iz operativnog rada policijske službe, što je, samo letimičnim pregledom medijskih nastupa trenutnog i prethodnih ministara, vrlo raširena praksa koja do temelja ruši integritet ove institucije. Nacrt ne samo da ne rešava ovaj problem već ga dodatno produbljuje kroz paradoksalne odredbe. Ilustrativni su primeri gde se Ministarstvo navodi kao garant operativne nezavisnosti policije, dok se ministru daju ovlašćenja da „zahteva posebne izveštaje“ i izdaje „obavezne instrukcije“ u vezi sa radom policije. Paradoks leži u tome da Nacrt kaže da se ovim izveštajima i instrukcijama „ne sme uticati na operativnu nezavisnost policije“, propuštajući da ukaže ko bi to mogao da spreči i kakve bi posledice mogle da slede. Ovakva situacija je podjednako logična kao i kada bi se lisici na čuvanje poverio kokošinjac, uz insistiranje da je to u najboljem interesu kokošaka. Politički uticaj na rad policije je u tolikoj meri izražen da i građani ovu instituciju ne doživljavaju kao svoju, kao javni servis na koji se mogu osloniti, već pre zaziru kada njene pripadnike sretnu na ulici. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da čak tri četvrtine građana Srbije vidi policiju kao produženu ruku političara na vlasti. Politizacija policije više puta istaknuta je kao gorući problem u izveštajima Evropske komisije, a na unapređenje stanja Vlada Srbije se obavezala u okviru pristupnih pregovora sa Evropskom unijom. Postoji i dokument Vlade Srbije, Akcioni plan za Poglavlje 24, u kom stoji da će Srbija preduzeti korake da ograniči uticaj politike i kriminala na operativni rad policije. U obrazloženju koje prati Nacrt zakona, MUP navodi da je glavni razlog za donošenje novog zakona to da je potrebno da „određene odredbe preciznije definišu, prilagode i usklade sa praktičnim potrebama Ministarstva unutrašnjih poslova.“ Nijednom rečju se ne pominju evropske integracije niti potreba da se ispune obaveze koje je Srbija na sebe preuzela u ovom procesu. Nacrt predviđa i rešenja koja mogu ozbiljno da ugroze prava i slobode građana. Neka od policijskih ovlašćenja su potencijalno u suprotnosti sa ustavnim garancijama nepovredivosti stana. Naime, Ustav ne dozvoljava ulazak u tuđi stan protivno volji stanara, sem uz naredbu suda ili u jasno definisanim izuzecima koji obuhvataju otklanjanje neposredne opasnosti za ljude i imovinu, ili radi hapšenja učinioca krivičnog dela. U Nacrtu zakona deluje da su policijskim službenicima date odrešenije ruke, jer su sužene garancije koje predviđa najviši pravni akt Srbije i pitanje je da li bi ovako formulisana odredba prošla test ustavnosti. U isto vreme Nacrt uvodi nova policijska ovlašćenja, poput dugo osporavane obrade biometrijskih podataka. Ovo bi potencijalno moglo da ozbiljno ugrozi prava građana i ovo što je ostalo od demokratije u Srbiji kroz uvođenje masovnog biometrijskog nadzora javnih prostora. Brojne organizacije, kako u Srbiji tako i u svetu, ukazivale su na probleme koje upotreba sistema za obradu biometrijskih podataka donosi sa sobom. Ovo je u Srbiji posebno opasno jer su kamere već instalirane, postoje indicije da je potreban softver već nabavljen, ne postoji efikasni sistem kontrole nad radom policije i deluje da se samo čeka zakonska osnova da se krene u masovni biometrijski nadzor nad građanima. Ovo dodatno brine jer i neke druge odredbe ukazuju na pokušaj da se policija zaštiti od odgovornosti pred građanima, poput one koja navodi da uniforme moraju da „sadrže oznake pomoću kojih se može utvrditi identitet policijskog službenika“. Ovo deluje kao uvođenje na mala vrata odredbe iz prošle godine povučenog nacrta, koji je predvideo oznake koje se sastoje od „kombinacije slova i/ili brojeva“ što je korak unazad od toga da na uniformama jasno stoji prezime policajca. Ako sve kasirke u supermarketima na svojim uniformama nose oznaku sa imenom, ništa manje se ne sme očekivati od policajaca. Slično je i sa, u prošlogodišnjem nacrtu, zabranom objavljivanja podataka o identitetu postupajućih policajaca, što se moglo tumačiti i kao zabrana snimanja policajaca tokom potencijalno problematičnog postupanja i objavljivanje tih snimaka od strane građana. U novom nacrtu ova odredba je preformulisana da se objavljivanje identiteta vrši u skladu sa zakonom koji uređuje javno informisanje, koji dakle obuhvata novinare, ali ostavlja mogućnost da se građani nađu na udaru sankcija. Ako ovakva rešenja budu usvojena postoji ozbiljna opasnost da se dodatno smanji mogućnost građanske kontrole rada policije koja je trenutno, u državi zarobljenih institucija, poslednja brana ljudskih prava i građanskih sloboda. Uz sve iznad navedene nedostatke samog teksta, dodatno brine i način na koji se ovako važan zakon usvaja. Sada već po drugi put, rasprava se vodi u zakonom minimalno predviđenom roku od dvadesetak dana, dok paralelno teku i druge rasprave o nacrtima zakonskih akata, od kojih je dodatnih pet samo u oblasti unutrašnjih poslova, a sve ovo u vreme praznika i inače povećanog obima posla krajem godine. I prethodna verzija Nacrta je na sličan način stavljena na javnu raspravu u minimalnom roku, krajem avgusta 2021, usred letnjih odmora i bez adekvatne komunikacije. Sve ovo ukazuje na rešenost predlagača da sve svoje ideje sprovede u delo uz što manje mešanja javnosti i ispod radara brojnih zainteresovanih strana. Budući da je u ovakvim uslovima nemoguće adekvatno doprineti otklanjanju manjkavosti teksta Nacrta, najmanje što se mora zahtevati jeste produženje rasprave i razgovor o najboljim rešenjima za probleme srpske policije. Trenutno važeći Zakon o policiji usvojen je 2016, dva puta je menjan 2018, a nakon prošlogodišnjeg neuspelog pokušaja, ovo je peti put u šest godina da se policija reformiše. Svakako postoji potreba da se, ako se novi zakon već usvaja, povede i šira debata o tome kakva je policija potrebna građanima Srbije. Bojan Elek zamenik direktora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku