O grejanju i gostoprimstvu

Nekoliko engleskih prijatelja koji su ugostili izbeglice iz Ukrajine prijavili su nam zanimljiv fenomen i izvor pomalo zategnute atmosfere između nesumnjivo dobronamernih domaćina i njihovih nesrećnih gostiju: grejanje. Ukrajinci su šokirani time koliko je u engleskim kućama hladno; Englezi su šokirani time koliko Ukrajinci žele da je toplo. Životi dve kulture su izgleda baždareni na dva različita nivoa termometra i ta mala - manja od centimetra - razlika na skali govori mnogo o istorijama Ostrva i istočne Evrope. Za razliku od naših predela, Englezi najčešće nemaju mnogo hladne zime. Temperatura retko pada ispod nule, zahvaljujući toploj Golfskoj struji koja je neka vrsta parnog grejanja za Ostrvo. Samo nekoliko centimetara snega je dovoljno da zemlja stane. Minusi su vanredno stanje: što zbog vodovodnih i kanalizacionih cevi koje su u Engleskoj na spoljnim zidovima kuće, što zbog kondenzacionih cevi iz kombinovanih gasnih bojlera, koji su glavni izvor grejanja i tople vode u kući. Ono što je za Srbe promaja, to je za Engleze minus - prirodna katastrofa epskih razmera. Za njih, na svu sreću, prilično retka, dok Srbe promaja podmuklo vreba kao nindža, odasvud i uvek. Drugi razlog je klasne prirode: što su kuće bogatije, to su hladnije. Ovaj, nama bizaran, statusni simbol nema veze sa štednjom jer vlasnici ovakvih kuća ne moraju da mnogo brinu o parama. Više je u pitanju aristokratska navika, statusna štafeta prenošena sa plemstva na novu buržoaziju: stari zamkovi, pre struje, grejali su se samo sobnim kaminima, onako kako su se sobe koristile. Posluga se brinula da se vatra u kaminu spavaće sobe, na primer, založi dovoljno pre nego što gospoda krenu na spavanje, tokom dana nije bilo potrebe. Opšta neugrejanost je tako postala simbol statusa. Englezi su generalno psihološki otporni na hladnoću jer im nije generacijama tuvljeno u glavu da je mrze. Zimske ulice su pune mladih koji tabanaju između gradskog prevoza i klubova u japankama, dokolenicama, bretelama, majicama i drugoj letnjoj garderobi. Nama s Balkana je hladno već i kad ih gledamo. I, u današnje vreme skupe energije, tu je konačno i štednja. Posebno za one s manjim primanjima, grejanje je danas luksuz. Milioni ljudi u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu moraju da biraju, u trenutku dok ovo pišem, između grejanja i hrane. I onda u tu priču upadnemo mi, istočni Evropljani, generacijama promrzli, šibani surovim zimama i još surovijim stepskim vetrovima od detinjstva, užasnuti mitskim medicinskim posledicama „hladnog“, naviknuti na tu jednostavnu, primalnu toplu telesnu utehu za egzistencijalnu hladnoću naših raspadnutih društava i trenirani u (jeftinim) parnim kupatilima starih rasipničkih komunističkih toplana i sistema centralnog grejanja bez individualne regulacije, čiji je ekvivalent modernog termostata bilo jedino „otvaranje prozora“. „Komunistički toplo“, što bi rekla jedna naša engleska snaja... To nije obična hladnoća koju osećamo, to je psihološka, emotivna, traumatizovana, istorijska promrzlost koja zahteva toplotu inkubatora za novorođene bebe, zamenu za primalnu sigurnost materice i bazični tehnološki dokaz da ipak imamo makar neku kontrolu nad mučnom sudbinom. To (pre)grejanje je simbol nade. Nije čudno da su ova dva sveta zbunjena kada moraju da borave u istom prostoru. Englezima je lični prostor svetinja i puštanje nepoznatih ljudi u taj hram je akt vrhunskog žrtvovanja; dodatni troškovi hranjenja više usta takođe nisu zanemarljivi. U njihovoj kulturi, to što već rade za nesrećne Ukrajince je humanost na kvadrat. Za Ukrajince, kao i za nas, gostoprimstvo je takođe čin ličnog žrtvovanja, ali na dubljem, skoro okultnom spektru osećanja. Gostoprimstvo je u našim krajevima bespogovorno robovanje. Mi naše živote prilagođavamo gostima do pucanja, gde oni okom, mi bi trebalo skokom! Ako treba, pojačaćemo i grejalicu i preneti je blizu njih. Tako se valja. Tako i očekujemo. Centimetar razlike na termometru, kanjoni razlike u glavama i iskustvima...