Muzika povišene temperature

Kako najlakše opisati atmosferu i kreativnu raskoš novotalasnog Beograda osamdesetih godina, ili napetost i bunt antirežimskog rokenrola devedesetih, ili tananost duše majstora sevdalinki od Bosne do Srbije, ili haos, znoj i eros Guče? Za one koji ovim događajima nisu prisustvovali, teško da postoji bolji način od gledanja dobrog muzičkog dokumentarca. Imajući u vidu bogatu popkulturnu istoriju prostora Jugoslavije, gotovo neverovatno deluje podatak da Srbija nikada nije imala festival posvećen muzičkom ili rok dokumentarcu. Sve do sada! Festival DoknRitam prvi je domaći festival muzičkih dokumentaraca, i biće održan od 23. do 26. juna u Domu kulture Studentski grad.

U takmičarskom programu biće prikazano devet filmova koji se bave različitim muzičkim žanrovima - od rokenrola i alternative eks-Ju scene, preko diska, hip-hopa do sevdalinke. Tokom festivala biće predstavljeno ukupno 19 filmova, šest muzičkih knjiga, biće održana i dva koncerta.
Već na početku, cilja se u samu sredinu. U četvrtak, 23. juna na programu je film Limunovo drvo, koji se bavi prvim bendom Milana Mladenovića, potonjeg frontmena kultne Ekatarine Velike. Reč je o filmu koji bi u Velikoj Britaniji ili SAD bio događaj od prvorazrednog nacionalnog kulturnog značaja. A kako je kod nas?

Osnivačica festivala Sandra Rančić kaže za NIN da joj je rad na dokumentarnom TV serijalu Rokovnik (emitovan na RTS) posvećenom rok sceni SFRJ, kao i filmu EKV - Kao da je bilo nekad, doneo mogućnost da zaključi da je naša muzička scena u prošlom veku bila jedna od najzanimljivijih u Evropi: O tome su pisali razni svetski teoretičari pop kulture. Muzika koja dolazi sa ovih prostora zaista ima istu, a u određenim momentima, i puno `višu` temperaturu od muzike sa raznih strana sveta, a ono što joj nedostaje jeste provodnik koji bi je na adekvatan način lansirao i pametno pozicionirao na svetskoj muzičkoj sceni, kaže Sandra Rančić.

Ona ukazuje da muzički dokumentarci, pored toga što u Americi osvajaju Oskare poslednjih godina, i kod nas idu uzlaznom linijom: Produkcija je sve veća, a autori se ozbiljno i sa svešću o odgovornosti koju nosi dokumentarac o određenoj muzičkoj zvezdi, bez obzira na uglavnom skromna finansijska sredstva, radu posvećuju veoma predano.

Na drugom žanrovskom polu u odnosu na rokenrol nalaze se tradicionalni balkanski muzički idiomi, koji će na festivalu DoknRitam biti predstavljeni živopisnim filmom Sevdalinka: Alhemija duše reditelja Salija Salinija, rađenim u koprodukciji Turske i Bosne i Hercegovine. Ovaj film je drugi u trilogiji posvećenoj muzici Balkana, pa će se posle muzike Guče u filmu Rock The Trumpet, turski reditelj Salini u trećem nastavku pozabaviti vojvođanskom tamburicom. Film o sevdalinki će u Beogradu imati svetsku premijeru.

Na pitanje NIN-a kako bi uporedio grmljavinu Guče i prefinjeni sevdah, Salini kaže da nema razloga za takvo poređenje: To je kao da me neko pita hoćeš li pršutu ili sudžuk, ćevape ili burek... Jedna u sebi nosi neverovatnu energiju koja te bukvalno ponese posle par minuta, druga nosi u sebi osećaj prepun sete i bola. Dakle, radi se o dva duševna stanja koja su proizvod energija i duha naših prostora. Ako ćemo da biramo baš od ove dve vrste muzike, to zavisi od momentalnog raspoloženja čoveka. Ja sam bogatiji kada prihvatim i trubu i sevdalinku. Što da uzmem milion dolara kada mogu dva? Ajde na momenat da i mi Balkanci budemo pametni i mudri kao Anglosaksonci, kaže Salini.

Kada je o poređenju anglosaksonske i muzike Balkana reč, o tome dosta ima da kaže i reditelj Mladen Matičević, član žirija festivala. On je već snimio film o Arsenu Dediću, a trenutno radi na dokumentarcu o Vladi Divljanu. Velikog majstora šansona poredio je sa Lenardom Koenom i DŽonijem Kešom, a u razgovoru za NIN on kaže da je film o Arsenu video kao grandiozni holivudski crno-beli film. Da li bi tako nešto bilo moguće danas, makar u stilu filma o Novom talasu Sretno dijete, drugo je pitanje. Stvari su se u međuvremenu značajno promenile.

Razlika je u tome što je rokenrol u ovom trenutku subverzija ili skup hobi, od toga ne može da se živi. Ako se bavite tom muzikom, onda računate na mali broj onih koji to razumeju i vole, pa ste automatski u manjini. Hipotetički film koji bi se time bavio bio bi više priča o ilegalcima, jer oni nisu ilegalci bukvalno, ali jesu u smislu tretmana u medijima i od strane države, kaže Matičević.

Dovoljno je da se pogleda poseta dva najveća festivala u zemlji - Egzita i Guče, pa da postane jasno da je muzika u Srbiji živa i zdrava. Sada samo treba uključiti kamere i - eto dobrih muzičkih dokumentaraca, a publika neka sama bira da li će slušati i gledati trube ili električne gitare, zar ne?

Sandra Rančić kaže da je teško izmeriti uticaj ova dva festivala, ali ukazuje da je vidljivo golim okom da u Guči često ima više strasti nego na koncertu nekog rokenrol benda. Ipak, prema njenim rečima, postoji i sasvim sigurna tačka preseka veliki kulturološki potencijal.
U globalnom internet-selu, festivali kao što je DoknRitam mogu da posluže kao dobar vodič.