Razvojni put bluz amazonke

Ana Popović se na scenu Mikser hausa u prošlu subotu obrušila kao furija. U mrežastim čizmama i kratkoj crnoj haljini, sa kosom koja podseća na grivu lavice, ona električnu gitaru koristi kao sredstvo da publiku baci na kolena, podigne je, a onda je gurne u trans. Praćena đavolski dobro usviranim bendom, ova bluz amazonka priredila je vrtoglavu vožnju kroz dobar deo karijere, sa akcentom na zasad poslednjem albumu Trilogy. Reč je o ambicioznoj i hrabroj ploči, snimanoj u NJu Orleansu, Memfisu i Nešvilu, u kojoj se prepliću bluz, fank, rokenrol i džez. Ovaj album je njena Istina. Istinska zvezda svetske bluz scene na svetsku turneju kreće iz Beograda. Neposredno pred nastup u Mikseru, stigla je lepa vest da je nominovana za prestižnu nagradu Najbolje savremene bluz umetnice koju dodeljuje najrelevantnija ustanova kada je ova vrsta muzike u pitanju – Bluz fondacija. Pre nego što je izašla na binu, dok je pun Mikser haus uzvikivao njeno ime, Ana Popović je u razgovoru za NIN rekla da je nominacija velika čast za nju. „Teško je i Amerikancima da budu nominovani, a naročito ljudima koji nisu odande, tako da sam veoma zadovoljna. To je divno, naročito s obzirom na to da ja ne sviram baš čisti bluz...“, kaže Ana Popović. Ana je na novom albumu predstavila visokooktansku mešavinu ključnih sastojaka onoga što čini srž pop muzike; njena muzika se uporno otima strogom žanrovskom klasifikovanju. „U Americi je mali procenat bluz čistunaca. Tamo je važnije šta će Bilbord i slični mediji da kažu, a oni su svi išli baš na tu džez ploču, jer im je to bilo drugačije i nešto što nisu očekivali od mene. Tu i dalje postoji bluz nota, ali u džez stilu, kao što su radile Sara Von ili Ela Ficdžerald. A one su bile bluzi, znaš... Uvek sam volela taj ’matori’ deo džeza, koji je bluzi. Trilogija miri te muzičke stilove, a to je budućnost bluza, jer onaj ortodoksni bluz praktično više i ne postoji. Lepo je da se bluz meša, da u nekoj pesmi dotakneš korene, u nekoj drugoj pronađeš nešto svoje. Bitno je da ne kopiraš i da se ne trudiš da zadovoljiš nečiji ukus. Nova muzika prosto mora da bude nova i drugačija“, kaže ona za NIN. Anin mišićavi bluz pumpa novi život u muziku koju bi mnogi olako da otpišu kao prevaziđenu i mrtvu. Od Roberta DŽonsona, malog crnca koji svira gitaru na prašnjavom raskršću i čeka da đavo dođe po svoje, do Ane, bele žene koja gola pozira na omotu svoje ploče sa gitarom, granice su u bluzu vaistinu otišle dođavola, gde im je i mesto. „Još se one otvaraju“, kaže Ana. Ona je u Americi očigledno dosanjala svoj san. Videlo se to i tokom koncerta, kada je na šarmantnoj mešavini srpskog i engleskog ispričala kako je inspiraciju za pesmu She Was a Doorman pronašla dok je svirala u nekoj kafančugi in the middle of nowhere, dok je pokušavala da ne upadne na rupu usred bine, dok je mikrofon varničio i dok je gazdarica prodavala pivo iz gepeka svog automobila. Ako to nije čistokrvna amerikana, onda ništa nije. Usledila je i priča o nastanku pesme Long Road Down, inspirisane romanom Rinkera Baka The Oregon Trail, o ljudima koji su krenuli put Kalifornije ne znajući šta ih tamo čeka. Sličan je put imala i Ana Popović, koja je krenula od kluba Voks, a završila na snimanju trostrukog albuma koji su producirali Voren Riker (dobitnik Gremija, radio sa Lorin Hil i Karlosom Santanom), dobitnik Gremija Tom Hembridž i Delfio Marselis, jedan od najpoznatijih trombonista, kompozitora i producenata u svetu džeza danas. Dok je živela u Holandiji, mnogi su joj govorili nešto drugo: Bolje ti je da ostaneš ovde, nemoj da ideš, mi sviramo celu Evropu, dobro nam ide... „Meni to nije bilo dovoljno. Vukao me je zvuk, ja sam odrasla na američkom zvuku. Sada sam u Los Anđelesu, ali sam četiri godine provela u Memfisu i to je bilo fantastično. Imaš NJu Orleans saund tu iza ugla, imaš Nešvil saund tri sata od Memfisa, pa poseban Memfis saund, njujorški zvuk... Mogao si da biraš! Ja sam sebi onda dala potpuno odrešene ruke, jer ja pravim skupe ploče, ne može to da se snimi za tri dana, kao što rade mnoge moje kolege u Americi i time se ponose. Mnogi sada izdaju po 3-4 pesme, a ja sam rešila da izdan 23 pesme! I uživala sam u procesu: Htela sam ljude iz Nešvila, duvačku sekciju iz NJu Orleansa, ritam sekciju iz Memfisa, ja sam sve to i mogla. To je predivno. To je možda najlepši deo moje karijere, biti u ovom momentu, da mogu zaista da biram najbolje muzičare za moju umetnost“, kaže Ana Popović. A šta je u El-Eju? Kakav je to zvuk? „Ja još uvek istražujem šta je El-Ej. To je urban zvuk, a meni je namera da gruv iz Memfisa i NJu Orleansa preradim, da bude malo više urban. Mislim da će se to desiti“, kaže ona. Impresivna je lista muzičara s kojima je Ana sarađivala na albumu Trilogy, među kojima je i veliko ime američke bluz scene DŽo Bonamasa. Ono što je posebno zanimljivo jeste gostovanje Kodija Dikinsona iz njuorleanske atrakcije North Mississippi All Stars, koji dolaze sa alternativne scene. Dikinson je očigledno uticao i na kompletan novi zvuk u pojedinim Aninim novim pesmama. „Meni se veoma dopalo šta oni rade u svojim pesmama – gruovi, poigravanje elektronikom... Volim taj močvarni zvuk. Mislim da to neće biti poslednje što ćemo raditi zajedno. Zaista su inspirativni, imaju dobre ideje, dobro se kapiramo. To je iznenadilo mene, iznenadilo je njih, mislim da ćemo ponovo nešto da radimo zajedno. Kodi je pozvao i repera Al Kaponea, i to je sve ispalo sjajno. Oni su s reperima već radili neke stvari, meni se to izuzetno dopalo, odmah sam ih pozvala i ispala je odlična saradnja, jer nikad nisam tako nešto radila“, kaže Ana. Budući da se profesionalno potpuno ostvarila u SAD, pitanje se samo nametnulo: Jesi li ti sada Amerikanka? „Ne, ja sam Srpkinja i Holanđanka. Ali, u Americi ću verovatno sada biti duže.“ A kako joj izgleda sadašnja Amerika? Najavljujući pesmu Long Road Down, ona je na publici objasnila kako joj je izgledao razvojni put i kako bi mogao da se nastavi. „Krenula sam odavde sa Zvezdare, otišla u Amsterdam, pa Tenesi, da bih na kraju stigla u El-Ej. Možda ću ipak sad da se vratim u Beograd, pošto je Tramp izabran za predsednika“, rekla je kroz smeh. Malo pre toga, u bekstejdžu Miksera, nešto ozbiljnijim tonom je objasnila da se u Americi dešava nešto čudno. „Znaš šta, sa Trampom će verovatno biti lošije nego što je bilo sa Obamom. Sa Obamom je bilo zaista fantastično biti u Americi. Osećao se veliki pozitivan spirit, bilo je divno biti tamo šest godina, koliko sam ja u Americi. Sada će biti drugačije vreme. S druge strane, Kalifornija je vrlo otvorenog uma. Bez obzira na sve, Amerika je zemlja u kojoj uvek možeš da napraviš ni iz čega nešto, što ne možeš recimo u Holandiji. U Holandiji su sve neki stari sistemi koji postoje stotinama godina, dok u Americi ne moraš da budeš niko, ali ako dođeš s dobrom idejom možeš da napraviš bilo šta. To je veoma inspirativno“, kaže Ana Popović. Posle dva i po sata svirke Ane Popović, publika je polako napuštala Mikser haus i nestajala u noći, dok se Beograd kočio pod ledenom kišom. Kada su došli kući, sačekale su ih sumanute vesti: srpske i albanske snage na rubu sukoba zbog voza, mafijaški obračun na groblju kojem su prisustvovali slavni reditelj i pop zvezda... Kalifornija odavno nije delovala tako daleko.