Revizija istorije u 24 slike

Intriga svetskih razmera potresla je ovih dana srpsku javnost: mediji su masovno izveštavali da je italijansko tužilaštvo pri Osnovnom sudu u Bolonji uputilo Višem sudu u Beogradu zahtev da se privremeno zapleni osam remek-dela srednjovekovnih majstora Ticijana, Tintoreta, Karpača..., koji su deo zbirke beogradskog Narodnog muzeja. Zahtev je zasnovan na utemeljenim sumnjama da su te slike vlasništvo Italije.

Zbog toga se sada tamo vodi istraga protiv četiri italijanska kustosa i dva bivša rukovodioca Narodnog muzeja, koji su 2004. i 2005. u Bolonji i Bariju organizovali izložbu Od Karpača do Kanaleta, italijansko umetničko blago iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu. Istraga se vodi pod sumnjom da su ova lica malverzacijama omogućila da dela trajno borave u Srbiji, odnosno, da su izvršila krivično delo držanja ukradenih predmeta. Optužba je čudna s obzirom na to da je izložba rađena kao projekat međudržavne saradnje na najvišem nivou, i da tih godina niko nije imao zamerki, kaže Nikola Kusovac, dugogodišnji kustos Narodnog muzeja, sada u penziji. Ali, sam predmet spora je stariji, datiran u 1949, kad su slike ovamo došle ratnom reparacijom.

Viši sud je povodom italijanskog zahteva doneo odluku koja neće biti objavljena dok je sud u Bolonji zvanično ne primi. Na alarm medija, domaće mnjenje se uzburkalo kao kada su naslednici Abroaza Volara potraživali neka od dela iz kolekcije njegovog saradnika Eriha Šlomovića, takođe smeštena u depou naše najvažnije muzejske institucije. Iako su i ona neosporno srpsko vlasništvo, kako primećuje Kusovac.

Slučajevi su slični po odijumu, ali i po komplikovanoj istoriji. Slike o kojima govori italijansko tužilaštvo došle su u Srbiju po gotovo filmskom scenariju. Pisani trag ih prati do Savezničkog sabirnog centra u Minhenu, odakle je trebalo da budu vraćene vlasnicima nakon Drugog svetskog rata. Ticijanov Portret kraljice Kristine od Danske, Tintoretovu Bogorodicu sa detetom i darodavcem, San Rokoa i San Sebastijana Vitorija Karpača, Poklonstvo deteta sa anđelima i svecima i Madonu sa detetom Paola Venecijana, triptih sa motivom Madone, Blagovesti i raspeća, kao Madona i dete na tronu Di Luke Spinelija, Jugoslavija je 1949. dobila kao ratnu odštetu, a na ime pljačke pretrpljene od nemačkih nacista, italijanskih fašista i drugih okupatora, objašnjavaju srpski pravnici i istoričari umetnosti. Reparaciona zbirka Narodnog muzeja broji 49 slika, među kojima dela Kanaletea, Rubensa, Ibera Robera, Koroa, Roze Boner, pored spornih - već pomenutih.

Odštetu su svojevremeno dodelili organi američke okupacione uprave, koji su blagom minhenskog Sabirnog centra gospodarili nakon 1945. Iz riznice su se prvo namirile velike sile, dok Jugoslavija nije dobila ništa do 1948, kažu poznavaoci. Tek posle sukoba Tita i Staljina, SAD menjaju stav prema Jugoslaviji, koja ipak dobija dela manjih vrednosti iz još krcate riznice.

Lično sam držao u rukama `tomove` precizno popisanih umetnina koje su Jevrejima i Srbima bile otete tokom rata, a koje im nikada nisu vraćene, jer nisu ni pronađene. Reparacija se odnosila na dela slične vrednosti sa popisa kontroverznog Ante Topića Mimare, koga su saveznici doveli da bude stručni savetnik misije FNRJ, a naša tadašnja vlast ovaj izbor podržala, Kusovac Mimaru navodi kao jedinu spornu tačku u lancu prelaženja dela iz ruku u ruke.



Jer, slike čije se vlasništvo sad osporava, konkretno - Ticijana i Tintoreta, čak ni najsporniji vlasnik - nacistički maršal Herman Gering nije opljačkao, već legalno kupio 1941. godine za 1,3 i 1,5 miliona tadašnjih lira, kako mediji prenose iz dokumenata obelodanjenih u Parizu 2015. Transakcija je izvršena preko Geringovog posrednika Andreasa Hofera, nekadašnjeg šefa umetničke zbirke rajhsmaršala, a iz kolekcije Kontini Bonakosi iz Firence. Hofera je 1955. ispitivalo italijansko tužilaštvo, ali je oslobođen, jer je trgovao po zakonu i nije mogao biti kriv za fašističko uređenje države.

Mimara je došao u posed ovih i drugih remek-dela kao Geringov prijatelj, mešetar, kako se i posthumno sumnjiči, ali i kao (budući) muž Viltrud Mersman. zaposlene pri Sabirnom centru u Minhenu. Po spekulacijama, Mimara je bio agent CIA, FBA, nacističke obaveštajne službe, ustaški i špujun jugoslovenske Udbe, zbog čega i nije bio procesuiran. U svakom slučaju, nečasna ličnost, komentariše Kusovac.

Mimara je prevarama od saveznika uzeo pet kontejnera sa po pet tona umetnina iz minhenske riznice, a nakon okončanja reparacionog postupka. Umetničkim predmetima je trgovao od Južne Amerike do Maroka. Jugoslaviju je namirio iz legalnog korpusa umetničkog obeštećenja sa 166 slika, među kojima i ovih osam iz italijanske optužnice.

Viši sud u Beogradu je na aktuelni zahtev iz Italije mogao da da dve vrste odgovora. Ili da zamolnicu usvoji, u kom slučaju bi se postupalo po zahtevu za privremenu zaplenu slika. Ili, da zahtev odbije. Kusovac se plaši da nadležni nisu mogli da odole mantri da Evropa nema alternativu, te da su pristali da Italiji (privremeno) daju ono što nije njihovo. Već naše i to legalno.

Koliko znoja je prolila Melina Merkuri, ministarka kulture Grčke, da iz Britanskog muzeja vrati mermer sa Akropolja. Pa opet su delovi antičkog svetilišta ostali u Londonu, kaže Kusovac vatreno. Još više ga uznemirava što tekući čin italijanskog tužilaštva vidi kao pokušaj revizije istorije. Odnosno, zaborava ko je bio na strani saveznika, a ko nacista.

Narodni muzej nikad ništa nije krio, te slike su videle na hiljade posetilaca, među kojima i mnoge diplomate, kaže Kusovac. I postavlja pitanje - zašto se postupak pokreće tek sad, kad su učesnici reparacionog procesa odavno pomrli.
Sve mu to liči na lešinarski posao, miris krvi kad se telo (države) raspada.

Za vreme dok srpska javnost čeka da li će se izaći u susret zamolnici Italijana, u Narodnom muzeju kažu: Nikakav zvanični zahtev ni obaveštenje nismo primili. I dodaju da su sporna dela navedena u medijima zakonito vlasništvo Republike Srbije. Pravnici, opet, naglašavaju da se privremene mere zaplene sprovode kad postoji realna opasnost da imovinsko-pravni zahtev neće biti ispunjen. A sasvim je izvesno da bi nadležni iz Narodnog muzeja slike predali, ako sud tako odluči. A ne s njima negde pobegli.

Takođe, tvrde naši pravnici, ovoj vrsti garancije pribegava se kad je izvesna verovatnoća da će se postupak završiti u skladu sa privremenim merama, što, po njihovom mišljenju, sada nije slučaj.

Slike italijanskih majstora sporne su po još jednom aspektu. Naime, stručnjaci ne mogu sa pouzdanjem reći da li su im autori nabrojani velikani slikarstva, ili njihovi učenici. Zato je Kusovcu još čudnije što se Italija oko njih otima, kad dela spadaju u nižerazredne u odnosu na to što ova država poseduje.



Slučaj Šlomović. Podjednaku pompu izazvala je tužba naslednika kolekcionara Abroaza Volara koji su 2012. tvrdili da Srbija ilegalno drži dela iz zbirke Erika Šlomovića, jugoslovenskog kolekcionara, a Volarovog saradnika. I to deo koji je Šlomović u domovinu poslao diplomatskom poštom 1939. iz Pariza, gde je drugi deo kolekcije pohranio u sef, nakon pogibije svog mecene Volara u saobraćajnoj nesreći. Oko tih 190 slika iz pariskog sefa vodio se višedecenijski spor između naslednika ova dva kolekcionara, pošto je pretinac banke otvoren 1989. godine.

Porodica Volar je pobedila, a deo slika iz sefa prodala na dve simultane aukcije 2010. godine u Parizu i Londonu, za astronomske sume novca. Šlomovićevo ime nije ni pomenuto na izložbama, kolekcija je predstavljena kao zaostavština Abroaza Volara. Dve godine kasnije, Volarovi potražuju i deo Šlomovićeve zbirke iz Narodnog muzeja u Beogradu, koji je čudnim putevima ovde dospeo.

Sve oko Šlomovića bilo je i ostalo tajanstveno, pa čak i godine njegovog rođenja i smrti, rekao je za NIN Miodrag Ćertić, reditelj filma Misterija Mr. Šlomovića. Jedno je ipak bilo izvesno, da je ovaj harizmatični kolekcionar ostvario niz fantastičnih veza sa najvećim umetnicima onog doba, od 1934, kad je postao desna ruka Volara, do 1939, kad sve počinje da se raspada. Posvete na slikama Pikasa, Matisa, Šagala svedoče da je njihova dela kupio Šlomović, kako primećuje Ćertić.

Šlomović je uoči rata u Kraljevinu Jugoslaviju poslao 429 slika. Početkom ratnih dešavanja, iz Beograda se sa bratom, ocem i majkom, seli u Bačinu kod Varvarina, gde u jednoj od iznajmljenih soba grade dupli zid. Ovde je kolekcija preživela rat, dok se Šlomoviću, njegovom ocu i bratu gubi trag. NJihova smrt u pokretnoj gasnoj komori, ozvaničena je 1943. Majka Roza posle oslobođenja postiže dogovor sa Ivanom Ribarom da u zamenu za zbirku dobije penziju.

Voz sa umetninama kreće za Beograd, ali se sudara sa bugarskom vojnom kompozicijom, pa Šlomovićeva majka strada, dok slike bivaju rasute svud po poljanama. Nakon šest meseci,u magacinu Jugoslovenskih železnica pronalazi se gotovo celokupna zbirka koja pada u zaborav do 1948, kad na nju skreće pažnju pokušaj prodaje nekih od slika na crnom tržištu. Tek tad kolekcija biva smeštena u Narodni muzej, doduše, okrnjena, sa 360 od 429 dela mahom francuskih impresionista.

Na sudu se te 2012. potežu dokazi Valarovih naslednika da je on Šlomoviću dao zbirku na čuvanje, što je besmisleno, budući da je potonji bio Jevrejin, kako primećuje Ćertić. Srbija, kao naslednica Jugoslavije raspolaže zvaničnom prepiskom između Ivana Ribara i Roze Šlomović, kao i njenim zaveštanjem o posthumnom poklonu kolekcije. Tako je spor tada rešen u našu korist. I ova zbirka mirno počiva u Narodnom muzeju, dok je neki tobožnji naslednik ponovo ne ospori.

Sve je ovo pomalo i smešno i tužno, jer obznanjuje da se interes za umetnost budi tek kad postane predmetom trilera. Kad se potegne šta je čije, i u toj priči zazveckaju neki novci, pa se onda maše i imenima. Dotad javnost nema pojma, niti za to mari, čime raspolaže u nacionalnim depoima. Možda bi bilo drugačije da Narodni muzej radi, i da publika ima priliku da dela svetskog glasa vidi uživo. A možda i ne bi, jer izložbe posećuje uvek manjina. Stoga su intrige ove vrste možda i poželjne, da se malo presaberemo.

Bez zvaničnih depeša

Ministarstvo kulture i informisanja RS oglasilo se juče, za NIN, povodom pisanja italijanske štampe, navodeći da nije dobilo nikakav zahtev italijanskih zvaničnih organa povodom slika iz Narodnog muzeja. U slučaju da takav dokument stigne, Ministarstvo bi postupalo rukovodeći se primenom domaćeg zakonodavstva i ratifikovanih međunarodnih propisa. Kada je reč o zbirci Eriha Šlomovića, povremeno su se pojavljivala fizička lica koja su smatrala da polažu pravo na dela iz ove zbirke. Sa tim uverenjem pokretali su sudske postupke koji su okončani u korist Republike Srbije. Postupke je, u ime Republike Srbije, vodilo Republičko javno pravobranilaštvo, kažu u Ministarstvu, navodeći da je to jedini primer osporavanja vlasništva nad kulturnim blagom naše države.