Pitanje poznatosti

Vi ste meni nešto poznati. Mislim da sam Vas i ranije viđao kako se ispred televizora ili na kakvom mitingu radujete, jer ste razumeli da našu zemlju očekuje ogroman napredak. Možda najveći u regionu, sigurno među najvećima u Evropi, a gigantski čak u poređenju i sa Nemačkom. Tako to ide s tim napredovanjem, jednom kad počne, to ne ume da stane. Ushićeni ste, kao nekada, što Vam je neko ulio nadu da ćemo opet biti neka sila. Sećam se i Vaših ranijih ushićenja, a povodom toga da nam je konačno pošlo za rukom da zastarelu i polumrtvu socijalističku ekonomiju ponovo – i to bezbolno – priključimo u svetske privredne tokove. I tada su Vam se caklile oči, baš kao i sada, na pomisao da nećemo morati da zatvaramo naše privredne gigante, jerbo se ponovo vraća njihovo vreme, pa ćemo i mi svi s njima nekakvi giganti biti. Sećam se kako su Vas nezadrživi talasi ponosa uvek obuzimali kada su se strani državnici upoznavali sa lepotama našeg folklora ili gastronomskim specifičnostima naše ishrane, poput sad ovog svadbarskog kupusa i pečenja na ražnju. Kao da je juče bilo kada ste, kao i sada, rekli da su se vratili dani kada bez stida možemo da gledamo naše državnike pored njihovih inostranih kolega. I nimalo se nije promenila Vaša večita želja da nekom takvom državniku poklonite sve svoje poverenje, a u tu želju se mešalo osećanje mržnje prema svim njegovim neprijateljima i kritičarima. Ponajviše onima koji to rade unutar svojih 24 minuta. I na račun poslednje 24 godine. Poznati ste mi jer vidim kako Vam, kao i uvek, idu na živce tamo neki izdajnici, koji su se drznuli da na ulicama traže tamo neko poštovanje tamo nekih zakona i tamo neke procedure. Još Vas više nerviraju tamo neki novinari koji kopaju po tamo nekim slučajevima, traže tamo neke odgovorne, i ne samo što traže već ih i imenuju. U Vama i sada, kao i nekada, raste gnev protiv tih Tamo Nekih. Vi bi sve te Tamo Neke poslali Tamo Negde, da ne ometaju jedinstvo Nas Ovamo. Ni sada ne vredi, kao što u Vašem slučaju nikada nije vredelo, objašnjavati da postojanje drugačijeg mišljenja umanjuje mogućnost greške i dugogodišnjih posledica. Vas Tamo Neki prosto uznemiravaju svojim postojanjem i remete Vam zamišljeni Državni red, koga bi valjalo iznad Kućnog reda zakucati na zid svake kuće u ovom Neredu. Vi ćete, shodno tome, držati ekser a zna se ko treba da drži čekić. Znam Vas odavno, dakle, još od kad ste se prvi put slagali i sa onim što ne mislite, zato što to misle oni sa kojima se slažete. Oduvek ste bili skloni da za rešenja Vama nerazumljivih problema prihvatite samo i jedino ona koja razumete. Kapitalizam Vam je dobar samo kad je uvozni, a domaći je nepravedan i shodno tome nepoželjan. Nadate se, otkad Vas znam, da će nas dobre svetske sile osloboditi od onih loših, te da će to da se desi zato što nas oni vole, a ne zato što imaju neke koristi, neretko i na našu štetu. I na kraju svega, kad Vam deca odu na pečalbu u neku svetsku silu, gde rešenja nisu jednostavna, gde je kapital domaći i gde se svako slaže samo sa onim što misli, ništa Vam nije čudno. A i što bi, dokle god doznake stižu iz porodične dijaspore. Znamo se, siguran sam. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog osećanja koje je postojalo tada, kao što postoji i sada. A to je da će Vas, kao i uvek, napustiti oni koje podržavate, jer će im jednog dana Vaša podrška biti ili ispod časti ili ispod praga dozvoljenog delovanja. Revolucija je uvek jela svoju decu, pa će to tako biti i sada. I kad se to bude desilo, a desiće se kao što se uvek i dešavalo, srešćemo se ponovo. Pa ćete, možda, tada Vi meni prići i reći: “Vi ste meni nešto poznati!”. A ja ću tada odgovoriti: “I Vi meni, ali to više nije toliko bitno.” Ko što možda nije ni sada, nego mi se ove nedelje nešto ne piše o Siju, Kolindi, protivgradnim raketama, isfilovanim presudama ili francuskom fudbalu. A to mi je isto poznato.