Naknadna pamet države

Za loše stanje u srpskom rečnom brodarstvu, država je samo delimično kriva. Po mom mišljenju, ima više uzroka lošeg stanja. Jedan je kriza iz 2008. godine, koja je urušila mnoga brodarstva. To je period ogromnog smanjenja transporta robe i niskih vozarina, koje su bile prepolovljene u odnosu na prethodni period. U to vreme tri železare na Dunavu, u Srbiji, Mađarskoj i Austriji, radile su i sa do 50 odsto smanjenim kapacitetom, što je za brodarstvo značilo i oko dva miliona tona tereta manje. Najracionalnije za brodare je kada teret voze u oba smera. Obično su to žitarice prema Crnom moru, do luke u Konstanci, a rudu gvožđa iz Ukrajine, od Uzdunajska, prema železarama u Srbiji, Mađarskoj i Austriji. Drugi uzrok je slabo održavanje vodnih puteva, što onemogućava konstantan rad barži. Tokom leta, zbog toga što se Dunav ne čisti, vodostaj je nizak, a tokom zime zbog nedostatka ledolomaca, kao što se to dešava poslednjih dana i sedmica, led onemogućava prolaz barži. Država je kriva zato što u trenucima krize nije intervenisala određenim „subvencijama“ prema brodarima, kako bi lakše prevazišli periode neekonomičnog poslovanja. Izuzetno je važno da se brodarstva sačuvaju, imajući u vidu njihov značaj za izvoz žitarica i proizvodnju čelika i druge robe, koje zavise od dunavskog transporta. Pre privatizacije, samo je firma „Heroj Pinki“ imala tri ledolomca: „Čakor“, „Vučevo“ i „Petrovaradin“. Danas u celoj Srbiji postoji samo jedan. A, isključivo je u nadležnosti države da obezbedi ledolomce. To nije interes privatnih kompanija, s obzirom na relativno skupo održavanje tih plovila i kratak period njihovog korišćenja. Smatram da je dobro što je država privatizovala preduzeće „Heroj Pinki“, ali je u toku procesa privatizacije trebalo da zadrži ledolomce, a ne da ih proda. Kao što država treba da ima avione za gašenje šumskih požara, tako mora da ima i ledolomce za period ekstremnih zima. Nažalost, mi kao siromašna država nemamo ni ledolomce, a ni avione za gašenje požara i to postaje tema tek prilikom elementarnih nepogoda. Verovatno smo bili uljuljkani i time da u poslednjih par godina nije bilo ekstremno hladnih zima i da se Dunav nije ledio kao ove godine. Nerešeni imovinski problemi ne bi trebalo da imaju uticaj na to da li država ima ledolomce ili nema. Ozbiljna država bi morala da ima sve ono što joj omogućava da se izbori sa elementarnim nepogodama. Kada šteta nastane, kao ovog puta, imamo svu pamet da bi trebalo da kupimo nove ledolomce! A koliko je vremena potrebno da se oni naprave?! I koliko to košta? Zar nije bilo pametnije prilikom privatizacije firme „Heroj Pinki“ izuzeti tri ledolomca, ostaviti ih u vlasništvu države i održavati ih na domaćinski način? Takođe, nedavno je Udruženje profesionalnih lađara Srbije pozvalo državu da u saradnji sa strukom uradi nešto na obnovi ili nabavci ledolomaca, ali i na održavanju brodova posebne namene. Smatram da je to normalna reakcija brodara, imajući u vidu da se zbog neodržavanja plovnih puteva skraćuje period plovidbe Dunavom. Ukoliko bi sve podunavske države redovno i domaćinski održavale dunavske puteve, produžila bi se plovna sezona i brodari bi mogli da rade tokom cele godine. Nažalost, zbog nebrige Dunav je zatvoren za plovidbu više meseci godišnje. Nije sve ovako moralo da bude. Da podsetim, neposredno uoči krize, tačnije 2007. godine, moja kompanija Ist point kupila je austrijsku brodarsku firmu DDSG koja je imala 276 plovila i bila je zbirno austrijsko i mađarsko brodarstvo. Povod za tu akviziciju je bio što smo, kao najveći trgovci žitaricama u regionu, hteli da obezbedimo dovoljno kapaciteta za izvoz žitarica iz Dunavskog regiona, iz Srbije, Hrvatske, Rumunije, Bugarske i Ukrajine. To je bio strateški potez kako bismo ostvarili ambiciju o izvozu od tri miliona tona žitarica godišnje. U tom trenutku smo preko svog silosa u rumunskoj Konstanci isporučivali 1,8 miliona tona godišnje i usko grlo bio nam je rečni prevoz. Tada nam je namera bila da kupimo i Jugoslovensko rečno brodarstvo (JRB). Dolaskom krize 2008. godine posao se količinski prepolovio, sa četiri na dva miliona tona, dok su vozarine pale za 50 odsto, sa prosečnih 20 evra na 10 evra po toni. Uz to, promet je sa 80 miliona evra godišnje pao na samo 20 miliona evra. U takvim uslovima jednostavno je bilo nemoguće poslovati ekonomično, bez velikih gubitaka. Obratili smo se tadašnjoj Vladi Srbije, čiji je premijer bio Mirko Cvetković, za pomoć države kako bi se zaštitio ovaj strateški projekat. Nažalost, za naše zahteve nije bilo sluha. A Srbija je tada posedovala najznačajnije dunavske flote. To je bio strateški posao i danas bismo držali primat na Dunavu. Nažalost, kriza je predugu trajala, to nismo mogli finansijski da izdržimo i bili smo primorani da prodamo flotu. Nova, nedavna Uredba Vlade Srbije po kojoj brodovi neće smeti da budu stariji od 35 godina, verovatno je doneta radi usklađivanja sa evropskom regulativom. Neminovno je da se flota obnavlja. Mišljenja sam, međutim, da bi država morala da pronađe način da subvencioniše domaće brodare prilikom zamene plovila.