U novoj koži Adolfa Hitlera

Beogradski pobednik je lepši od Oskara, zato što je potpuno go! I ko bi drugi izgovorio ovakvu rečenicu do Udo Kir, ikonični evropski, potom holivudski i konačno svetski glumac, čuveni filmski negativac i sveukupno kvir ikona, koji je za pola veka karijere upisao svoje ime u špice više od 250 naslova, koliko barem beleži sajt imdb.com, a koji, kako sam Kir priznaje, zna i pamti više i od njega samog. „Od tih 250 naslova, 100 je sigurno loših, 100 još i možete da pogledate uz čašu dobrog vina s prijateljima, a ostalih 50 su veoma dobri, što je dobar odnos“, dobacuje u šali. Beogradski pobednik za specijalni doprinos filmskoj umetnosti uručen mu je prošle nedelje, na 51. Festu, gde je Kir bio počasni gost. Program Festa prikazao je jedan od njegovih poslednjih filmova Moj komšija Adolf Leona Prudovskog, pitku komediju u kojoj Kir igra Firera po ko zna koji put, baš kao što to čini i u aktuelnoj Amazonovoj seriji Lovci s Al Paćinom. „Nisam ja uvek taj koji bira da bude negativac“, kaže vremešni glumac prilikom našeg susreta s njim, jednim od retkih koje je upriličio za domaće novinare. „LJudi vole da me gledaju kao negativca. I u svim tim filmovima, gde je bilo i realističnih i nerealističnih priča, uvek je bilo zabavno, jer sam u privatnom životu sušta suprotnost. Ja sam baštovan. Spasavam pse lutalice. Sakupljam razne stvari. I onda kada igram negativca, super se zabavim. I ne radim to da bih ostavio neku poruku, na primer koliko ima zla u svetu ili koliko su ljudi postali zli. Ne, jednostavno to radim iz zabave. Još je interesantnije bilo igrati negativce na početku karijere, jer su mi tad ljudi prilazili i govorili – jao koliko si ti samo zao! Ali ja bih im odgovarao – ne, vi ste zli a ne ja, jer vaše fantazije idu u pogrešnom smeru. Dakle, nisam ja taj koji traži okolo da igra negativce, nego jednostavno ljudi me zovu za te uloge. Ali ponekad me publika vidi kao zlog i tamo gde nisam. Recimo u ovom filmu Moj komšija Adolf. Taj lik nije zao uopšte! U mnogim filmovima sam igrao Adolfa Hitlera, ali to su bile komedije. Za mene je igrati Hitlera za Amazon seriju čist izazov. Nisam hteo da ga igram, baš zato jer sam ga igrao toliko puta. I nisam želeo jer je to dramska serija, a ne komedija, dakle nema nekog ciničnog komentara na njegov lik. Ali ubedili su me, i ja sam rekao okej, ajde biću Hitler, iako sam 30 godina stariji od njega kad je umro, a i taj moj lik je i tako neka njegova kasnija inkarnacija. Volim da pružim ljudima ono što oni žele da vide. A oni ne žele da me gledaju kao dobru osobu, koja hrani životinje i sadi cveće, već žele da me vide kao nekoga ko ima dugačak i oštar nož.“ Duhovit i prepun energije, Kir je iznova rado pričao i ponavljao priče o svojim počecima s danas kultnim umetnicima kao što su Pol Morisi i Endi Vorhol. Kasnije, tokom sedamdesetih i osamdesetih, njegovu filmografiju ispunjavali su naslovi koje su potpisivali majstori filma poput Darija Arđenta ili Rajnera Vernera Fazbindera. Susret sa Larsom fon Trirom na filmskom festivalu u Manhajmu, u drugoj polovini osamdesetih označio je novi početak. Tu se budući veliki evropski sineasta predstavio svojim prvim igranim filmom Element zločina, a Kir svojim prvim i jedinim rediteljskim pokušajem, kratkim filmom The Last Trip to Harrisburg. Glumcu je odmah bilo jasno da je pred njim autor ogromnog talenta s kojim se odmah sprijateljio. Taj susret označio je početak plodonosne saradnje koja je počela odmah zatim sa filmom Medeja, a nastavila se filmovima Evropa, Kroz talase, Ples u tami, Dogvil, Menderlej, Nimfomanka 2, sve do serije Kraljevstvo. Svaki film sa Larsom fon Trirom, kako kaže, bio je njemu posebno važan. Sledeći susret sa drugim autorom označio je novi početak. Gasa van Santa upoznaje tik pred kraj osamdesetih, na Berlinskom filmskom festivalu, gde ubrzo dogovaraju saradnju na filmu Moj privatni Ajdaho, koji mu otvara vrata američkog nezavisnog filma. Kasnije, ponoviće rad sa njim i na filmovima Kaubojke ne plaču i Ne brini, neće on daleko stići. Ne treba zaboraviti da se devedesetih Kir sporadično pojavljivao i u tadašnjim komercijalnim filmovima, poput Ejs Ventura ili DŽoni Mnemonik. Poslednjih godina, tražeći, kako i sam priznaje, nove nade svetskog filma i uloge za sebe u njihovim ostvarenjima, Kir je uspeo da dođe do Aleksandra Pejna i uloge u njegovom filmu Smanjivanje, ali i do filmova drugih kinematografija poput Brazila, gde je snimio sjajni Bakurau (viđen na Festivalu autorskog filma 2019) ili Češke gde se pojavio u filmu Obojena ptica (Fest 2020). Ipak, mnogi smatraju da je životnu ulogu ostvario u Labudovoj pesmi Toda Stivensa, koji je 2021. prikazan i u Beogradu, na otvaranju Merlinka filmskog festivala. „Nadam se da životna uloga tek dolazi“, dodaje Kir uz ironični komentar. Lik tog neobičnog a glamuroznog frizera čudnog imena Pet Pitsenbarger, koji se nerado vraća u svoje u svoje malo mesto kako bi napravio frizuru pokojnoj prijateljici pred njen konačni ispraćaj, a koju je u tom filmu igrala jednako ikonična Linda Evans, doneo je Kiru mnoštvo pohvala, nominaciju za Indipendent Spirit nagradu, najveću i najznačajniju u produkciji američkog nezavisnog filma, ali i zaista ulogu za pamćenje. „Pročitao sam scenario dva puta, i bio oduševljen. Sećam se da sam pozvao Toda Stivensa i dogovorio sastanak s njim. Proveli smo dva dana zajedno, jer sam hteo da budem siguran da će taj film i ta uloga biti urađeni bez ijednog klišea. Složio se sa mnom i krenuli smo u razvoj filma zajedno. Na kraju, ispao je to duhovit, ali veoma ozbiljan film. Bilo je sve predivno na tom snimanju. Snimali smo u Ohaju, u jednoj ulici. Nije bilo posebnih kabina za glumce, svi smo živeli na istom mestu, sve je bilo tako spontano. Hteli smo originalna mesta u kojima se radnja dešava, taj bioskop, tu ulicu. Sve kako jeste... Srešću se ponovo s njim u Palm Springsu i radićemo zajedno. Ne znam kada, jer on sada radi TV seriju, ali i piše novi scenario. Ali tada, bio je to pravi trenutak da radim s njim i da snimim taj film i odigram tu glavnu ulogu. Bio sam iznenađen kako je dobro sve bilo prihvaćeno. Ali i kada sam pročitao u NJujork tajmsu članak u kome su napisali kako je konačno gospodin Udo Kir dobio priliku da igra glavnu ulogu! Pomislio sam – kako to mislite konačno, pa igrao sam glavne uloge u toliko filmova?“ Razgovor prekida iznenada i uspeva da nas iznenadi. „Jao što vam je lep prsten, gde ste ga kupili?“, kaže potpuno izmenjenim tonom u odnosu na ozbiljan tok intervjua. Na odgovor da je prsten čista bižuterija kupljena kod preprodavaca, Kir kroz još širi osmeh dodaje: „Jao divno, i ja kupujem po buvljacima“... I dok se smejemo u Maršalovom salonu MTS dvorane razgovarajući o filmovima, ti neposredni komentari daju dodatnu sliku o njegovoj lucidnosti, ali i o tome zbog čega je postao kvir ikona, još onda kada govoriti o tome na filmu uopšte nije bilo pitanje aktivističkih grupa niti ispunjavanja brojnih kvota za fondove ili nagrade. Udo Kir je od početka snimao filmove kvir sadržaja, glumio je kvir likove i živeo otvoreno kao gej muškarac: „U naše vreme, pitanje seksualnih manjina nije bilo tema kao što je danas. LJude uopšte nije bilo briga zapravo. Svi su znali za Endija Vorhola. I sve što je on radio bilo je kvir, ali to se nije dovodilo u pitanje. Jednostavno, bilo je normalno i normalno se o tome govorilo ili se nije govorilo uopšte. Pola Morisija sam upoznao u avionu, u trenutku kada sam počinjao karijeru. Počeli smo priču i pitao me je čime se bavim. Već dve nedelje kasnije, snimao sam s njim Frankenštajna, koji je bio potpuno kvir. U to vreme ljude nije interesovala tuđa seksualnost, niti su se kvir ljudi borili da se o tome govori u javnosti. Bila je s jedne strane i zabranjena tema. U svakom zabranjenom voću ima neke lepote. I onda samo pogledajte kako se za kratko vreme sve promenilo. Danas, dva muškarca ili dve žene mogu se venčati i imati decu, što je do pre tri decenije bilo nemoguće. Ali došli smo do te tačke. Meni se sviđa što je danas došlo do normalizacije toga, i što više niko od toga ne pravi neku famu. Naravno, taj proces normalizacije nije okončan. Ima još problema. U nekim zemljama to nikada neće biti prihvaćeno. Ali u civilizacijama kao što je Amerika, to je sasvim normalna stvar. A ja sam srećan što sam živeo slobodno, od onog trenutka kada sam spoznao šta sam zapravo. Srećan sam i što sam snimao filmove koji su odisali tom slobodom. I meni ne trebaju sada neka posebna oslobađanja, jer sam oduvek bio slobodan čovek.“ Iako je Fest predstavio nekoliko izuzetnih ostvarenja nezavisnog filma, čini se da sve izraženija dominacija izrazito komercijalnih ostvarenja potiskuje male filmove s repertoara, a i samih bioskopa za nezavisne filmove, u poslednje tri godine, ima sve manje. Za našeg sagovornika, pitanje u šta se pretvorio film danas, i sam priznaje, od velike je važnosti: „Film je danas uglavnom komercijalni produkt, osmišljen da zarađuje novac. Čak i u avionu kojim sam došao u Beograd, svi filmovi koje smo mogli da gledamo bili su akcioni, s mnogo eksplozija i jurnjava. U njima ne postoje suvišne informacije o likovima, o radnji, sve je postalo nebitno. A dok sam snimao s Fazbinderom, recimo, uvek smo kretali od tih ključnih pitanja ko su naši likovi i šta sve treba da se s njima desi. To je bila osnova za rad. A sada se samo vodi računa o tome kako će od filma da se zaradi novac. Radio sam decenijama s Larsom fon Trirom i on nikada nije postavio pitanje da li njegovi filmovi treba da zarade mnogo para. Sve nas je interesovalo samo kako da napravimo što bolji film i da mi budemo što bolji. I to je bilo sve. Sećam sam kad smo snimali Dogvil. Svi smo se vozili istim automobilom, delili iste sobe. Sedeli smo za istim stolom Ben Gezara, DŽejms Kan, Nikol Kidman, Kloi Sevinji i ja. Lars bi nam prilazio i davao samo jednu smernicu za glumu – nikako ne smete da glumite! NJemu je to bilo jedino bitno! I nikad, za sve ove godine, a mnogo dugo se već znamo i radili smo toliko puta, nikad nisam čuo da je ikada rekao da neki njegov film mora da zaradi novac! Barbaru Sukovu, koja je sada gošća Festa, sreo sam na snimanju Fon Trirovog filma Evropa i radili smo taj film potpuno bez novca. I verujte mi, nijedan novac ne može da plati to zadovoljstvo koje smo mi osećali na tom setu.“ Dragan Jovićević