Priroda ili odgoj

Da li se na teritoriji današnje Srbije tokom polumilenijumskog ropstva razvio prirodan odabir prikladnijih jedinki za razmnožavanje koji favorizuje servilne primerke, te je država Srbija 2016. godine postala skup osoba koje nose urođenu karakteristiku povlačenja pred silom? Ili su u Hrvatskoj, tokom isto toliko dugog služenja donekle blažim tiranima, poželjniji primerci za brak i dobijanje potomstva bili oni sa razvijenim Stokholmskim sindromom, dakle, oni koji misle da su isti kao njihovi tlačitelji, pa današnjom Hrvatskom dominiraju osobe sa karakteristikom iluzije veličine, lišene osećaja za humor? Ili pojedinac, gde god i kako god da dođe na svet, piše po praznom listu papira?

U tim opasnim pravcima razmišljanja, ukoliko ste raspoloženi, može vas odvesti kanadska serija Crno siroče (u originalu, mnogo više kul, Orphan Black verovatno je valjalo primeniti nekakav kreativni prevod) koja se bavi posledicama eksperimenata sa kloniranjem iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka na život umnožene glavne junakinje Sare Mening.

Prvi nivo zabave serije Crno siroče upravo je glavna glumica koja tumači desetak likova, od kojih barem pet sa detaljno objašnjenom ili prikazanom životnom istorijom i trenutnim okolnostima. Britanski ulični prevarant Sara, policajka Bet, naučnica Kosima, očajna domaćica Elison... na prvi pogled podržavaju liberalno stanovište po kome odgoj definiše ličnost. Opet, sve one su snažne žene, borci, sa seksualno privlačnom energijom za svoj ili suprotan pol. Svoj pol? Da li je realno da od dve genetski identične žene jedna naginje heteroseksualnosti a druga homoseksualnosti? Naravno da jeste, ukoliko uzmemo za datost Kinsijevu skalu po kojoj smo svi biseksualni i samo nas odgoj navodi (u slučaju osoba od tri do sedam na skali) na koji način ćemo se ljubavno povezivati. Takvi detalji, uz liniju priče po kojoj su glavni negativci (ili barem, osnovna progoniteljska pretnja) verski fanatici koji ljude nastale u okviru naučnih igara žele da vrate bogu kao jedinom stvoritelju, šalju seriju liberalnoj, učenjačkoj publici.

S druge strane, naučni institut odgovoran za kloniranje prikazan je kao grupa manipulativnih ljudi sklonih totalitarnim metodama (neprestana prismotra svaki klon, tj. klonica, ima monitora, osobu iz najbližeg okruženja, muža, dečka, najbolju prijateljicu) kojima je, racionalnima po prirodi, moguće uspostavljati obostrano korisnu saradnju ili rizični dogovor. Sa verskim fanaticima, naravno, dogovora nema. Tretman života Elison, mame iz predgrađa, njenih komšija, ispraznog života lažno ispunjenog hobijima i učinjenog podnošljivim alkoholom i tabletama jasno daje do znanja kome se serija obraća. Jer, za razliku od Elison, naučnica Kosima koja na zabavan, ne sasvim štreberski, način ispaljuje informacije, sa dredovima i naočarima sa crnim okvirima, neko je ko bismo želeli da budemo.

Serija, očigledno, goni ka ozbiljnom i pretencioznom razmišljanju, sa naslovima epizoda u prvoj sezoni uzetim iz Darvinovog Porekla vrsta, u drugoj iz Novum organum i De augmentis scientarium Frensisa Bejkona. Ipak, scenarističko umeće i zdrav dramaturški razum nalaze se u odabiru radnje kao osnovnog elementa dok nauka i filozofija služe kao začin, ili ono što radnju omogućava, za razliku od, recimo, Hanibala ili Peni Dredful koji postaju sve negledljiviji uporedo sa porastom želje autora da budu pametni i drugačiji.