Minotaur u kandžama Zmaja

Ako Donald Tramp išta razume, onda je to značaj bankrotstva i finansijskog recikliranja. On zna sve o uspehu koji vodi preko strateških bankrotstava, posle kojih sledi masivni otpis dugova i pretvaranje finansijskih opterećenja u benefit. Ali da li razume ogromnu razliku između duga nekog preduzimača i duga koji opterećuje jednu veliku zemlju? I da li shvata da je kineski balon privatnog duga bure baruta podmetnuto ispod globalne ekonomije? Od toga da li je to u stanju da razume zavisi mnogo šta. Tramp je izabran na talasu nezadovoljstva kolosalnim neuspehom establišmenta da kontroliše kako ekonomski bum do 2008, tako i recesiju koja je posle toga usledila. NJegova obećanja podsticaja za domaću privredu i protekcionističke trgovinske politike, s ciljem da se u zemlji otvore nova radna mesta u proizvodnji, uznela su ga do Bele kuće. Da li ta obećanja može da održi zavisi od toga shvata li ulogu koju je Amerika imala u „stara dobra vremena“, ulogu koju bi sada mogla da ima Kina. Do 1971. američka globalna hegemonija počivala je na njenom suficitu tekućeg računa u razmeni s ostatkom kapitalističkog sveta, čijoj stabilizaciji su SAD pomagale tako što su deo tog suficita preusmeravale ka Evropi i Japanu. To je doprinosilo ekonomskoj stabilnosti i brzo opadajućoj nejednakosti širom sveta. Ali kada je Amerika prešla na deficit, taj globalni sistem više nije mogao da funkcioniše i to je dovelo do ulaska u ono što sam svojevremeno nazvao fazom Globalnog Minotaura. Prema drevnom mitu, kritski kralj Minoj je svoju hegemoniju dugovao Minotauru, tragičnom stvorenju zatočenom u Minojevoj palati. Minotaurova strašna usamljenost bila je uporediva samo sa strahom koji je nadaleko izazivao, jer je njegov ogromni apetit mogao da bude namiren isključivo ljudskim mesom - što je Minoju garantovalo ostanak na vlasti. Zato je iz daleke Atine na Krit redovno stizao brod pun mladih koji su zveri bili prinošeni kao ljudska žrtva. Održavanje ovog užasnog rituala bilo je od suštinskog značaja za očuvanje Pax Cretana i kraljeve hegemonije. Nakon 1971. američka hegemonija se uvećavala po istoj analogiji. Minotaur je u ovom slučaju bio američki trgovinski deficit, koji je proždirao sve veće i veće količine globalnog neto izvoza. Nabujali američki deficit finansiran je milijardama dolara dnevnog neto priliva u Volstrit, koje su tamo upućivali strani (a često i američki) vlasnici dalekih proizvodnih pogona - što je predstavljalo neku vrstu prinošenja žrtve Globalnom Minotauru. Što je deficit više rastao, to je bila veća glad za evropskim i azijskim kapitalom. Ono što je Minotaura učinilo istinski globalnim bila je njegova funkcija: pomagao je recikliranju finansijskog kapitala -profita, štednje i viška novca. Držao je moderne nemačke fabrike u stanju pune zaposlenosti. Gutao je sve što se proizvodilo u Japanu, kasnije i u Kini. U isto vreme, Volstrit je naučio kako da priliv kapitala multiplikuje, korišćenjem egzotičnih finansijskih instrumenata. Na kraju, brana je pukla i svet je preplavljen dugom. U jesen 2008, Minotaur je smrtno ranjen nakon što je naleteo na zid privatnog duga koji je bio nusproizvod njegovog apetita. Federalne rezerve i ministarstvo finansija su reemitovali dužničke hartije (na račun slabije stojećih Amerikanaca koji su krenuli da zaostaju još od sedamdesetih), ali više ništa nije bilo isto: kapacitet Volstrita da i dalje „zatvara“ globalno reciklažno kolo je ispario. Američki bankarski sektor više nije bio u stanju da se u isto vreme nosi i sa trgovinskim i sa budžetskim deficitom kako bi se finansirala domaća tražnja, dovoljna da održi neto izvoz ostatka sveta. Od tog trenutka svetska privreda više nije u stanju da se dovede u red. Nakon što je Minotaur smrtno ranjen, Amerika zahvalnost za to što nije zapala u novu Veliku depresiju ne duguje samo Federalnim rezervama i ministarstvu finansija. Sjedinjene Države je spasio i Zmaj: kineska vlada podigla je domaće investicije na nivo bez presedana kako bi anulirala smanjenje potrošnje u SAD i Evropi. Kina je dugi niz godina svojim legalnim i tajnim bankama dopuštala nekontrolisano odobravanje kredita, dozvoljavajući im čak i da profitiraju na velikodušnosti Federalnih rezervi u vreme jeftinog novca, odobravanjem kredita denominovanih u američkim dolarima. Ukratko, Zmaj je pomogao da Zapad ponovo uspostavi ravnotežu kad Minotaur to više nije bio u stanju. Kineski lideri su znali šta rade. Kreirali su mehur neodrživih investicija kako bi Evropi i SAD dali šansu da se priberu. Avaj, ni Evropa ni SAD u tome nisu uspeli: Amerika zbog pat pozicije u kojoj su se našli predsednik Obama i Kongres pod kontrolom republikanaca, a Evropa iz razloga koje je bolno ponovo i navoditi. A kad je 2015. naišla savršena oluja - američke kamatne stope su rasle dok su cene sirovina padale - Kina je još jednom morala da krene u masovno odobravanje kredita. Danas kineski kreditni bum počiva na garancijama koje su skoro podjednako loše kao one na koje su se 2007. oslanjale investicione banke Ber Sterns, Liman braders i druge. Osim toga, pošto je vrednost kineskog juana debelo precenjena, korporacije sad pozajmljuju dolare kako bi pre vremena isplatile svoje stare, u dolarima denominovane dugove i zbog toga je sve jači pritisak na devizni kurs. Trampov plan da se pomogne onima koji su sedamdesetih počeli da zaostaju, koliko se zasad može razumeti, izgleda počiva na dve glavne stavke: podsticajima za domaću privredu i bilateralnim sporazumima koji će biti sklapani pod pretnjom da ukoliko se na njih ne pristane sledi kazna u vidu uvođenja tarifa i kvota. Ali ako bude igrao grubo s Kinezima, pritiskajući ih da preispitaju kurs juana i preteći uvođenjem tarifa i drugih kaznenih mera, mogao bi da izazove pucanje kineskog mehura privatnog duga - i tako pokrene lavinu čije bi gadne posledice prevazišle efekte svih domaćih podsticaja koje najavljuje. U tom slučaju, Trampovo zalaganje za ulaganja u infrastrukturu moglo bi da se transformiše u sistem državne pomoći krupnom kapitalu, što bi za posledicu imalo zanemarljiv multiplikativni efekt na ostatak ekonomije. Ovo bi, zauzvrat, stvorilo okolnosti za buduće stezanje kaiša, kako panika zbog daljeg rasta američkih kamatnih stopa i naduvavanja saveznog budžeta bude uvećavala pritisak na postojeće nepokrivene obaveze, naprimer za socijalno osiguranje. Da bi Trampova srednjoročna ekonomska strategija imala ikakve izglede za uspeh, mora da shvati da nije američki javni, već kineski privatni dug taj koji treba restrukturirati. Inače će kamatne stope američkog ministarstva finansija probiti plafon i tako značajno umanjiti održivost američkog duga. Isto tako, Tramp mora da razume da Ameriku ne može da „ponovo učini velikom“ time što će oponašati stimulativne mere iz vremena Ronalda Regana. Taj trik je uspevao dok je Minotaur bio vezan lancima i sit; sad kad Zmaj više ne bljuje vatru, trik neće uspeti. Umesto toga, ako zaista želi da uspostavi novi balans u američkoj privredi tako da korist od rasta imaju oni zaboravljeni ljudi, kojima toliko mnogo obećava, mora da sledi Frenklina Ruzvelta i zauzme se za kejnzijansko preoblikovanje bretonvudskog sporazuma. © Project Syndicate, 2016.