Kovertiranje bede

Ako su televizijski rejtinzi dokazali enormnu popularnost rijaliti formata među Srbima, pravo je čudo da se emiteri sa nacionalnom frekvencijom nisu dosetili da, zajedno sa državom, lansiraju novi rijaliti. Celodnevno praćenje života svih učesnika u najnovijoj nagradnoj igri države, Uzmi račun i pobedi, sigurno bi bilo spajanje gledanog sa korisnim. Za početak, učesnici koji su rešili da sakupljanjem fiskalnih računa okušaju svoju sreću i eventualno dobiju stan u srpskoj prestonici, automobil ili putovanje do NJujorka, iz minuta u minut bi imali najnovije i najpouzdanije podatke neophodne im da bi bili ravnopravni učesnici nagradne igre. Takva saznanja lišila bi ih potrebe da svoje nedoumice rešavaju pozivanjem službi najmanje dva ministarstva zadužena za organizaciju i realizaciju ovog, očigledno, važnog državnog projekta u borbi protiv sive ekonomije. Novinarima bi, opet, ovakav rijaliti omogućio da dve trećine brifinga sa jednim od ministara nadležnih za ovu lutriju, ne potroše na pitanja u vezi sa nagradnom igrom, kao da je baš to najvažnija tema i Srbije i ovog resora. A zaposleni u pomenutim ministarstvima i državnoj upravi mogli bi se, umesto davanja informacija građanima o pravilima nagradne igre, baviti poslom za koji su plaćeni. Svi oni, zajedno sa onim delom Srbije koji je odlučio da ne učestvuje u pomenutoj nagradnoj igri, postali bi svedoci najvernijeg skeniranja države u kojoj žive. U kojoj penzioneri u prestonici tankim prutićima sakupljaju bačene fiskalne račune iz komšijskih dvorišta ne bi li ih spakovali u koverat i poslali. Države u kojoj najveći broj koverata sa fiskalnim računima dolazi iz opštine u kojoj su prosečne plate među najnižima u zemlji, potvrđujući pretpostavke da iznosi na tim računima odgovaraju ceni kila hleba i litra mleka. Države u kojoj se polovina njenog stanovništva utrkuje da, barem i teoretski, pokuša da dobije još uvek neizgrađeni stan u Beogradu na vodi ili pak onaj u zgradi koja lagano tone, a gradila je Građevinska direkcija Srbije. Svedočili bi činjenici da žive u zemlji u kojoj se izostanak reforme državne uprave, uključujući i onu poresku , nadoknađuje ad hok merama za suzbijanje nelegalnog tržišta i nagradnim igrama, iako su iskustva zemalja koje su sličnu lutriju već sprovodile pokazala skromne fiskalne efekte ovakvih igrica. A naša zemlja je toliko efikasna u borbi protiv sive ekonomije da joj se besplatne koverte, u kojima bi građani trebalo da dostavljaju svoje račune, pojave nigde drugo do na sivom tržištu. Jer, u Srbiji su softveri švercera uvek generaciju ispred njenih, pa su se zajedno sa preprodajom besplatnih koverti, kada je u nadležnoj Pošti Srbije zavladala nestašica, pojavili i internet-oglasi u kojima revnosni sakupljači fiskalnih računa nude te odsečke na prodaju. Rijaliti bi svakako obznanio i da ova zemlja nema dovoljno kvalifikovanih poreskih inspektora potrebnih da bi „jurili“ švercere, ali zato je za potrebe organizacije i nadgledanja jedne nagradne igre formirana posebna Radna grupa, a posao, umesto, Državnoj lutriji Srbije, poveren direktno ministarstvima. Valjda zato što se pomenutom državnom preduzeću ne veruje, jer, kako reče jedan od ministara sadašnje vlade, gde to ima u svetu primer državne lutrije koja je gubitaš. Očigledno u Srbiji, u kojoj se Poreska uprava modernizuje puževim korakom, iako ekonomski analitičari tvrde da dobar predlog takve modernizacije stoji u nečijoj fioci. Poreznici su joj i dalje plaćeni daleko slabije nego što bi trebalo, često nemaju dovoljno kvalifikacija i znanja za obavljanje tog posla, zastarela im je organizacija, ali i informacioni sistem koji koriste. Ono što oni nisu u stanju, očekuje se od građana. Osim učešća u „besplatnoj“ nagradnoj igri, čije troškove će snositi kao poreski obveznici, jer ni izrada koverti, ni njihovo slanje, a ni nagradni fond nisu besplatni, na njih se apeluje i da nateraju nesavesne trgovce da izdaju račune. Ali kako? Da cinkare ili da ih tuku onim prutićima kojima sakupljaju račune po ulici. Ko ne bi gledao takav jedan rijaliti?