Kriminal je državni projekat

Advokat Ivan Ninić, koji zastupa oštećene u postupku protiv grupe Veljka Belivuka, kao i inspektora koji je istraživao trgovca oružjem sa crne liste, govori za NIN o političkom uticaju vlasti na tužilaštvo, policiju i BIA. Objašnjava kako su izgledale istrage i kako je vlast uticala na njih. Kako biste ocenili postupak protiv Belivukove grupe? I prva tužilačka ali i druga sudska faza postupka, od početka se odvijaju na dva koloseka, koja se međusobno ukrštaju. Jedan je, evidentno, medijsko-propagandni, sa agresivnim narativom koji kreira i kanališe vlast, dok je drugi nešto formalniji, institucionalni. Sve je nekako preraslo u jednu „šumu“ informacija, dezinformacija i zastrašujućih saznanja. Ipak, sud na kraju ima zadatak da presudi samo u granicama optužnice, a iz nje suštinski proizlazi najvažniji podatak - da je ubijeno sedmoro ljudi. Međutim, ključni problem je to što se istraga protiv Belivukove grupe sve vreme kretala u suženom opsegu, pa je i sama optužnica ostala štura. I to može biti posledica direktnog političkog uticaja na tužioca, da se ne ide dublje i dalje, ali i posledica loših pređašnjih rezultata rada službi bezbednosti i policije. Moj utisak je da su u ovom predmetu prisutna oba fenomena, što, svakako, nije sprečilo predsednika Aleksandra Vučića da najavi da će optužnica biti „remek-delo“. Lično je on to na Pinku saopštio šest dana pre nego što će optužnica biti zvanično napisana i potpisana. I to je autentično priznanje da je ovaj predmet, ipak, prošao prethodnu trijažu i „čišćenje“ od političkog supstrata. Šta mora da se promeni da bi se ispitale političke veze, kao i veze sa drugim institucijama Belivukove grupe? Bez tužioca sa integritetom, sa odrešenim rukama, neće biti ni istrage, a ni optužnice, koja bi obuhvatila konekciju Belivukove grupe sa državom i politikom. I to nužno zahteva promenu političke i društvene klime u državi, ali i jedno „provetravanje“ institucija. Tu pre svega, u užem smislu, mislim na personalnu promenu nekolicine čelnih ljudi u pravosuđu. Da je ranije procesuirana Belivukova grupa ne bi se desila brojna ubistva, kao ono Gorana Mihajlovića, čiju porodicu zastupate? Ekspanziju Belivukovog klana bilo je moguće sprečiti još 2017, da je postojala politička volja da se to učini. Crveni alarm je uključen ubistvom Vlastimira Miloševića „na šinama“, a onda su kompromitovani dokazi prikupljeni tokom istrage, pa su okrivljeni oslobođeni. Potom su policija i tužilaštvo, na krajnje neozbiljan način, vodili istragu o nestanku Gorana Mihajlovića. Tri godine je bilo potrebno da se utvrdi da je Goran otet u aprilu 2019, otrovan u Ritopeku, a potom i spaljen u Surduku. Za to vreme, računajući od ubistva Aleksandra Stankovića, ovaj klan je sve više jačao svoju infrastrukturu. Do kuće u Ritopeku, iste godine kada je ubijen Goran, stiže im asfaltni put, ali i mašina za mlevenje mesa, kroz koju će, naredne 2020, biti samleveno ko zna koliko ljudi. Dok se ljudi otimaju, ubijaju i melju, Belivuk je na sudskim merama tajnog nadzora. Prema njemu BIA sprovodi tehnički nadzor od jula 2020, a optužen je za ubistva počinjena u drugoj polovini iste godine. Pa, kakav je efekat tih mera i kakav je uopšte to tajni nadzor, ukoliko ne sprečite ubistva? U našim tradicionalnim političkim i društvenim okolnostima ovo je moguć scenario samo ukoliko ste „državni projekat“. I zato su sve operativne aktivnosti naših službi bezbednosti doživele potpuni krah. Upoznati ste sa presretnutom komunikacijom glavnog koordinatora žandarmerije Nenada Vučkovića i Belivuka. Tu je i službena beleška policije koja upućuje na bliske i saradničke odnose sekretara Vlade Novaka Nedića i Belivuka. Šta vama ti dokazi govore? Toliko je dokaza u javnosti isplivalo, da je sada već očigledno da Dijana Hrkalović, Nenad Vučković i Novak Nedić uživaju poseban tretman i da tužilaštvo nema „zeleno svetlo“ da ispita njihovu vezu sa Belivukom. Tu nema nikakve dileme da su oni, kao državni činovnici, imali autonomiju da iza leđa rade bilo šta tzv. „glavnom šefu“, kako ga i sami nazivaju. Nezamislivo je da se neko, ko obavlja funkciju generalnog sekretara Vlade, ko je po profesiji pravnik i advokat, probudi jedno jutro i na svoju ruku odluči da usmerava rad policijske istrage, ometa dokazivanje i da posreduje između oštećenog vlasnika kluba Komitet i Belivuka. U najgorem slučaju, bio bi kažnjen smenom u Vladi, međutim Nedić je reizabran. O čemu Belivuk i ostali optuženi nisu govorili i kako vam se čine njihovi iskazi? Belivuk i Miljković su se u više navrata izjašnjavali o optužbama i uvek su negirali izvršenje svih dela koja im se optužnicom stavljaju na teret. Osim trojice svedoka-okrivljenih, koji su zaključili sporazum sa tužiocem i priznali krivicu, ostali istaknutiji članovi grupe, poštuju svoje „autoritete“ i primenjuju iste „standarde“ u odbrani. Oni uglavnom u sudnici kažu: „Saglasni smo u svemu sa onim što su rekli Marko i Veljko i nemamo šta da dodamo.“ Svi optuženi, takođe, imaju zajednički stav da ne govore ništa o komunikaciji preko Skaj telefona. To je iz njihovog ugla nezakonito pribavljen dokaz i sve je „fotošop“. Činjenica je da, za sada, sudskom veću ništa nisu predočili od audio i video-dokaza za svoje tvrdnje, iako je, pred tužiocem, Belivuk svojevremeno izričito tvrdio da takav materijal poseduje. Miljković je najavio obračun sa tužiocima „u drugom poluvremenu“, ali teško je razumeti šta pod tim konkretno podrazumeva. Oni u sudnici postavljaju sudijama pitanje – „ko je asfaltirao put do kuće u Ritopeku“, međutim ni na to pitanje, sami, još uvek, ne pružaju odgovor. Kako ocenjujete iskaz svedoka okrivljenog Srđana Lalića? Stekao sam utisak da je sve ono što je u sudnici rekao Srđan Lalić, prethodno „prosejano“ kroz tri sita, jer je eliminisana čak i najmanja veza između političkih i državnih struktura sa članovima Belivukove grupe. Inače, Lalićev iskaz ima, bar, tri dimenzije: svedoči o ubistvima u kojima je neposredno učestvovao i taj deo je saglasan sa dokazima iz Skaja, svedoči o posrednim saznanjima u vezi sa ubistvima najmanje 12 ljudi koji nisu predmet optužnice, ali svedoči o kriminalnim aktivnostima tzv. kavačkog klana, njihovoj logistici i infrastrukturi za distribuciju narkotika. Osim Lalićevih nekoliko rečenica, da li u postupku postoji bila kakva druga sumnja da su pripadnici grupe razmišljali o atentatu na Vučića? Sve što je na temu navodnog atentata Lalić rekao, bilo je veoma skromno, neuverljivo i bazirano na posrednim saznanjima. U sudskim spisima definitivno ne postoje bilo kakvi dokazi da je Belivukova grupa trebalo da pruži logistiku za atentat na Vučića. Ne postoji ni dokaz da je konkretno u tu svrhu kupljena snajperska puška, niti da je Radoje Zvicer, navodno, pripremio pet miliona evra. Belivuk i Miljković su iznosili brojne optužbe, a Vučić se nudio da ode i na poligraf. Ništa nije provereno. Zašto? Zato što bi poligraf, ovog puta, verovatno eksplodirao. Vučić tvrdi da ne poznaje Belivuka i da on nije bilo član SNS, dok Belivuk tvrdi da je član SNS od 2011, da se viđao sa Vučićem i da su „oficiri za vezu“ bili: Aleksandar Vidojević, Darko Glišić, Aleksandar Vulin, Svetozar Vujačić i Aleksandar Papić. Na sve ovo tužilaštvo ćuti, a funkcioneri SNS, kao papagaji, ponavljaju mantru – „optuženi imaju pravo da lažu“. Niko iz vlasti nije spreman da prizna da je transformacija užeg jezgra navijačke grupe Principi u kriminalnu grupu bila državni projekat, sa zadatkom da homogenizuje sve frakcije na južnoj tribini i učvrsti vlast SNS. Nema ni priznanja činjenice da su, dekripcijom Skaja, strane službe bezbednosti pokvarile ovu harmoniju. Kako vidite to što inspektora Milana Vukomanovića proganjaju, a Slobodan Tešić širi svoju imperiju? Naša država je postala „sigurna kuća“ za ozloglašenog trgovca oružjem Slobodana Tešića i on, kao partner vlasti, uživa zaštitu u policiji, BIA i SNS. Zato niko ne može da pokvari to profitabilno partnerstvo, trgovinu oružjem i državnim vilama. Tešićevo ime i poslovi su pod istragama i sankcijama vlada SAD i Velike Britanije, dok je u Srbiji na „crnoj“ listi samo inspektor Milan Vukomanović, koga zastupam. I to samo zato što je pokušao da radi svoj posao i da, po zahtevu tužioca, prikupi dokaze o trgovini oružjem iz Zastave. S obzirom na to da u sudskim postupcima zastupam Vukomanovića, zaključio sam da Tešiću krivičnopravnu zaštitu pružaju načelnik UKP-a Bogdan Pušić i šef jedinice za finansijske istrage Miroslav Simović. Međutim, oni kao izvršioci, ipak, nisu u prvom prstenu zaštite Tešića i njegove imperije. U slučaju Savamale Više tužilaštvo u Beogradu ne samo da nije saslušalo Belivuka, nego ni policajca Gorana Stamenkovića. Kako vidite te odluke Višeg tužilaštva? To je jedna paradoksalna situacija, da se nerešen predmet arhivira, uz obrazloženje da optuženi, u nekim drugim postupcima, „imaju pravo da lažu“, a i o Savamali. Tužilaštvo je bilo dužno da, po službenoj dužnosti, sprovede delotvornu i efektivnu istragu. Međutim, ova institucija, ignorisanjem navoda Veljka Belivuka, a i navoda Gorana Stamenkovića čiji sam inače branilac, odbija da štiti ustavno-pravni poredak. Belivuk tvrdi da je neposredni izvršilac rušenja zajedno sa Zvonkom Veselinovićem, a Stamenković svedoči o načinu i uslovima pod kojima je tada, kao policijski službenik, preuzeo krivicu na sebe. Dakle, njih dvojica su neposredni svedoci, odnosno akteri događaja u Hercegovačkoj, ali za tužioca ni to nije dovoljno. Takvim postupanjem VJT je samo sebe, kao instituciju, „obrisalo“ gumicom. Zašto zvaničnici, počevši od predsednika, brane optužene u slučaju „Jovanjica“ i kako vidite taj postupak? O predmetu „Jovanjica“, nažalost, znam samo iz medija i iz obe optužnice koje sam pročitao, tako da mogu samo načelno da komentarišem. To je naprasno postala prvorazredna tema u državi i pravosuđu. Nekako se od strane ljudi u vrhu države ulaže nadljudski napor da se uruši sva marljivost, posvećenost, i rad policije, koja je prikupila više stotina dokaza, na osnovu kojih je potom tužilac podigao obe optužnice. Kada čitam optužnicu za „Jovanjicu 2“, koja obuhvata aktivne pripadnike službi bezbednosti, utisak je kao da živim u Kolumbiji. Teško je objasniti, a još je teže razumeti, koji je lični i politički interes Vučića, kao predsednika države, da poput advokata ili lobiste otvoreno brani Predraga Koluviju. I to naročito zabrinjava, kada pročitate Koluvijine „biografske“ podatke o ranijoj osuđivanosti. Više javno tužilaštvo (VJT) u Beogradu i u slučaju „Jovanjica“ je neobično reagovalo? Urušavanje „Jovanjice“ je jedna združena akcija, koja je na najbolji način ogolela postupanje VJT i tu direktnu simbiozu između tabloidno-partijskih aktivnosti i instrumentalizovanog tužilaštva. I uopšte nije slučajno što se to sve poklopilo sa promenama na čelu VJT, odnosno sa izborom Nenada Stefanovića. Režim je pred njega stavio svojevrstan „test opterećenja“, bez kog nema blanko privilegija i sinekura. To je, uostalom, cena koju morate da platite, kada odlučite da krenete „karijernim“ putem kojim se danas češće ide. Zato su neki profesionalci odlučili da daju otkaz u VJT i sačuvaju svoj integritet. Jedna od prvih akcija nakon postavljenja Gašića za ministra unutrašnjih poslova bilo je hapšenje dvojice policajaca koji su učestvovali u istrazi za „Jovanjicu“? Želim da verujem da ovo hapšenje, na bilo koji način, neće demoralisati sve one inspektore koji treba da se pojave, kao svedoci, na suđenju za „Jovanjicu“. Kritično je važno da niko od njih sada naprasno ne dobije amneziju, kada u sudnici bude svedočio. Zašto se proganjaju policajci iz „Jovanjice“, kao što su prethodno proganjane njihove kolege koji su vodili slučaj ubistva Ćuruvije, slučaj Šarića, Belivuka i istrage protiv Slobodana Tešića? I zašto baš u tim slučajevima? Progon inspektora Slobodana Milenkovića i svih njegovih kolega je postao modus operandi vladanja. To je sofisticirani instrument disciplinovanja neposlušnih u sektoru bezbednosti. U svim predmetima gde ima elemenata organizovanog kriminala, zloupotrebe ovlašćenja ili visoke korupcije, na udaru zakona nisu pripadnici kriminalnih grupa, već inspektori koji rade na slučaju. Zašto? Zato što direktno zadiru u sferu novčanih tokova i politike. Proganjan je i policajac Tripković koji je podneo prijavu protiv vrha MUP zbog nezakonite prismotre, kao i policajci Dumanović i Trbović zbog prijave za nezakonito postupanje u Srebrenici. Kako vidite te slučajeve? Zajedničko za sve ove hrabre policajce, osim toga što ih progone isti ljudi, jesu integritet, istrajnost i nepristajanje na kompromis. Ovih dana je Apelacioni sud pravnosnažno oslobodio krivične odgovornosti Milana Dumanovića i Mladena Trbovića, koji su maltene bili proglašeni špijunima i izbačeni iz policije. Sasvim sigurno, to je velika satisfakcija i za njih i njihove porodice, ali i za sve časne policajce. To sada nameće pitanje – hoće li iko u državi lično odgovarati za to što ih je neosnovano hapsio i proganjao? Da ne zaboravimo da niko nije odgovarao ni za golgotu koju je, ne tako davno, prošao pokojni inspektor Dejan Jović. Vlast je donela pa povukla novi predlog zakona o policiji. Kako to vidite? Mislim da je nacrt samo privremeno povučen radi smirivanja tenzija i dodatnog šminkanja, jer je Vučić procenio da to može da motiviše ljude da opet izađu na ulicu. Mogli smo, u poslednjoj verziji nacrta zakona, da vidimo da je ostavljeno previše diskrecionog prostora, kako ministru, tako i policiji, da grubo zloupotrebe ovlašćenja, što izaziva opravdan strah kod građana. Za naše uslove, doduše, sve te zloupotrebe ne bi bile ništa epohalno novo u odnosu na dosadašnje. Samo je problem ideja vlasti da konvalidira sve te ustaljene nezakonitosti i slabosti, kako same policije na terenu, tako i MUP-a kao sistema. Šta se može očekivati u radu BIA sad kade je vodi Vulin? Prevelika važnost se pridaje izboru Vulina na tu funkciju, a upravo to je efekat koji je Vučić želeo takvom odlukom da postigne i u zemlji i u inostranstvu. Služba je previše ozbiljan „alat“ za kreiranje političkih, medijskih i ekonomskih procesa u društvu, da bi ga Vučić tako olako prepustio bilo kome, a naročito ne Vulinu. Suštinski predsednik države će biti i šef BIA. On će unutar službe određivati načelnike uprava, meriće njihov učinak i davaće konačnu reč o kadrovskim rešenjima u regionalnim centrima. Po potrebi će ih sve međusobno svađati i miriti, a sa druge strane neće nikome ništa verovati. Nema sumnje da će težište rada BIA i dalje biti na aktivnoj „obradi“ političkih neistomišljenika iz svih sfera društva, a radi očuvanja svih poluga vlasti. Šta je Vulina i Gašića preporučilo za ta mesta i šta znače te rotacije u, kako ih zovu, ministarstvima sile? Kriterijum je isključivo procena Aleksandra Vučića da ga, na bilo koji način, ne mogu politički ugroziti, a da su opet toliko kompromitovani da nemaju nikakvu alternativu izvan okvira njegovog političkog „sistema“. Stiče se utisak da je Vučić, nakon lošeg iskustva sa Nebojšom Stefanovićem, Dijanom Hrkalović i Aleksandrom Vulinom, zaključio da mu za sistem, koji broji nešto više od 40.000 ljudi, treba čvrsta partijska ruka. U tom sistemu se prepliću veliki privatni biznisi i MUP je resor u kome vladaju veliko nezadovoljstvo i disharmonija. Glavni šef MUP gleda kao na organizacioni deo SNS, koji uvek mora biti u pripravnosti. Zato je Gašić, uz konkretne zadatke, strateški prekomandovan. Moraće na sve načine da podigne i održi borbenu gotovost policije, u trenutku kada je Vučićev autoritet u tom resoru, u odnosu na „nultu“ 2012, prilično urušen. Prošle su promene Ustava u vezi sa pravosuđem. Da li vidite neke promene i šta očekujete? Krajnji rok za donošenje seta pravosudnih zakona ističe 9. februara, kada se navršava godina dana od ustavnih promena. Međutim, ne očekujem ništa što već nismo videli i na šta nismo navikli, bez obzira na to što ministarka pravde najavljuje „tektonske promene u pravosuđu“. Pravosuđe čine živi ljudi, pre svega, pa tek onda paragrafi. To što ćemo neko telo sada definisati kao Visoki savet tužilaštva, ne znači da ćemo u svim tužilaštvima dobiti neke nove tužioce, lišene političkog uticaja. Osim kamuflaže nekih procedura i jednog simulakruma koji nam predstoji, nisam optimista da će se, recimo, tužilaštvo kao „usko grlo“ popraviti. Tako da ne mogu u narednom periodu, na funkciji republičkog tužioca, da zamislim osobu koja bi bila sušta suprotnost Zagorki Dolovac. Vuk Z. Cvijić