Lazar Stojanović

Decenijama je delo Lazara Stojanovića uspešno skrivano od strane kulturnog i političkog establišmenta. NJegovo ime nije moglo da se pominje u javnosti, a stigmatizacija filma Plastični Isus (1971) duboko je obeležila sve ono čime se Stojanović u životu bavio. Stojanović je pripadao studentskom buntu koji je eskalirao 1968. godine. Međutim, za razliku od pojedinih istaknutih pripadnika tog pokreta koji su se lako uključili u sistem ili završili na margini, Stojanović je pokazivao stoicizam i neuobičajene gospodske manire za jednog buntovnika. Prihvatio je, uz racionalno izloženu razložnost zašto to čini, da nosi krst otpadnika cele njegove generacije. Za trogodišnji boravak u zatvoru, na primer, gde je sreo i druge političke zatvorenike, govorio je da je pored teškog robijaškog života imao zadovoljstvo da učestvuje i u vrhunskim intelektualnim raspravama. Brojni umetnici insistiraju na pojmu subverzivnosti. Ona donosi lakše raspoznavanje ili komercijalnu prohodnost. Stojanović je verovao u suštinsko značenje pojma subverzivnosti. Smatrao je da je ona zaista postojeća jedino onda kada te državni aparat zabrani i smesti u zatvor, a sve ostalo je u službi sistema. Snažan efekat koji je „slučaj Plastičnog Isusa“ imao u instrumentalizaciji političkog obračuna sa srpskim liberalima, bacio je u drugi plan estetske domete tog filma. Hronika ekscesa koja je pratila evokacije „crnog talasa“ zanemarila je metafilmsku dimenziju Plastičnog Isusa, njegovu sponu sa eksperimentalnim filmom i hepeningom, i zadivljujuće hrabri paralelizam između nacističke i komunističke propagande. Nadovezujući se na uticaje Žan-Lik Godara, Brusa Konera, Branka Vučićevića, Dušana Makavejeva i Želimira Žilnika, Stojanović je stvorio delo koje je među samim vrhuncima evropskog političkog filma. Sumnjam da će ovdašnja kulturna javnost i istorija na advekvatan način vrednovati Stojanovićev doprinos. On je zbog svoje beskompromisnosti i radikalnog umetničkog i političkog stava uvek bio gurnut u drugi plan. Pretpostavljam da će se tako nešto nastaviti i u budućnosti, ali neophodno je da se kaže da je reč o značajnom i harizmatičnom autoru koji definitivno spada u stubove nosače srpskog filma. Tek kada je film Plastični Isus konačno pušten u javnost 1990. godine, moglo je u punoj meri da se zaključi koliko je urušen identitet srpskog filma zakidanjem jedne tako važne linije. Nakon toga Stojanović je radio dokumentarne filmove koji su se ticali rata na prostoru bivše Jugoslavije (među njima se ističe film o Škorpionima) i manjinskih grupa. Pored bavljenja režijom, bio je novinar, koosnivač časopisa Vreme, scenarista i glumac. Bilo kojom od tih delatnosti da se bavio isticao se radikalnom estetikom i političkim angažmanom, uvek braneći pravo na slobodnu misao i javni govor. Poslednji put sam video Lazara na Festivalu meta-filma u Kolarcu, kada je rekao da je šezdesetih godina prošlog veka ključna reč bila sloboda, a danas je to bezbednost. Svojim delom, stavom i uverenjima odbranio je pojam slobode i naučio nas koliko je važno boriti se za nju uprkos surovim društvenim okolnostima. Saša Radojević