Nišanili Moskvu, pogodili Evropu

Istorija ekonomskih sankcija je vrlo duga i uglavnom se svodila na različite vrste ograničavanja slobodne trgovine i međunarodne saradnje. Efekti uvođenja ekonomskih sankcija kroz istoriju su uglavnom bili ograničeni. Napoleonov kontinentalni sistem blokade Velike Britanije uveden 1806, bio je teško sprovodiv u praksi i doživeo je fijasko. Čak i kada je velika Austrougarska uvela carinski rat maloj Srbiji 1906, rezultati su bili znatno slabiji od onih kojima se Austrougarska nadala. Srbija je relativno brzo našla alternativna tržišta snabdevanja i plasmana i zapravo primorala Austrougarsku na novi trgovinski ugovor između Austrougarske i Srbije 1911. Ekonomske sankcije neke zemlje (Severna Koreja, Kuba, Iran...) trpe već decenijama bez pune realizacije očekivanih rezultata. Ekonomske sankcije, po pravilu, mogu imati značajne negativne efekte na relativno male privrede. Naročito one koje u velikoj meri zavise od uvoza i imaju visoki trgovinski deficit (posebno u domenima energije, hrane i/ili repromaterijala), koje imaju relativno malo interno tržište nedovoljno sposobno za autonomni privredni rast, nedostatak vitalnih tehnologija koje moraju uvoziti, visoki nivo duga i internog (fiskalnog) i eksternog (trgovinskog i platnobilansnog) deficita, što ih čini ranjivim i sklonim finansijskoj i privrednoj krizi pod dejstvom sankcija. Sankcije Zapada nesumnjivo su nanele štetu ruskoj privredi. Krajem 2021. projekcije su bile da će u 2022. ruska privreda imati rast veći od pet odsto. Preliminarne procene za 2022. govore o negativnoj stopi rasta, odnosno padu BDP-a Rusije od bar 2,1 odsto. Ruska privreda je, dakle, verovatno izgubila više od sedam procenata potencijalnog BDP-a u 2022. i to je vrlo veliki gubitak na godišnjem nivou. Ipak, veličina i karakteristike ruske privrede ne daju osnova za ocene da će sankcije Zapada srednjoročno i dugoročno dati bitne „rezultate“. Ovo zbog toga što je uvođenje sankcija Zapada Rusiji učinjeno na nekoliko očigledno pogrešnih pretpostavki. Prva je veličina ruske privrede. Zapadni analitičari uporno ponavljaju da je ruska privreda veličine Italije ili Španije i da je to „ekonomija benzinske pumpe“. Očigledno je da se zapadni analitičari oslanjaju na nominalni BDP kao pokazatelj ekonomske snage zemlje. Izračunavanje BDP-a ima, međutim, dosta metodoloških nijansi. Zbog činjenice da su u nekim zemljama cene koje se koriste pri izračunavanju BDP-a bitno drugačije od standardnih svetskih cena za posmatrane robu i usluge i da te razlike sam devizni kurs, koji se koristi za dobijanje vrednosti BDP-a u dolarima ili evrima ne otklanja ili ne otklanja u potpunosti, u svetskoj statistici se izrađuje preciznija mera BDP-a, koji je korigovan za razliku u kupovnoj snazi (purchasing power perity - PPP) i to je u svetskoj stručnoj javnosti priznato kao najrealnija mera BDP-a. Nominalni BDP i BDP korigovan za PPP se u slučaju mnogih zemalja ne razlikuju ili ne razlikuju previše. U slučaju Rusije, međutim, te razlike su vrlo velike. Ako pogledamo statistiku Svetske banke o veličini ruske privrede, vidimo da je to privreda koja ima BDP (PPP) od blizu 5.000 milijardi dolara godišnje, i da je znatno veća (za više od 1.000 milijardi dolara godišnje) od privreda Velike Britanije ili Francuske. Ruska privreda je po tom pokazatelju šesta u svetu, neznatno iza Japana i Nemačke. Iako najrealniji među pokazateljima, ni BDP (PPP) nije idealan, jer može da potcenjuje BDP u zemljama sa visokim učešćem sive ekonomije i nemonetizovanih transakcija (isporuka robe i usluga bez adekvatnog plaćanja za njih, na primer prisustvo barter aranžmana ili transfera unutar državnog sektora bez adekvatnog plaćanja i sl.) Činjenica da je Rusija na nižem nivou institucionalnog razvoja u odnosu na Japan ili Nemačku, pa samim tim ima i veće prisustvo nemonetizovanih transakcija i veće učešće sive ekonomije u BDP-u, navela je neke međunarodne makroekonomske analitičare da tvrde da je ruska privreda realno još veća, tj. sa ukupnim autputom iznad privreda Nemačke ili Japana. Druga je struktura ruske privrede, ili „nije svaki BDP isti“. U ekonomsku snagu, odnosno u BDP neke zemlje mogu da ulaze vrlo različiti proizvodi i usluge. Pretpostavimo da jedna zemlja u svom BDP-u ima znatno učešće berzanskih špekulacija, konsalting usluga, bankarstva i osiguranja, proizvodnje filmova, muzike, kompjuterskih igara i sl. A druga zemlja u svom BDP-u ima znatno učešće proizvodnje pšenice, kukuruza, jestivog ulja, veštačkih đubriva, nafte, gasa, gvožđa i drugih metala i sirovina. Uvođenje trgovinskih sankcija u međusobnoj trgovini stvoriće, sasvim jasno, veći problem prvoj zemlji, jer druga proizvodi bazične materijalne proizvode bez kojih se „ne može“. Po podacima Svetskog ekonomskog foruma, ruska privreda je „svetska supersila“ u izvozu hrane, energije i sirovina: nafte i naftnih prerađevina, gasa, uglja, pšenice (prva u svetu), poluprerađenih proizvoda od gvožđa, nikla, azotnih đubriva, kobalta i vanadijuma (druga u svetu), platine, zlata, dijamanata, aluminijuma, uranijuma, drveta, magnezijuma, cinka, tungsdena, bakra, titanijuma (45 odsto svetske proizvodnje delova za avio i kosmičku industriju) i sl. Struktura i značaj ruskog BDP-a za svetsku privredu su takvi da je izvoz Rusije vrlo bitan za normalno funkcionisanje svetske, a posebno evropske privrede. Rusija, naime, proizvodi i izvozi ključne inpute koje uvozi veliki broj zemalja u svetu. Konkurentnost evropske privrede na svetskom tržištu je u velikoj meri zavisna od povoljnih cena uvoznih inputa iz Rusije. Ako se zapadne sankcije Rusiji nastave, gubitak jeftinog snabdevanja energijom i drugim inputima iz Rusije nužno će ugroziti konkurentnost evropske privrede na svetskom tržištu. Treća je finansijska stabilnost. Javne finansije Rusije su uzorno stabilne. Fiskalni deficit u 2022. bio je 2,3 odsto, a javni dug na kraju 2021. samo 17 odsto BDP-a. Rusija poseduje budžetske rezerve na nivou od osam procenata BDP-a i devizne rezerve od 594,6 milijardi dolara (20. januar 2023). Da je kojim slučajem Rusija članica EU, ona bi najpre i u najvećoj meri ispunjavala Mastriške kriterijume (budžetski deficit do tri odsto i javni dug do 60 odsto BDP-a) u odnosu na sve druge članice EU. S druge strane, SAD su imale fiskalni deficit od 5,8 odsto, a javni dug im je veći od 132 odsto BDP-a. Ukratko, Rusija ni izbliza ne ispunjava uslove da bi se mogla smatrati fiskalno i finansijski ranjivom privredom. Četvrta je trgovinski bilans. Ruska privreda tradicionalno znatno više izvozi nego što uvozi i to je, po definiciji, čini otpornijom na sankcije. Rusija je 2021. imala suficit u trgovinskom bilansu od 9,4 odsto BDP-a, relativno veći i od Nemačke, Japana ili Kine kao dobro poznatih izvoznih privreda. Peta je sposobnost stvaranja visoke tehnologije. Rusija tradicionalno poseduje kadrovsku bazu sposobnu za stvaranje visoke tehnologije u domenu vojnog sektora i kosmonautike. Ilustracije radi, Rusija je, po oceni zapadnih vojnih analitičara, u pojedinim segmentima vojne opreme i naoružanja lider u svetu. Istovremeno, postepeno povlačenje Rusije iz projekta Međunarodne svemirske stanice (SAD, Rusija, EU, Japan, Kanada), najavljeno prošle godine, otkrilo je da druge zemlje članice projekta nemaju adekvatnu zamenu za rusku tehnologiju u domenu raketnih motora i pozicioniranja svemirske stanice u orbiti Zemlje. Poznato je da se tehnološki potencijal iz vojnog domena može u srednjem roku preneti i na civilni sektor ekonomije i da može uticati na bitan rast konkurentnosti privrede (slučaj Nemačke i Japana posle Drugog svetskog rata). Konačno, Rusija ima interno tržište od preko 140 miliona stanovnika i dodatno tržište azijskih, afričkih i latinoameričkih zemalja, koje se uglavnom nisu pridružile sankcijama Zapada. MMF je revidirao prognoze o kretanju ekonomske aktivnosti u Rusiji za 2023. u pravcu pozitivnih stopa rasta BDP-a. Dakle, MMF za Rusiju, u ratu sa Ukrajinom (mnogi bi rekli i sa NATO) predviđa višu stopu privrednog rasta nego za Veliku Britaniju ili Nemačku. I ova, sasvim jednostavna makroekonomska analiza ukazuje da su sankcije Zapada uvedene na osnovu pogrešnih pretpostavki i da realno nisu mogle, niti mogu, na srednji i dugi rok bitno oštetiti rusku privredu. Otuda je politika sankcija Zapada prema Rusiji od početka bila pogrešna, osuđena na neuspeh, ali sa bitnim štetnim uticajima na evropsku i svetsku privredu, posebno u domenu inflacije. Umesto pritisaka na druge zemlje da se pridruže sankcijama, Zapad bi trebalo što pre i u potpunosti da odustane od pogrešne politike sankcija Rusiji, koja je već bitno narušila privrednu i finansijsku stabilnost u svetu. Fokus Zapada bi trebalo i treba da bude na zaustavljanju rata i stradanja, na diplomatiji i na mirnom iznalaženju rešenja za postojeći sukob. Autor je redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i nekadašnji guverner Narodne banke Srbije