Nevidljivi spomenik

Prvi javni spomenik u Nišu, jedan od najlepših šedrvana na Balkanu, star više od dva veka, poslednjih 60 godina skoro niko nije video. Nekada su mu se divili, bio je otiman i poklanjan, a onda je rastavljen na delove i ostavljen da propada. Još pre šest godina, tadašnji predsednik opštine Medijana, Milan Krstić, najavio je da će Niški šedrvan biti rekonstruisan i postavljen na Trgu republike o trošku Opštine. Međutim, iako je Narodni muzej u Nišu predao Opštini ovaj vredan kulturno-istorijski spomenik sa svom dokumentacijom, to se nije desilo. Štaviše, sadašnje opštinsko rukovodstvo je odlučilo da ga vrati Muzeju. „Načelnik je u novembru prošle godine poslao dopis Muzeju da Opština vraća šedrvan, jer, po logici stvari, tamo i treba da bude. Od tada niko iz te ustanove nije s nama kontaktirao u vezi sa preuzimanjem fontane. Mi smo, svakako, spremni da im pomognemo oko transporta“ rekla nam je u kratkom telefonskom razgovoru Dušanka Kitanović, portparol u GO Medijana. Sa druge strane, iz niškog Narodnog muzeja ni posle nedelju dana nisu nam potvrdili da su dobili dopis iz Opštine, a ostali smo uskraćeni i za odgovore na još neka pitanja, između ostalih i da li će šedrvan biti restaurisan i gde će biti smešten. Najneprijatnije iznenađenje vezano za ovu priču doživeli smo, ipak, kada smo videli u kakvim uslovima Opština drži spomenik iz turskog doba. Mermerna ograda kvadratnog bazena ukrašena ornamentima morskih životinja i biljaka, skoro šest godina leži u Gradskoj bašti, u Tvrđavi, bez ikakve zaštite! Mnoge ploče su slomljene, ponegde naslagane na gomilu, koje lako mogu da se sruše, opkoljene kosačicama za travu i raznim drangulijama ili zatrpane vrećama sa malčom i saksijama... Kako nam je preneto iz JKP Medijana, direktor tamošnjeg Zelenila nije ni znao kakvo se blago nalazi u njegovom dvorištu. Sreća u nesreći je da je filigranski izrađeno središnje kube smešteno u ateljeu čuvenog akademskog vajara Ivana Felkera, koji se nalazi par desetina metara dalje. Ivan Felker prisetio se da je kao osnovac prvi put video Niški šedrvan, tačnije središnju kulu spomenika, koja je bila izložena u prostoru gde se danas nalazi Galerija Paviljon u Tvrđavi. „Bio sam tada u trećem, četvrtom razredu i učiteljica je dovela ceo razred da vidimo neku izložbu. Sećam se da sam oduševljeno gledao to kube i razmišljao: Ja ovo nikada ne bih mogao da napravim.“ Felker kaže da je središnji deo šedrvana, kome nedostaje još jedan nivo i čipkasta kupola, ceo napravljen iz jednog kamena. Mi danas ne znamo kako su kroz njega provukli cevi koje su raznosile vodu do vodoskoka. Sve je to rađeno bez električnih brusilica, burgija, borera i CNC mašina... Reč je o vrhunskom zanatskom, pa i umetničkom delu. Istraživao sam na internetu i nisam video lepši šedrvan, na prostorima zapadno od Turske. Ako ga ima, nije na internetu, kaže Ivan Felker, autor čuvenog spomenika Kalči i Stevanu Sremcu, na ulazu u Kazandžijsko sokače. Niški šedrvan je možda i stariji nego što se misli. Prema podacima iz knjige Sofijski vrtovi 1878-1939, koju je napisala bugarska autorka, inženjerka pejzažne arhitekture Ivana Stojanova, ispada da je napravljen 1577. godine. Nije poznato na osnovu kojih izvora je izvršeno ovo datiranje i koliko su oni pouzdani. Tu se, između ostalog, može pročitati i da je šedrvan 1917. montiran u tamošnjem Gradskom parku i iznutra osvetljen strujom. Retko koji spomenik u Srbiji je imao tako neobičnu istoriju kao Niški šedrvan. Dovoljno je, za sada, reći da je, pre nego što je završio u logoru, nekoliko godina „gostovao“ u Sofiji i Beogradu. Prvobitno se nalazio pored Bećir-begovog konaka, na prostoru gde je danas hotel Park. Inače, kompleks Bećir-begovog konaka sastojao se iz starog i novog dela, koji su, mada izdvojeni, činili zasebnu arhitektonsku celinu. Stari deo je bio Hafis-agin konak. Gradio ga je krajem 18. veka Hafis-aga, zapovednik Niša od 1795. do 1805. godine, a potom paša i glavnokomandujući turske vojske u bici kod Ivankovca. Tu je ranjen, a po povratku u Niš je umro. Novi deo podigao je Bećir-beg, unuk Hafis-pašin, u šestoj deceniji 19. veka. Bilo je to prelepo zdanje balkansko-orijentalnog tipa, za koje je Aleksandar Deroko rekao da je, po bogatstvu arhitekture, bez premca na našim prostorima. U dvorištu konaka, kako piše u Enciklopediji Niša, postojao je poseban manji istočnjački objekat, gde je bio smešten šedrvan od belog mermera sa središnjim kubetom, u turskom kitnjastom stilu, iz koga je izbijao vodoskok: „Na mermernim ivicama šedrvana izrezane su ribice u pokretu i kada ih voda u talasićima preliva, dobija se utisak da plivaju u njoj. U istoj prostoriji, levo i desno od ulaznih vrata, na uzidanim mermernim pločama, postavljeni su sokoli, iz čijih kljunova su padale kapi vode u polukružne valovčiće različitih dimenzija, poređane jedan ispod drugog, u nekoliko nivoa. Kapi su, padajući od najvišeg do najnižeg valovčića, proizvodile zvukove koji su činili melodiju.“ Ti trenuci spokoja su bespovratno izgubljeni… Posle oslobođenja grada od Turaka, Bećir-begov konak je kupio knez Milan Obrenović za 1.500 dukata i koristio ga kao svoj drugi dvor. Tada je šedrvan premešten u park kraj Nišave i ubeležen kao prvi javni spomenik u Vinterovom regulacionom planu Niša iz 1878. godine. Šta se sa fontanom dešavalo tokom Prvog svetskog rata, Mile Simić, dugogodišnji konzervator niškog Narodnog muzeja u penziji, saznao je iz zapisa Aleksandra Nenadovića, jednog od utemeljivača ove ustanove. „Bugari su 1917. godine prvo opljačkali prekrasni orijentalni nameštaj u dvorcu, a onda zapalili zdanje. Pretvarajući se da gase požar, polivali su vatru petrolejom, umesto vodom, tako da je cela zgrada izgorela do temelja za nepuni dan i noć. Nenadović piše da su Bugari nakon toga demontirali šedrvan i odneli ga u Sofiju, gde su ga montirali u vrtu dvorca bugarskog kralja. U Bugarskoj je ostao sve do 1922. godine, kada je na traženje naše vlade vraćen u Niš, ali već dosta oštećen. Činjenica je, dakle, da su naši preci smatrali da je ovaj predmet vrlo vredan, čim su insistirali da se vrati, i žalosno je što smo dozvolili da toliko propadne“, smatra Simić. Da ovakav, blago je reći, čudan odnos prema kulturnim dobrima nije odlika samo našeg doba, pokazuje i to što je početkom 1935. godine niški političar Dragiša Cvetković, tada ministar u vladi, poklonio šedrvan namesniku knezu Pavlu. Cvetković je kasnije, verovatno zbog drugih zasluga, postao premijer, dok je šedrvan postavljen pred Konakom kneginje LJubice u Beogradu, gde je ostao izvesno vreme, a onda uklonjen. Iako su niške gradske vlasti 1963. godine uspele da ga „vrate kući“, čini se da za ovaj spomenik više nije bilo mesta u Nišu, pošto je nekoliko narednih decenija proveo u muzejskom depou, u okviru Memorijalnog kompleksa „12. februar“, na mestu nekadašnjeg koncentracionog logora Crveni krst. Prema rečima Vesne Crnoglavac, direktorke Narodnog muzeja u Nišu, šedrvan nikada nije zaveden u ovoj ustanovi. „Kod nas je zaveden samo fragment šedrvana, i to jedan od četiri ukrasna dela koja su stajala na vrhu spomenika. Taj deo je zaveden u zbirku etnologije 1957. godine, pod inventarskim brojem 1219, dok je ostatak spomenika bio izložen u Beogradu. Po podacima koje posedujemo, spomenik je u delovima predat Muzeju na privremeno čuvanje od strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša osamdesetih godina prošlog veka. Verovatno je Zavod tražio rešenje za postavljanje šedrvana“, kaže Crnoglavac. Međutim, iz niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture su nam odgovorili da šedrvan nikada nije bio kod njih, kao i da nemaju podatke o njemu, jer se bave zaštitom nepokretnih kulturnih dobara, a šedrvan ne spada u tu kategoriju. Takođe, napomenuli su i da nemaju depoe za skladištenje pokretnih dobara. Tokom godina je, inače, bilo nekoliko bezuspešnih pokušaja da se ova vredna fontana restauriše. Naš sagovornik Mile Simić kaže da je svojevremeno izradio elaborat za rekonstrukciju i konzervaciju šedrvana i da je procenio troškove na oko 40.000 evra. To je, otprilike, ista suma koja je bila u opticaju kada je opština Medijana najavila da će finansirati taj poduhvat. Manje-više, cena boljeg automobila kakvih sigurno ne manjka u voznom parku niških funkcionera. Pošto se po fotografijama šedrvana, snimljenim u različitim vremenskim periodima, vidi da se mermerni bazen sve više smanjuje, da ne kažemo – kalira, bio bi ćeif da nadležni konačno počnu da rade posao za koji su plaćeni, pre nego što ovaj dragoceni komadić istorije potpuno nestane. Petar BlečićŽubor vode Šedrvan je vrsta javne česme koja se gradi u dvorištu džamija, medresa, tekija, hanova i u javnim kupatilima. NJihov zadatak nije bio samo da daju vodu za ritualno pranje pred molitvu, nego i da ukrašavaju predvorja raznih zdanja. Karakteristični su po tome što u osnovi imaju kameni bazen sa čijih strana se voda izliva kroz brojne česme. Obično se u sredini bazena nalazi viši kameni stub niz koji preko raznih ukrasa, uz žubor, teče voda. Jedan od najpoznatijih šedrvana na Balkanu nalazi se u dvorištu Begove džamije u Sarajevu, a podignut je na istom mestu gde je još 1530. godine Gaziusref-beg sagradio šedrvan.