Nevolje s Eli

Eli Šlajn, potkraj februara u direktnom izjašnjavanju pristalica Demokratske partije (PD) neočekivano izabrana za novu čelnicu najveće i najvažnije italijanske stranke levog centra - pobedivši kandidata kontinuiteta, favorizovanog Stefana Bonačina koji je prethodno, na zatvorenom glasanju u kome su učestvovali samo registrovani članovi partije, glatko odneo prevagu - do te mere je otelotvorenje svega što današnji desničari i konzervativci vole da mrze da to pomalo deluje i komično. Šlajnova je mlada: u maju će napuniti 38 godina. Biseksualna: živi s partnerkom. Građanka sveta: ima italijanski, američki i švajcarski pasoš. Rođena i odrasla u Švajcarskoj kao pripadnica više srednje klase, u porodici intelektualaca: majka Italijanka i otac Amerikanac jevrejskog porekla naučnici su i profesori. Deklarisana feministkinja, radikalna levičarka i vatrena zagovornica socijalne pravde koja, s obzirom na porodični i lični bekgraund - diplomirala je pravo na čuvenom Bolonjskom univerzitetu, pet godina bila poslanica Evropskog parlamenta, pa dve potpredsednica prosperitetne severne pokrajine Emilija-Romanja - nikada na svojoj koži nije iskusila neku društvenu nepravdu. Ukratko: idealna meta za napade zdesna. A Italija trenutno ne samo da ima, nominalno barem, najdesniju vladu od završetka Drugog svetskog rata, nego je Italijanskoj braći, najjačoj članici vladajućeg trijumvirata i stranci premijerke Đorđe Meloni, od parlamentarnih izbora prošlog septembra naovamo popularnost još i porasla... Nije, međutim, to ono zbog čega neki (mnogi?) na italijanskoj levici imaju problem s ovakvim ishodom glasanja za izbor novog lidera PD nakon što se dosadašnji, Enriko Leta, posle izbornog neuspeha povukao s vodeće pozicije (stranka jeste osvojila najviše glasova posle Italijanske braće, ali naspram tročlanog desnog bloka i bez ozbiljnih partnera nije imala nikakve šanse da ostane na vlasti). Melonijeva je, uostalom - možda i zato što nastupa s pozicije moći, ali pre svega, reklo bi se, kao još jedna žena koja se uspela visoko u izrazito mačističkom okruženju italijanske politike - demonstrirala uljudnost i takt čestitavši Šlajnovoj na izboru i izrazivši očekivanje da će biti podjednako oštra opozicija kakvu je i sama donedavno oličavala. (Okolnost da dve pojedinačno najpopularnije stranke na Apeninskom poluostrvu prvi put u istoriji vode dve žene - koje pritom i politički i personalno ne mogu biti veći antipodi nego što jesu - već sama po sebi predstavlja značajno, iako zakasnelo dostignuće.) A i kada kratkotrajni period kurtoazije istekne, predstojeća politička bitka između dve liderke suštinski neće biti ništa drugačija nego što bi bila kad bi njihove stranke predvodili drugi ljudi - jer nema ni razloga da bude. Ono zbog čega progresivni, socijalno liberalni Italijani - kao što i razlike u ishodu dva pomenuta glasanja sugerišu, izgleda više unutar članstva PD i u levici naklonjenom delu elite nego među njenim već opredeljenim ili potencijalnim biračima - ovih dana krše ruke nešto je sasvim drugo. To je bojazan da će Šlajnova, takva kakva je, PD pomeriti isuviše ulevo i tako je učiniti manje prihvatljivom opcijom za one koji prirodno naginju levom centru, na kome se stranka pozicionirala otkako je, posle ideoloških lutanja i promena imena, prestala da baštini tekovine nekadašnje Komunističke partije, svojevremeno najsnažnije kompartije u demokratskom delu sveta. A bez podrške tih birača - i s obzirom na to da su se oni iz redova radničke klase odavno okrenuli drugim, pretežno desnim opcijama - PD ne može da se nada povratku na vlast u dogledno vreme. Mada, istini za volju, s obzirom na tradicionalnu usitnjenost i večita gloženja levo orijentisanih italijanskih stranaka i pokreta, nesposobnih da se okupe oko zajedničkog cilja i tako poboljšaju svoje šanse, izgledi za tako nešto ni u nekoj povoljnijoj konstelaciji danas ne bi delovali mnogo bolje. Štaviše, ima onih koji dolazak Šlajnove na lidersku poziciju u PD vide kao početak kraja stranke kakva je dosad bila. „Sa PD je svršeno“, tvrdi tako David Alegranti, novinar i stručnjak za italijansku levicu. „Moje PD više nema, ovo je druga stranka - više ne pripada levom centru, već radikalnoj levici“, izjavio je jedan od osnivača PD i bivši ministar Đuzepe Fjoroni, i dan po izboru nove šefice istupio iz članstva. Ali, da li je moguće da ljudi poput njih, zaključujući isključivo na osnovu dosadašnjeg političkog delovanja Šlajnove (a, ako ćemo pravo, i na osnovu čega bi drugog), propuštaju da uoče promenu raspoloženja levo nastrojenih birača? Možda je njima, posle loših iskustava s nekadašnjim liderom PD i bivšim premijerom Mateom Rencijem i njemu sličnima - koji su se pogubili u oportunizmu i političkom narcizmu malih razlika, te stoga snose dobar deo odgovornosti za uzlet desnice - dojadilo ponavljanje stalno istih grešaka, i sad žele da probaju nešto istinski novo i drugačije? (I Šlajnova je, uzgred, frustrirana načinom na koji je Renci vodio stranku 2015. istupila iz PD, da bi se u nju vratila tek prošle godine.) Postoji samo jedan pouzdan način da se to ustanovi: izbori. NJih, međutim, kako trenutno stvari stoje, neće biti skoro - mada se u Italiji, naravno, s tim nikad ne zna. Bez te ultimativne provere, procena skeptika vredi koliko i procena onih koji su izbor Šlajnove dočekali s entuzijazmom: možda su u pravu jedni, možda drugi, možda je istina negde na sredini. Zato je zabrinutost da bi Šlajnova stranku mogla da povede nizbrdicom kojom je britanska Laburistička partija krenula pod vođstvom arhaičnog levičara DŽeremija Korbina - praktično je osuđujući na hronično tavorenje u opoziciji - legitimna koliko i očekivanja drugih da će ona PD probuditi iz letargije i ponovo je učiniti ključnim političkim akterom. (Van Italije do pre neki dan slabo poznatu, dosad su je obično poredili s još jednom mladom i progresivnom političarkom, američkom kongresmenkom Aleksandrijom Okasio-Kortes. Ali takvo poređenje, ako je i imalo nekog smisla - prvo neposredno političko iskustvo Šlajnove bio je, inače, aktivistički angažman u obe izborne kampanje Baraka Obame - više se ne čini naročito suvislim, s obzirom na mnogo veću odgovornost koju će nova čelnica PD sada imati kao vođa najveće opozicione stranke u Italiji, a u dogledno vreme, ako se na ovoj poziciji zadrži dovoljno dugo, verovatno i kao buduća kandidatkinja za premijersko mesto.) Može se, dakle, to činiti neobičnim, čak bizarnim, ali tako trenutno stvari stoje: političke pozicije na kojima Šlajnova stoji kao „pomalo ekstremne“ danas opisuju ne političari s italijanske desnice - koji trenutno i nemaju razloga da previše pažnje posvećuju tome ko vodi PD - već ljudi koji pripadaju istoj stranci kao i ona, poput njenog neimenovanog partijskog druga koji u izjavi za britanski Gardijan konstatuje kako se stranka suočava s „korbinovskim rizikom“. „Mnogi među nama (u stranci, prim.) misle isto, kao i dobar deo biračkog tela“, kaže on. Ali se isto tako može konstatovati i kako, kao što obično biva, percepcija zavisi od toga koga pitate. Na pomenutom glasanju koje je odlučivalo o novom šefu PD (s oko 1,2 miliona učesnika, što je dosad najmanji broj ljudi koji se uključio u ovaj proces otkako je stranka 2007. uvela takav način biranja lidera) Šlajnova je odnela uverljive pobede u velikim gradovima poput Milana, Torina ili Napulja, i u celini dobre rezultate ostvarila svuda severno od Rima, dok je, izuzimajući Napulj, kudikamo lošije prošla na jugu zemlje, gde je njena verzija radikalno levog kosmopolitskog šika - da za ovu priliku to tako nazovemo - naišao na daleko manje plodno tlo. U svakom slučaju, PD je s novim liderom na novom početku, i zasad se ni približno ne može naslutiti na šta će to izaći. A pouke će, jednom kad ih bude moguće izvući, od koristi svakako biti ne samo za italijansku, već i za levicu u čitavoj Evropi. Vladan Marjanović