RavnodEUšnost

Otvaraju se poglavlja u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Juhu. Ua. Štagod. A i baš su našli kad će da ih otvaraju. U Turskoj Erdogan pretvara fiktivne zaverenike u realne zatvorenike, histerično skupljajući – kao Pokemone – svakog ko mu se ikad i na bilo koji način zamerio. U Francuskoj raste verovatnoća da se vanredno stanje nikad neće prekinuti, pošto se u svakakvom idiotu bilo kada može probuditi želja da onostrani život nastavi uz 72 device. Dabogda ih večno deflorisao. Gadna vremena. Amerika se politički oblizuje, sve gustirajući između Trampa i Hilari; Rusiju bez i posle Putina bolje je i ne zamišljati; sveopšti kapitalistički rat protiv komunizma završio se tako što će komunistička Kina biti kapitalom najbogatija zemlja sveta. Muslimani beže u Evropu, Anglikanci beže iz Evrope, a usred svega do sad navedenog Brisel je odlučio da, posle skoro 16 godina zakeranja i otezanja, pokloni poverenje Srbiji. I proglasi je podobnom – za dalje ispitivanje podobnosti. Na kraju tog dugačkog štapa sa šargarepom Srbiju će možda u EU primati i Vrhovni Imam evropskog kalifata. A ako ne tako, onda će se prijemni list možda dobiti od belgijskog kralja, suverena jedine preostale zemlje koja priznaje vlast Brisela. I to ne zato što oni to tako hoće, već zato što je sve ostalo geografski nonsens. No šta god da se pesimistično desi na tom kraju evropskog puta Srbije, to bi moglo biti sasvim adekvatna kazna za svojevrsnu ravnodEUšnost koja se razvila posle 16 godina ovdašnjeg udvaranja Evropskoj uniji. RavnodEUšnost, odnosno ravnodušnost spram EU, sasvim je moguća reakcija na jednu pozitivnu vest iz EU posle skoro dve decenije loših vesti sa iste adrese. Gledano unazad, ta dobra vest je mogla da dođe bilo kada. Poglavlja su mogla biti otvarana svim vladama od 5. oktobra do danas, ali nisu. A nisu, jer tada nije bilo ovolikih problema u Ukrajini i na Bliskom istoku, tada Kina i Rusija nisu bile ovoliko moćne i onoliko zainteresovane za balkanski prostor, tada nije bilo ekonomske krize i poplave migranata. Tada, kad je moglo sve što i sada, Brisel je bio moćniji, a Beograd nije imao alternativu, kako je to naivno definisao čovek koji je mislio da se to s tom alternativom i na njega odnosi. A videsmo da baš i ne. Elem, RavnodEUšnost je ono kad se ljudima fućka za Evropsku uniju. A fućka im se jer su se tog projekta odavno uhvatili ovdašnji profesionalni evroentuzijasti, koji su odnedavno u nevoljnoj saradnji sa preobraćenim vladajućim evroentuzijastima, ljudima koji su od svog pra-osnivanja skloni baksuznom zaljubljivanju u projekte koji moraju da propadnu. Protiv EU projekta su, pak, nešto siromašniji profesionalci suprotne provenijencije, povremeno potpomognuti osobama romantično zaljubljenim u stepe, sneg, trojke i praporce (što takođe ne govori o valjanoj osnovi za uspeh). A u sredini između te dve omanje armije većinom uhlebljenih nalazi se buljuk nekog sveta kojeg su opreznost i iskustvo naučili da u bajke sa srećnim krajem treba verovati samo kad se ti krajevi i dese. Pa odakle god i ko god da je bajkotvorac i koliko god tu bajku blokirala, moš misliti, Hrvatska. RavnodEUšnost je, dakle, ovde temeljno stvarana. Šesnaest godina briselskog zakeranja, od čega se pola zakeralo tokom ekonomske krize, stvorili su politički vakuum, u kome svako ko diše evropskim plućima neće mnogo kiseonika uneti u organizam. Vlastoručno stvorivši apsurd da ih najviše podržavaju oni koji su ih najmanje podržavali, samozaljubljenici briselske administracije sada započinju proces pridruživanja sa zemljom koja je nešto manje evropska no što je bila dok se taj proces otezao. Sem ukoliko pod evropske vrednosti ne računamo tabloide, rast javnog duga, orbanovski populizam, nasilje, rijaliti ili neznanje kud sa migrantima, dakle svašta nešto nastalo tokom boravka u evropskoj čekaonici. A na svemu tome i te kako čvrsto se može utemeljiti svaka ravnodEUšnost. Pa nije joj, onda, ni za zameriti. Otvaraju se poglavlja, dakle. Čestitamo. Saučešće. Štagod.