Zadušnice u Vidovu

Sada, kada je uzbudljivo sretenjsko slavlje prošlo, hajde da vam kažem ovo, Srbi moji! Prvi srpski ustanak nije počeo u Orašcu, već u Bukoviku! Ovo tvrdi, sasvim temeljno, Rade Banović iz Bukovika, koji se ovom temom i te kako ozbiljno godinama bavio. A, evo, šta on kaže: „Nelogično je i pomisliti da su srpski hajduci, pod oružjem, održali zbor u Orašcu u kome je bila utvrđena turska posada! Pogotovo što je tada Orašac imao samo nekoliko srpskih kuća. Pred samu bunu, u Orašcu je bila turska karaula sa hanom, džamijom i postaja od 150 turskih vojnika, te nije logično da Srbi dižu ustanak u spahijskom selu. Još je nelogičnije prihvatiti da ustanici, kojih je bilo od 300 do 580, a neka ih je bilo i svih hiljadu, drže zbor u jednom selu, a da idu po blagoslov i na zakletvu u Bukovik kod prote Atanasija?!“ Nesporno je, po Banoviću, da su najznačajniju ulogu u buni 1804. imali hajduci. Buna je oplemenila hajdučiju, a ona je, zauzvrat, dala buni najbolje borce. Otuda je od presudnog značaja za mesto organizacije ustanka jedna prosta činjenica - da je hajdučki harambaša Stanoje Glavaš zimovao u Bukoviku, a pored Alekse Nenadovića, imao je najviše ljudi pod oružjem! Plan ustanka bio je da buna krene u proleće, ali dahije su doznale za pripreme ubistava svojih saradnika, pa su, za osvetu, organizovale seču knezova - pobijeno je 98, a po ruskim izvorima, čak 150 viđenijih ljudi. Bukovik je tada bio u nadležnosti palanačkog paše, kao i Orašac čiji je knez bio Marko Savić, a ne Teodosije Maričević kako navodi Vuk Karadžić. Nosilac ideje i najuporniji zagovornik potpunog oslobođenja od Turaka bio je Crni Đorđe, genijalni vojni strateg koji jeste bio hajduk, ali i uvežbani „frajkor“ i austrijski podoficir. A Miloš Crnjanski piše da je od Karađorđa učio i Hitler, preuzimajući komandu na više frontova, imajući snažnu centralnu rezervu i obaveštajni sistem, pa je, čak, preuzeo i titulu „vožda“, to jest „firera“. I, na kraju, da je buna spremana i podignuta u Bukoviku svedoči i odmazda Turaka koji su 1813. zapalili crkvu u Bukoviku, ali su, kasnije, Srbi pobili sve Turke koji su u tome učestvovali. E, sad, kako je početak Prvog srpskog ustanka „prebačen“ iz Bukovika u Orašac? Knez Miloš je, jednim dekretom, preimenovao Aranđelovac u Veliku Vrbicu, a dobar deo Bukovika je priključen Aranđelovcu tek 1952. Otuda se Bukovička banja nalazi u Aranđelovcu. Uostalom, nije li Podgorica, godinama, bila Titograd? Nego, posle Sretenja, evo, prođoše i Zadušnice. Sveće za pokojnike zapalio sam u Vidovom hramu, u mom Vidovu. Seo sam na panj pored kipa boga Vida i, dok su sveće gorele, razgovarao sam sa meni dragim pokojnicima. Rekao sam im da sam rešio da sa mojom Gretom iz Zemuna napustim ne samo Srbiju, već i ovu planetu i da kroz Kapiju Vremena nađem neko lepše mesto za život. Jer, zaista, ne znam šta da radim sa Srbima, jer ne znaju ni gde je počeo Prvi srpski ustanak! Tu se moja pokojna mati, baš, uznemirila: „Jao, gde ćeš, crni sine?! I u svemiru je haos, a šta ti fali u Vidovu?!“ Ali, moj pokojni otac Žarko, kraljev pilot, ohrabruje me: „Ne slušaj majku! Prođi kroz Kapiju Vremena, ako ti je ta moć data“. A javio se i moj deda Vojislav Popović, arhijerejski namesnik belopalanački: „Patrijarh Pavle i ja smo znali za ohridskog Isusa dok smo još bili u prizrenskoj Bogosloviji, ali nismo smeli o tome ni da zucnemo! Ali, evo, došlo je vreme da se to kaže, i, ponosan sam na tebe, moj unuče!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice je samo dodao: „Ako ti ostaviš Zemlju i prođeš kroz Kapiju Vremena, istina o Isusu iz Ohrida biće zauvek zatrpana!“ Moja Crna se nadovezuje: „Slušaj Junga i majku! U svemiru nije ništa bolje nego ovde, na Zemlji!“